Narednik koji je promenio sve

Prvog septembra 1966. godine, Bitlsi su se vratili sa haotične američke turneje odlučni da više nikada ne sviraju uživo. Usledilo je samonametnuto izgnanstvo najpoznatijeg rok benda na svetu u tom trenutku, koje je milione fanova širom sveta ostavilo u totalnom zbunu. Da li Bitlsi i dalje postoje? Šta rade uopšte? Ako nešto rade, šta je to tačno? Prvi znakovi nisu obećavali. DŽordž Harison je izjavio da je sve što su do sada uradili „čisto smeće“; DŽon Lenon je lakonski rekao: „Mi nismo Bitlsi. Mi smo mi“; tehničar DŽef Emerik rekao je da su se članovi benda pojavili u legendarnom studiju Ebi roud neprepoznatljivi, kao da im je neko „ukrao mladost“... Da li je moguće da je grupa koja je te iste godine izdala tako revolucionaran album kao što je Revolver naprosto presušila? Usledio je spektakularan demanti. Bitlsi više nisu najavljivani kao „Bube“, već kao „Bend Kluba usamljenih srdaca narednika Pepera“, a objavljena su dva singla koja su direktno ušla u istoriju: Strawberry Fields Forever i Penny Lane. Ove vanvremenske ode odrastanju na severu Engleske bile su samo uvod u ono što će zauvek promeniti pop muziku, ali i zapadnu kulturu u celini. Kažu da je ljudima koji nisu imali između 14 i 30 godina u tom periodu teško da razumeju kakav je zvučni, duhovni i kulturološki šok predstavljao narednik Peper kada se tek pojavio. Prvo čujete žamor publike, zatim slede bubnjevi, bas i teške gitare i objavu koja dolazi pravo iz budućnosti: Zavalite se i uživajte u muzici narednika Pepera i njegovog benda... Ono što sledi je blistav primer muzičke genijalnosti koja savršeno odgovara duhu vremena. Spoj psihodelije, klasične muzike, rokenrola i mjuzikhola ovde teče kao planinski potočić, a naizgled nespojivi žanrovi organski se prepliću često u sklopu jedne iste pesme. Pesma When I’m 64 tako se uliva u Within You Without You, koja pak prerasta u Lovely Rita. Pol Makartni danas kaže da su svi u bendu znali da moraju da prošire raspon muzike. „Znali smo i da imamo više vremena, jer više nismo bili na turneji. Hteli smo da vidimo šta smo u stanju da uradimo, da vidimo koliko možemo da proširimo pop muziku. Da pojmimo svoju viziju toga koliko daleko jedan album može da ode“, rekao je on za junsko izdanje muzičkog magazina Modžo. Album je otišao veoma daleko. Posle Narednika Pepera, više nije bilo pravila koja su morala da se poštuju, a rok i pop muzičari mogli su da isprobaju sve što su hteli, pa kud puklo da puklo. Makartni kaže da je tek sa reizdanjem ovog albuma, koje se pojavilo na 50. godišnjicu, a koje je producirao DŽajls Martin, sin originalnog producenta DŽordža Martina, mogao da osveži sećanje na nastanak legendarne ploče. Reizdanje Narednika Pepera ne osvežava samo sećanje Makartnija, već i samu ploču. Reč je o toliko važnom albumu da ljudi nekada više slušaju njegovu reputaciju nego muziku. „I to je istina“, kaže Makartni za Modžo. „Tako to biva sa stvarima koje postaju ’istorijske’. Prilazite im sa strahopoštovanjem kojeg ne bi trebalo da bude. To je samo album, ali album koji je tokom godina stekao slavu. A zapravo je vrlo ekonomičan, u smislu načina na koji je snimljen“. Bitlsi su tokom 1966. i 1967. prošli kroz sito i rešeto. Tada je na površinu izašao i LSD, a posle objavljivanja Pepera svi su pričali o tome da su Bitlsi postali mnogo čudni... Makartni je neumoljiv: „Ali, oduvek su nam govorili: ’Izgubićete obožavaoce ovim albumom’. Odgovarali smo: ’Da, izgubićemo jedne, ali ćemo steći nove’. Moramo da napredujemo. Ne možemo da se zaustavimo i zadovoljimo trenutne fanove“, kaže on. Na kraju intervjua za Modžo, usledilo je „grozno“ pitanje: Da li je Sgt. Pepper najbolji album Bitlsa? „Grozan odgovor: Ne znam“, kaže Makartni. „Mislim da je to najuticajniji album Bitlsa. Možda je i „najvažniji“, ali ne obavezno najbolji. Revolver je imao nekih posebnih trenutaka. I Beli album je imao važnih momenata, kao i Abbey Road. Ima i drugih albuma koji su značajni na druge načine. Ali, Peper je najpoznatiji album Bitlsa po tome što je bio tako drugačiji, tako velika promena u odnosu na ono što se tada dešavalo. Dešavalo se mnoštvo malih stvari, ali sve je kulminiralo na Peperu“. Uticaj LSD-ja nije bio novost u muzici Bitlsa. Pišući o pesmi Tomorrow Never Knows iz 1966, publicista Ijan Makdonald u knjizi Revolucija u glavi (kod nas objavio Klio 2012) secira razoran uticaj LSD-ja na psihu DŽona Lenona, uz brojne teorijske reference i one iz istorije umetnosti koje opsednutost Bitlsa drogama smeštaju u odgovarajući kontekst. Bila je to pesma koja je izvršila „kulturni udar“, piše Makdonald, navodeći da su Bitlsi tada bili pod velikim uticajem Timotija Lirija, autora Psihodeličnog iskustva priručnika za širenje uma. Liri je tada govorio da su Bitlsi „Božanske mesije i najmudrije, najsvetije i najimpresivnije inkarnacije koje je ljudska rasa do sada stvorila, prototipi nove rase oslobođenih i nasmejanih ljudi“, a Lenon je bio mentalna olupina. Ta „nova rasa“ je hrabro zakoračila u mrak neispitane muzičke teritorije i tamo raspalila raskošni vatromet. „Postali smo prilično hrabri u tome da radimo ono što mislimo da je ispravno“, kaže Makartni. „Kada smo prvi put ljudima rekli ime benda, govorili su: ’Fuuuj! Bube! Jezive, gmizave stvari! Ne možete to da uradite!’ A danas zvuči neverovatno da prvo pomislite da smo mi jezive, gmizave stvari. Isparilo je. Naši albumi tokom godina nisu uvek bili odobravani. Narednik Peper je u NJujork tajmsu dobio užasnu kritiku. Kritičar Ričard Goldstin je napisao da mu je album grozan, da je to totalni haos, a kada je čuo šta ljudi na ulici pričaju i šta misle o albumu, promenio je mišljenje i napisao potpuno drugačiju kritiku u Vilidž vojsu: ’Hmmm, možda ipak i nije tako loše’... Ali, navikli smo na to. She Loves You je isto tako svojevremeno opisivana kao ’banalna pesma’. Mislim, kada je DŽordž napisao Within You Without You, jednu potpuno indijsku pesmu, to je bilo nešto što niko pre toga nije čuo, makar ne u ovom kontekstu. Bio je to rizik kog smo bili svesni. Ali ta pesma je sjajna. Ona je otvorila kapije za razne istočne uticaje koji su ušli u zapadnu kulturu. Ako to spojite s meditacijom, pa pogledate današnju scenu i shvatićete da je DŽordž otvorio vrata za razne nove stvari“, kaže Makartni. U pomenutom specijalu uticajnog magazina Modžo, objavljen je i CD sa bendovima koji danas prave muziku inspirisanu Peperom. Na izdanju Children of Pepper tako su se našli Taj Sigal s pesmom The Clock (2017), Dutch Uncles sa Big Balloon (2017), Sik Alps sa Moviehead (2012), Gap Drim sa Shine Your Light (2017) i mnogi drugi. Deca Pepera su živa i zdrava, a muzika koju prave i danas pomera granice onoga što se smatra pop muzikom. Ipak, ostaje pitanje koliko je ovaj album aktuelan i kao društveni „stejtment“ u godini 2017. Liverpul će biti grad u bregzitovskoj Britaniji, u Beloj kući stoluje Donald Tramp, desnica maršira ubrzanim korakom širom Evrope, a gde se dedoše ljubav, razumevanje i proširena svest iz muzike 60-ih godina? Gardijan nedavno podseća na govor jedne studentkinje ženskog koledža Velsli u Masačustesu, samo dve godine nakon izlaska Narednika Pepera: „Gramzivi i takmičarski korporativni život, uključujući tu i univerzitete, nije način na koji mi želimo da živimo. Tražimo način života koji će biti ekstatičniji, brži, direktniji. To se odnosi na naše fakultete, crkve, državu...“ Ime ove studentkinje je bilo Hilari Rodam. NJen životni put od revolucionarne devojke do predsedničke kandidatkinje velikog biznisa u velikoj meri je opisao i ono što se desilo celoj generaciji koja je preko noći reč hipi zamenila rečju japi. Toni Bler je u Britaniji izjavljivao da je on dete Bitlsa i kolor televizije, dok je Bil Klinton na saksofonu svirao pesme grupe Fleetwood Mac. Bler je 2005. godine na laburističkoj skupštini govorio da bi ljudi trebalo „manje da kukaju, a više i brže da se menjaju“; zvuči poznato, zar ne? Kolumnista Gardijana DŽon Haris podseća na reči Harisonove pesme Within You Without You: „Try to realise it’s all within yourself/No one else can make you change“ (u slobodnom prevodu: „Pokušaj da shvatiš da je sve u tebi/ Niko drugi ne može da te promeni“); Kada su se Bitlsi već raspali, Lenon je u hitu Imagine pevao: „Zamislite da nema država...“ Gardijanov komentator nas zatim vraća u 2017. godinu, u kojoj nacionalne države doživljavaju renesansu, sa Trampom i Terezom Mej na kormilima Amerike i Britanije i ostatkom sveta koji se razvrstava u kolone: „Na poslednjoj pesmi albuma, klavirski akordi zvuče kao posmrtna zvona svim onim memljivim, zatucanim i moralizatorskim idejama koje su Bitlsi počistili. Kakav je čudan osećaj kada se uključite 50 godina kasnije i vidite da su se sve te ideje vratile – i to sa osvetom“.