Sudar umetnosti i politike

Praskavost kojom Petar Božović u filmu Crni bombarder govori Draganu Bjelogrliću da muzika koju potonji pušta u etar predstavlja „opasne ideje“ i „opasne frekvencije“ odražava dve određujuće, suprotstavljene emocije profesionalnih zaštitnika i najsumanutijeg sistema. S jedne strane se nadvija užas pred idejom da je sistem ugrožen i da zaštitnik ne radi svoj posao kako mu je odozgo povereno. S druge čuči radost što sistem ima neprijatelje i što zaštitnik ima svrhu. Niti je danas 1992. godina, kada se radnja filma odvija, niti šarmantni Bjelogrlićev Crni krstari ozvučenim kombijem po beogradskim ulicama, niti su aparatčici načelno zabavni kao Božovićev inspektor Bešević. Paralele nažalost postoje. Niska musavih političkih afera, opipljiva besperspektivnost zbog koje smo drugi u svetu po odlivu mozgova i nedavno završena farsična predizborna kampanja samo su neki od narativnih elemenata na kojima bi i pomenuti film pozavideo. Masovni protesti možda jesu utihnuli, ali su prvo pokazali da opasne frekvencije i dalje struje u vazduhu. Pitanje je dana kada će se ponovo čuti. S treće strane, zbilja je puna Beševića, u policiji i drugde u javnoj upravi, uključujući i mesta na kojima se stvara kulturno tkivo rasparenog društva. Izvesno se zbog njih nedavno i odigrala mala drama oko skidanja Velike drame Siniše Kovačevića koja je punih 15 godina bila jedan od stožera repertoara Narodnog pozorišta. „Prvi sukob s ovim režimom počeo je početkom 2013, nedugo nakon što su ’napredni oslobodioci Beograda’ ušli u Narodno pozorište, kada su komesarskim manirom zabranili probe predstave Čudesni. Odredili su upravni odbor čiji je predsednik kooptirao svog sina da u operi peva velike baritonske uloge bez dana muzičke škole, a zamenica upravnika je imala završen kurs za traktoristu ili fitnes instruktora, ne sećam se sad. Bujalo je osećanje nemoći i tuđeg stida koji se na nas primio jer na tim obrazima rumen ne stanuje. I dete uplakano kad vidite, ne bude vam svejedno, a kamoli odraslog čoveka, glumca, osobu od čije suze katkad zavisi uspelost izvođenja, a u ovom slučaju nije se radilo o suzi koju proizvode zanat ili profesija, nego o iskrenoj suzi poniženja i nemoći. O skidanju Velike drame nemam dovoljno informacija, ali znam da predstave koje se po svetu izvode deceniju i po predstavljaju svojevrsnu insigniju ustanove i da ih se ne odriču ovoliko lako i naprasno“, kaže Kovačević za NIN. Ranije je, veli on, situacija bila transparentnija – znalo se ko ga je krajem osamdesetih tužio zbog malicioznog tumačenja dramske serije Portret Ilije Pevca i znalo se ko je prekinuo izvođenje predstave Sveti Sava 1990. godine. Napominje da se ni za vakta Borisa Tadića nije naradio zbog čestih, neblagonaklonih istupa protiv vlasti u javnosti. Onda mu je za repriziranje serije Gorki plodovi stigla nepristojna ponuda od 16.000 dinara po epizodi, krojena da bude odbijena. „Važno je reći da su otpori odozgo umnogome nastajali mojim izborom. Niti sam u životu umeo da prepoznam prave kapute, niti bih želeo da ih nekome pridržavam. Ali činjenica da postoje je poražavajuća. Ranije su stvari drugačije funkcionisale. Pogledajte filmove Želimira Žilnika, Žike Pavlovića i Saše Petrovića, pogledajte drame Ace Popovića poput Ka-pe dole u čijem je nazivu već sadržana kritika Brozovog režima. Poštovao se dar tih ljudi, iako nisu mogli da postanu upravnici ’Avala filma’ ili Ateljea 212. NJih to nije ni interesovalo. U komunističkom šinjelu ste imali sabranu elitu nekoliko naroda, a jedne države, a ta elita je znala da umetnost mora biti koliko-toliko slobodna da bi pevala. Nikog nisu umetnički ubijali. Ali, šta drugo danas da očekujete do revanšizma od falsifikatora diploma, priučenih doktora bez akademske čestitosti i intelektualnih i moralnih invalida“, kaže on. Upravo je to i najveći problem u mapiranju cenzure nad umetničkim izrazom – razgranata mreža sitnih interesa dovela je u poslednjih nekoliko godina do sumnjivo mnogo pritisaka čije je izvore naposletku veoma teško utvrditi. Medijima koji se doživljavaju kao antirežimski volšebno nestaju oglašivači kao glavni izvor prihoda, novi zakonski okvir omogućuje onesposobljavanje rada televizije N1, a putujući karavan Necenzurisane laži služi da građane podseti da je kritika vlasti iz perspektive vlasti unapred otpisana kao krivotvorenje. Međutim, lako je dokazivo da se svako nesaglasje s režimskim objavama odbacuje ne samo kao neargumentovano, već i kao zlonamerno. U tom vakuumu činjenica i vrednosti je razloge cenzure često teško ustanoviti, jer se u svoj svojoj proizvoljnosti mogu pojaviti niotkuda i opet biti delotvorni. Primera radi, predstava Koštana u režiji Kokana Mladenovića je pre dve godine otkazana u Pozorištu na Terazijama, navodno zbog rediteljskog nepoštovanja rokova za koje je Mladenović tvrdio da nije upitno. Malo pre toga, premijer Vučić je Mladenovićevu izjavu kako „pati što je peti oktobar bio mirna revolucija“ javno protumačio kao poziv na rušenje poretka. Istini za volju, Koštana je dobila sredstva na konkursu resornog ministarstva, ali zbog zalaganja nekolicine kompetentnih ljudi. Srpska kultura njima ima da zahvali i što je Boris Malagurski ostao bez državne dotacije, uprkos intervencijama vlasti, jer njegov predložak za satiričnu komediju, kažu, nije bio ni smešan, ni zabavan. Nečiji je politički kriterijum izgleda ipak ispunio, pošto se govorka da će na predstojećem konkursu FCS dobiti određena sredstva u kategoriji komercijalnih filmova. S druge strane, učešće ćerke Dragana Bjelogrlića na nedavnim protestima je, govorka se, bilo dovoljno da premijer ministru kulture spočita što je reditelj uopšte dobio određena sredstva na jednom od prethodnih konkursa. Na prepreku je naišla i predstava u režiji Kokana Mladenovića Jami distrikt prema tekstu Minje i Jelene Bogavac koje su u nedavnom intervjuu za NIN ukazale da je spor nastao zbog plakata na kojem su, uz autorski tim i ansambl, stajali još mnogi Srbi, od Tesle do Cece, pa i Aleksandar Vučić. Biće da ulazimo u novu fazu ikonoborstva, pošto je i karikaturisti Dušanu Petričiću bilo naloženo da u Politici „ređe crta premijerov lik“. Nije se povinovao i najurili su ga, a jedino dobro iz te sramote je što je svoje radove počeo da objavljuje na stranama našeg nedeljnika. Cenzura je slučajno dobrog donela i foto-kolektivu Kamerades, koji je u martu prošle godine povukao izložbu fotografija oštećenih predizbornih plakata pod nazivom Dirty Season - necenzurisano iz galerije Artget, nakon što su iz izloga uklonjena četiri rada, jer je, prema rečima Marka Rupene, izložba privukla više pažnje nakon njenog skidanja no na otvaranju. „Malo je verovatno da su se vlasti toliko zanimale našom izložbom i da je naređeno da se radovi uklone. Naš kolektiv nije grupa koja ima uticaj na širi krug ljudi. Mi nismo pretnja sistemu. Ali, veliku pretnju osećaju mali ljudi koji su na vodećim pozicijama u institucijama koje izlažu autorske radove“, predočava on za NIN. Marko Risović iz Kameradesa dodaje da se autocenzura upravnice idejno nehotično naslonila na poentu izložbe. „Umetnici dobijaju signal da je njihov izraz poželjan ukoliko je podoban, a o podobnosti odlučuju poltroni i poslušnici koji se na odgovorne pozicije dovode da bi očuvali taj i takav poredak. Zastrašeni svojom nekompetentnošću i zavisnošću od onih koji su ih na te pozicije postavili, ti ljudi imaju strah od straha i paničnu potrebu da nefunkcionalni sistem zaštite po svaku cenu. To je bio slučaj i s našom izložbom“, kaže on za NIN. Zvuči sasvim logično – ni u Crnom bombarderu nije Crnog ganjao Bata Stojković u liku diktatora Bogdana Markovića, već zamenljivi Bešević. Beševići su oni koji čuju „opasne frekvencije“, ali ume biti tragikomično kada se zaigraju. „Moju predstavu Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva političari nisu uspeli da spreče u novosadskoj Fabrici samo zato što to nisu mogli, jer bih je sa svojim ansamblom svakako izveo na drugom mestu. Mi smo to zdušno odlučili. Stoga, na početku izvođenja ja i sada kažem publici da će upravo gledati predstavu koja je dokaz životne istine da vam jedna klika na vlasti nikada ne može uzeti ono što joj sami ne date“, kaže za NIN Zlatko Paković, kolumnista i pozorišni reditelj. Nije da nije bilo indirektnog pokušaja zabrane. Političari su najpre iznašli izgovor da novca za izvođenje nema, ali su umetnici rekli da, ako je to problem, problema nema, jer će je igrati i bez novca. Reč je o specifično glupoj vrsti laganja. Postoji i lukavijih načina da se doaka nepodobnim predstavama – smanjenjem njihove gledanosti, što se čini u saradnji s vrlo zavisnim selektorima i umetničkim direktorima festivala i pozorišta. „To su već činili s mojom Filosofijom palanke – božićnim oratorijumom Radomiru Konstantinoviću, koju smo ipak premijerno izveli pred punom dvoranom Kolarčevog narodnog univerziteta, ili s mojom Enciklopedijom živih – umetničkom intervencijom u srbijanskoj i kosovskoj stvarnosti. Kritika je u oba slučaja osvetlala obraz i za predstave je rekla da se prave jednom i nikad više, a, eto, nije ih bilo ni na jednom jedinom festivalu u ovoj zemlji. Lukavo, zar ne? Moje zadovoljstvo ostaje u nauku da je lukavstvo inteligencija budala. Najzad, video-snimci tih predstava javno su dostupni i rado viđeni“, kaže Paković. Kao glavnu osobinu aktuelne vladajuće garniture izdvaja činjenicu da „lažu izrazito glupo“. Premda se davno rastao s iluzijom da ima stoodstotno iskrenih političara, oni ponajbolji, kakvi su prema njegovom mišljenju bili Čerčil i Tito, lažu ponajbolje, najinteligentnije i ne isključivo za privatne interese, dočim oni najlošiji lažu najlošije, najgluplje i isključivo za privatne interese. Jasno je u koju skupinu Paković uvrštava trenutni režim. „To su ljudi koji nisu dorasli za ulogu predsednika kućnog saveta, a, evo, vode najbitnije sektore države, pa i samu državu. Niti su šta izučili, niti su videli dalje od svog nosa, i sad tim poluprečnikom svojih svetova, koji se pruža od oka do nosa, ocrtavaju krug srpskom društvu i njegovoj kulturi“, zaključuje naš sagovornik. Smederevski koncert Vlada Georgieva je bio dva puta otkazan nakon što je pevač javno podržao Sašu Jankovića, a bend DŽa ili bu nije mogao da nastupi u Užicu zbog pesme „Diktator“ čiji tekst ne ostavlja mnogo mašti na volju: „Izlazi iz svake ve-ce šolje, svakim danom ovde je sve bolje... Svakog dana na TV-u žvali, bali, iza njega tamo neki mali“... Numera je, inače, nastala koji dan nakon što je frontmen Sabljar uhapšen jer je nosio majicu na kojoj je silueta karakteristično sklopljenih ruku uokvirena nišanom. Optimizam uliva činjenica da su i Georgiev i DŽa ili bu nastupili tamo gde je trebalo, ali naknadno i u organizaciji lokalnih ljubitelja. Naročito sumnjivu odmazdu vlasti doživeo je Dragan Velikić čiji je roman Islednik, ovenčan NIN-ovom nagradom, bio najčitanija knjiga prošle godine prema statistici Zajednice matičnih biblioteka Srbije. Višedecenijska nagrada za najpopularniju knjigu prvi put nije bila dodeljena ove godine, za šta se saznalo nekoliko dana pre dodele. Čudno je to što se ukidanje nagrade vremenski podudaralo s piščevom podrškom Saši Jankoviću. „Nisam hteo da insistiram na tom slučaju, jer smatram da je delom reč o spletu okolnosti, premda bih sasvim izvesno bolje prošao da sam podržao Vučića, a ne Jankovića. Problem je širi od mog usuda. Naprednjački režim ukidanjem kulture radi na proizvodnji bića koje nema nikakve kulturne potrebe, pa ni one za dijalogom i kritikom. Radi se na stvaranju homo rijalitikusa kojeg u obilju prostakluka nijedna politička afera i nijedno nepočinstvo ne može da iznenadi i zaprepasti. Sve misleće se u korenu satire, pa onda se i zvanično obrazloženje da se za kulturu nema para ne preispituje, premda se iz budžeta saniraju milionske pronevere u javnim preduzećima. Jedna starleta s funkcijom savetnika pri vladi ima veću platu od iznosa koji se dodeljuje uz nagrade umetnicima. Bez kulture, narod je naprosto merljiv broj bez identiteta, a kod nas država na polju kulturne politike ne samo da ne čini ništa, već i odmaže slobodnim umetnicima kojima i sam pripadam“, kaže Dragan Velikić u izjavi za NIN. Scena s početka teksta, inače, kulminira s Beševićevim jadanjem kako „opasne frekvencije“ proizvode „psihološku bombu“ zbog koje sutradan milioni ljudi izađu na ulice, i to ne da bi „hodali kao zombiji kroz noć“, kako veli stih iz numere iz Crnog bombardera. Malo se stvarnost i fikcija međusobno podražavaju, malo nam se i istorija ponavlja, ali svođenje računa najčešće stiže naglo, dobrano pre fajronta, na šta vlasti ne deluju spremno. U suprotnom bi dozvolile dijalog.