Kako zvati malog Đurđa

Nataša Obradović iz Niša obratila se pismom Odeljenju jezika i književnosti SANU, s molbom da joj „razjasne jednu nedoumicu, meni jako važnu. Suprug i ja smo nedavno postali roditelji dečaka kome smo dali ime Đurađ. Van našeg okruženja više puta sam se susrela s oblikom vokativa ’Đurađ!’, dok neki smatraju da se, sem u nominativu, ime Đurađ izjednačava sa Đurđe u svim ostalim padežima. Kako glasi tačna deklinacija ovog vlastitog imena?“ Grčko ime Georgios, sa značenjem „zemljoradnik“, rašireno je (zahvaljujući svecu koji je ubio aždaju) po celoj Evropi (Georg, DŽordž, Žorž, Horhe...). Grčki nastavak -os je izostavljen, a jedno i drugo „g“, ispred „e“ odnosno ispred „i“, u našem jeziku palatalizovali su se u „đ“. Tako smo dobili osnovu Đorđ, ali i Đurđ, jer grčko dugo „o“ često se kod nas zatvara u „u“ (kao kad kažemo drum od grčkog dromos, ili Solun od Tesaloniki). Srpska imena, međutim, ne mogu se završavati na dva suglasnika, pa je ili dodato krajnje -e (Đorđe, Đurđe) ili je između njih ubačeno nepostojano „a“ (Đurađ). Da je to „a“ nepostojano, treba stalno podsećati novinare, koji vole da pišu o „despotu Đurađu“ Brankoviću (umesto Đurđu). S obzirom na ispadanje „a“, padeški oblici od Đurađ zaista su jednaki kao za Đurđe, osim u nominativu – i u vokativu. Gramatika kaže da završetak vokativa muškog roda glasi -e posle tvrdih suglasnika (brate, Milane, generale), a -u posle mekih (palatalnih), npr. heroju, konju, učitelju, mišu, lupežu. Za -đ je nezgoda što gotovo i nemamo drugih imenica sa tim konsonantom na kraju, osim smuđ (jeste li kad čuli pecača da sedi na obali reke i gunđa „Hajde, prokleti smuđu, zagrizi već jednom“?). Vođ tu mnogo ne pomaže, jer se u promeni uglavnom upotrebljava varijanta vođa, sa samoglasnikom na kraju („Uz tebe smo, vođo naš!“). Pošto je i „đ“ palatal, vokativ od Đurađ morao bi glasiti Đurđu, ali se to pravilo često izvrdava (uvek čujemo „Miloše“ i „Radoše“, mada bi teorijski bilo pravilnije Milošu i Radošu). Zato bismo i ovde mogli dozvoliti vokativ Đurđe. Vokativ jednak nominativu („Zdravo, Đurađ!“) bez sumnje je nepravilan, jer bi to bilo kao da kažemo „Hodi ovamo, Petar!“ ili „Aleksandar, samo tebe po ceo dan slušam na televiziji!“