Uranak u tržnom centru

Pravo na osmočasovno radno vreme, a potom i na odmor za praznike, u najvažnijoj bici radničke klase izboreno je pre 131 godinu i još uvek ne važi za zaposlene u tržnim centrima u Srbiji. Otvoreni, u punom radnom vremenu, Prvog maja nisu bili samo tržni centri nego i brojni drugi marketi. Na dan podsećanja na silu radničke borbe, profit je predatorski trijumfovao u Srbiji. A najčešći dvojaki argumenti protiv slobodnih dana za trgovce, a) tada najviše zarađuju i b) ionako imamo najviše praznika - i sami služe da dokažu suprotno. Prvo, trgovci ne zarađuju (nego vlasnici prodavnica), najverovatnije ni onoliko koliko član 108 Zakona o radu propisuje da plata za rad na praznik mora da se uveća - a najmanje 110 odsto od osnovice. Inspektori rada imali bi pune ruke posla nakon prazničnih dana, da hoće pošteno da provere, ali avaj, svaki pokušaj da se nešto o toj istrazi sazna ima se vratiti kao poslovna tajna privatnika. Drugo, tržni centri mogu da zarade o državnim praznicima samo i isključivo zato što je položaj većine drugih radnika, kupaca dakle, jednako daleko od okvira univerzalnih radnih prava i osmočasovnog radnog dana, te im tokom radne nedelje ne preostaje ni vreme spavanje, a kamoli za kupovinu. Uostalom, kulturu šetnji šoping-molovima u vreme odmora imaće onaj narod kome je put do tržnog centra najskuplje putovanje koje većina njegovih pripadnika sebi može da priušti. Na koncu, ni izbliza nemamo najviše praznika (svega šest neradnih, dok primera radi u Nemačkoj ima osam nacionalnih i još po nekoliko za svaku pokrajinu), ali i to će, uz večito pravdanje nedostatkom investicija, iznova biti lažna vest u službi stvaranja atmosfere u kojoj je jeres reći: sem policije i bolnice, na praznik ne bi smeo niko da radi.