Trampova prljava posla

Nekako je ispalo da najveći svetski zagađivač, sa fabrikama bez ikakve kontrole, proizvodnjom i potrošnjom energenata koji su uništavali sve oko sebe, tema broj jedan svih svetskih samita o klimatskim promenama, zemlja koja je decenijama govorila da za nju ne važe standardi o zaštiti životne sredine jer je u razvoju i ne može da dozvoli da njen napredak trpi zbog problema sa emisijom gasova, iznenada postane lider u borbi protiv zagađenja i klimatskih promena. A sve uz pomoć američkog predsednika Donalda Trampa, koji je rešio da polako poništava dogovore koje je njegov prethodnik Barak Obama konačno uspeo da postigne sa Kinom. Peking je, dakle, u ovom trenutku najzainteresovaniji da se sporazumi o borbi za čistiju planetu poštuju, dok Vašington najavljuje da neće poštovati ništa što ugrožava američki razvoj. Tramp je u to ime u sedištu Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) potpisao uredbu kojom se preispituju i menjaju mnoge odredbe Plana čiste energije, koji je ustanovio Obama, a kojim se ograničava emisija gasova sa efektom staklene bašte. U pitanje je doveden i Pariski sporazum o klimi koji je, posle dve decenije pregovora, konačno potpisan 2015. godine. Ovaj dogovor podržale su 192 države, paraf su prvo stavili Obama i kineski predsednik Si Đinping. Tramp je nazvao ovaj dogovor „smešnim“ i u predizbornoj kampanji obećao da će ga ukinuti. Sada je to obećanje nešto teže ispuniti, pa je američki predsednik izjavio da će tek da odluči hoće li se i formalno povući iz Pariskog dogovora. Ali sve govori da čak i ako ne dođe do formalnog odustajanja, nova američka politika je da se taj dogovor ne mora striktno poštovati. Istovremeno, Tramp je najavio da će obustaviti Obamin program u ime novih radnih mesta, oporavka američke industrije uglja, pomoći kompanijama čije je poslovanje ugroženo zahtevima za korišćenje novih, obnovljivih energija i zaštitom životne sredine. Ovo je „kraj rata protiv uglja“ kako je pompezno svoje planove najavio novi predsednik. Ali to pitanje nije tako jednostavno, čak ni za samog Trampa. Pre osam godina uspešni biznismen Tramp našao se među potpisnicima pisma upućenog tadašnjem predsedniku Obami, a objavljenog u NJujork tajmsu, u kome se poziva da učini sve da se postigne dogovor o klimatskim promenama. „Ako sada ne reagujemo, naučno je dokazano da će doći do katastrofalnih i nepopravljivih posledica po čovečanstvo i planetu“ pisalo je tada u tekstu koji su, između ostalih, potpisala i Trampova deca. Ali taj tekst nije formalno obavezivao Trampa. Naročito u vreme kada je još uvek bio daleko od mesta predsednika i kada su se njegove odluke, izjave, skandali, računali samo kao još jedan ispad ekscentričnog milijardera. Uostalom, pre nego što je ušao u Belu kuću mogao je sebi da dozvoli čak i to da klimatske promene naziva prevarom Kine i „ekološke mafije“, a da istovremeno donira organizacije za borbu protiv klimatskih promena. Istina, to je bio deo nešto drugačijeg aranžmana. Na molbu DŽejmi Aniston, olimpijske pobednice u snoubordingu i učesnice jednog od njegovih rijaliti programa, donirao je pre tri godine 5.000 dolara grupi „Zaštitimo naše zime“, koja se bori za očuvanje planete. Ali sve je to bilo manje važno dok Tarmp nije dobio moć da odlučuje. „Globalno zagrevanje je podvala“, ume da kaže američki predsednik. „I to veoma skupa podvala. Mislim da su klimatske promene vrlo skupa forma poreza. Mnogi ljudi prave mnogo novca… I često se šalim da je sve to urađeno u korist Kine“. Jer, smatra Tramp, Peking se ne obazire na probleme klimatskih promena, radi šta želi, smanjuje cene i time utiče na američki biznis. A kako će izgledati najavljeno preispitivanje Obaminih odluka bilo je jasno kad je na čelo EPA postavljen Skot Pruit, bivši ministar pravosuđa Oklahome, koji je sebe rado nazivao „vodećim borcem protiv EPA“. On je uspeo da organizuje 28 država da podnesu tužbu protiv Plana čiste energije i zakona koji zahteva smanjenje emisije gasova. Kako je izjavio sa svog novog mesta u EPA, ne veruje da je karbon -dioksid najvažniji uzrok globalnog zagrevanja, a Agencija više nije zainteresovana za sakupljanje podataka o količini gasa koji ispuštaju naftne kompanije. Ono što je Tramp najavio kao „novu eru u američkoj energetici“ počelo je kresanjem budžeta za EPA - 30 odsto manje novca i 20 odsto manje osoblja, već na samom početku predsednikovog mandata. I najavom Pruita da će se zemlja povući iz Pariskog sporazuma. Tako je Tramp uspeo da ujedini borce za zaštitu životne sredine i bivše zvaničnike EPA koji su se i pod Obaminom administracijom sporili oko toga da li Agencija dovoljno čini za smanjenje zagađenja i previše popušta zahtevima industrijalaca. Sada su pak složni u tome da je nova energetska politika katastrofalna i da će za sobom ostaviti posledice koje neće biti lako sanirati. Istovremeno, uz Trampovu pomoć Kina je diplomatski poentirala, našavši se neočekivano u ulozi branioca Pariskog sporazuma, na koji se toliko dugo čekalo uglavnom zbog kineskog odbijanja. Ona je i dalje najveći zagađivač, odmah ispred SAD. Peking i Vašington odgovorni su taman toliko koliko iznose njihove proizvodnje uglja – više nego sve druge države zajedno. Kina koja je nedeljno otvarala dve termoelektrane na ugalj, sada pokušava da učini nešto na smanjenju potrošnje. Paralelno, ona je ulagala i u proizvodnju solarne energije i energije vetra i postala jedno od najvećih tržišta za obnovljivu energiju. Rano je još uvek prognozirati kako će se kretati kineski energetski put i koliko će uspeti da se oslobodi zagađivača, ali Peking nije taj koji se povukao iz dogovora. Tu svakako nije bez značaja ni činjenica da dogovor iz Pariza predviđa 19 triliona dolara pomoći, koliko bi trebalo da se uloži u nove obnovljive energije. Ali Peking ipak upozorava da ne može da „preuzme na sebe svu odgovornost, koju Vašington odbija da prihvati“ kako su javili kineski državni mediji. Niti može da popuni vakuum koji ostavljaju SAD. Ali sa druge strane sada se čuju parole o „zaustavljanju rata prema uglju i rudarima“, o spasavanju industrije uglja, vraćanju rudara na posao“. Tramp poručuje da će posla za američke rudare tek biti. Dok mu sa druge starne odgovaraju da su napredne tehnologije već smanjile broj radnih mesta i da od obećanog zapošljavanja u rudnicima neće biti ništa, čak i ako se istraje u ovakvim odlukama. Ali ni ukidanje dogovora iz Pariza ipak nije tako jednostavno, pa se i unutar samog Trampovog tima vodi rasprava. Kako je procurilo u javnost, čak i Reks Tilerson, državni sekretar, koji je umeo da izjavi da će „svet morati da koristi fosilna goriva sviđalo se to nekome ili ne“, sada želi da se malo smire strasti i sačeka sa ishitrenim odlukama, naročito kada su u pitanju odnosi sa Kinom. Ako se Vašington i Peking raziđu oko sporazuma o klimi, to bi Kinu formalno postavilo na mesto vodeće zemlje koja se bori za zaštitu sredine, ali teško da bi išta moglo da se promeni. Jer dva najveća zagađivača ponovo bi se našla na različitim stranama, a to bi značilo neke buduće pregovore i nove izgubljene decenije.