Dobro je, al’ ne valja

Optimisti, za promenu, ovog puta nisu sasvim bili u krivu: na parlamentarnim izborima u Holandiji, radikalno desna, islamofobična Slobodarska partija (PVV) Gerta Vildersa ne samo da nije osvojila najviše glasova, kao što se neko vreme strahovalo, nego tome nije prišla ni blizu. Glasajući za čitav dijapazon partija desnog i levog centra, te nove, moderne levice, holandski birači su osigurali da Vildersov politički one man show ostane na relativnoj margini političkog života - i time mu zapravo učinili uslugu. Jer, jedino delujući iz autsajderske pozicije, neopterećen balastom odgovornosti koju nosi vršenje vlasti, Vilders i može da bude relevantna politička figura: ulazak u mejnstrim bi njegovim radikalnim stavovima samo oduzeo privlačnost. Neki bi rekli da je ovakvim epilogom makar u holandskom slučaju izbegnut potencijalni domino efekat pokrenut bregzitom i pobedom Donalda Trampa na izborima u SAD pred odlučujuće ovogodišnje glasanje, predsedničke izbore u Francuskoj. Više je ipak onih koji smatraju da taj efekat zapravo ne postoji, i da su političke okolnosti u svakoj pojedinačnoj zemlji isuviše različite da bi se pravile olake analogije; te da se, shodno tome, na osnovu rezultata glasanja u Holandiji ništa ne da zaključiti o tome šta bi u aprilu i maju moglo da usledi u Francuskoj, ili u septembru u Nemačkoj. Ni istorijski posmatrano nema dokaza da pobeda ili poraz populista u jednoj zemlji ima efekta na izborne izglede njihovih pandana u drugim zemljama. Pa kao što bregzit i Tramp nisu baš mogli da sasvim drugačije ustrojenu holandsku političku scenu okrenu naglavačke - Vildersova popularnost jeste uzletela u periodu od Trampove pobede do inauguracije, ali je onda, kako je rasla zgroženost Holanđana Trampovim prvim potezima na vlasti, krenula da pada - tako sada ni to što je PVV postavljen na svoje mesto nije nikakav indikator da je nalet desnog populizma zaustavljen i da su umanjeni izgledi da Marin le Pen sutra postane francuska predsednica. Šanse da ona pobedi i dalje su manje nego da bude poražena, ali to ne znači da ih nema; naprotiv. No kako god da se ti izbori okončaju, presudiće razlozi koji se tiču francuskih prilika i tamošnjeg političkog i izbornog sistema, a ne oni koji bi se mogli povezati s međunarodnim okruženjem. Ipak, i kad se sve ovo uzme u obzir, lako je razumeti zašto je epilog holandskih izbora u Evropskoj uniji dočekan s ogromnim olakšanjem. Posle inicijalnog ohrabrenja koje je krajem prošle godine stiglo iz Austrije, gde je u ponovljenom drugom krugu predsedničkih izbora izbegnuta pobeda kandidata krajnje desnice, Evropi je bilo nasušno potrebno da pred neizvesno glasanje u Francuskoj dobije dodatni podsticaj u vidu povoljnog ishoda izbora u Holandiji. A povoljnim je smatran svaki u kome Vildersova partija neće osvojiti najviše poslaničkih mesta, bez obzira na to što bi i u toj varijanti ostala daleko od vlasti, jer nijedna relevantna stranka s njom ne želi saradnju. Iz tog ugla posmatrano, dakle, rezultati holandskih izbora su onakvi kakvi su i priželjkivani. Ali nije baš ni da ima razloga za preterano zadovoljstvo time kako su protekli. I takva kakva je - stranka faktički i ne postoji: Vilders je njen jedini član - PVV je ipak, iako je ostala daleko iza Narodne partije slobode i demokratije (VVD) dosadašnjeg a najverovatnije i budućeg premijera Marka Rutea, osvojila više mandata od svih ostalih; znatno manje od onoga što su joj ankete početkom godine predviđale, ali za trećinu više nego na prethodnim izborima. Poređenja radi, Ruteova partija je u odnosu na 2012. izgubila otprilike četvrtinu mandata. S obzirom na rascepkanost i šarenilo političke scene - u novi saziv 150-članog donjeg doma ušlo je 13 partija - i neophodnost stvaranja širokih koalicija da bi se nekako dobacilo do parlamentarne većine (za novu vladu će trebati najmanje četiri, a verovatno i više stranaka), taj dobitak PVV na operativnom političkom nivou iz pomenutih razloga ne znači mnogo. Ali na onom drugom, ideološko-političkom nivou, Vilders ostaje relevantan igrač, koji će i dalje biti u stanju da usmerava tok javne debate. U stvari, u dobroj meri ga je već preusmerio: danas i holandske stranke desnog centra uveliko zalaze na njegov teren i govore njegovim jezikom. I zato realisti sada konstatuju da populistička desnica na ovim izborima nije poražena, već - domestifikovana. Ukazuje na to i mnogo citirana Ruteova izjava da je na izborima poražena „pogrešna vrsta populizma“, iz koje proizlazi kako, je li, postoji i neka njegova ispravna, dobra verzija. Za stručnjake za političku teoriju ovo je svakako otkriće: otkako je termin ustanovljen nosio je isključivo, više ili manje naglašenu, negativnu konotaciju. Sada, međutim, jedan zapadni liberalno-konzervativni političar, tipični predstavnik evropskog političkog establišmenta - neko ko bi po definiciji trebalo da zazire od svake vrste populizma - odjednom sugeriše nešto drugo? Nad tim bi se valjalo zamisliti. Možda se Ruteu u pobedničkoj euforiji samo omaklo; pre će biti da nije. Han ten Breke, poslanik VVD, bezuspešno je za sajt Politiko pokušao da objasni šta bi pod tim dobrim populizmom moglo da se podrazumeva. „Nema ničeg lošeg u populizmu samom po sebi ako populizam znači da ozbiljno shvatate uznemirenost i brige koje muče ljude i radite na tome da one budu otklonjene; to je vrsta populizma koja vam može doneti izbornu pobedu“, rekao je. Dobar je, znači, onaj populizam koji vam obezbeđuje dobar izborni rezultat; stvarno? Ten Brekeova formulacija možda u isto vreme zvuči i tupavo i cinično, ali rezultati su tu. U izbornoj kampanji su i VVD i demohrišćani (CDA) posezali za retorikom koja nije baš bila mnogo daleko od one Vildersove. Obe su, igranjem na strahove građana od nekontrolisane imigracije i gubitka onog što se tamo podrazumeva pod „holandskim načinom života“, postigle da deo neodlučnih birača na kraju ipak u njima, umesto u PVV, vidi najbolju garanciju da će uzroci tih strahova biti ako ne eliminisani, a ono držani pod kontrolom. Štaviše, toliko se u tome daleko otišlo da je nacionalno udruženje pravnika osetilo potrebu da upozori kako izborni manifesti ove tri stranke, te još dve marginalne partije, sadrže inicijative čije bi usvajanje predstavljalo kršenje ustavom ili zakonom zagarantovanih prava i sloboda. To na kraju nije zasmetalo ni VVD da i pored pada popularnosti dobije daleko najviše glasova; ni opozicionoj CDA da značajno poveća broj osvojenih mandata i nametne se kao jedan od neizbežnih partnera u novoj vladi. (Ruteu je tu u velikoj meri pomogao savršeni tajming iznenadnog oštrog diplomatskog spora s Turskom koji mu je omogućio da se, taman pred glasanje, predstavi kao odlučan lider koji ne popušta pod stranim pritiskom i spreman je da, kad prilike to nalažu, odigra oštro.) Pa je tako, u situaciji kad se premijerovoj stranci iz vizure konzervativnih birača nije imalo šta zameriti kad je reč o odnosu prema tzv. identitetskim pitanjima, kompletan ceh biračkog nezadovoljstva platio mlađi koalicioni partner, Laburistička partija (PvdA), do izbora druga po snazi stranka u zemlji: za to što je saučestvovala u sprovođenju oštrih mera štednje koje je forsirala VVD, levo nastrojeni birači su je brutalno kaznili, svodeći je na jednocifren broj poslanika. Nikada se još, kažu, u holandskoj istoriji nije desilo da neka stranka doživi tako strmoglav pad. Uteha za progresivne snage je istovremeni veliki uspon Zelene levice, koja je više nego utrostručila broj mandata u odnosu na prošle izbore i čiji mladi, harizmatični lider Jese Klaver - inače marokansko-indonežanskog porekla - predstavlja novu nadu tamošnje političke scene. Možda je pred njim zaista sjajna budućnost. Da bi je zaista i imao, međutim, biće potrebno iznova kreirati onakvu političku klimu po kakvoj je Holandija nekad bila poznata, i u kakvoj glavnu reč više neće imati ljudi poput Vildersa i onih koji ga oponašaju: jer kad bi bilo po njihovom, takvi poput Klavera ne bi više imali ni pravo da ostanu tu gde su.