Milovan Milo Gligorijević (1942 – 2017)

Višestruko darovitog đaka Valjevske gimnazije Milovana Gligorijevića upoznao sam u ponoćnom tramvaju koji nas je vodio prema Voždovcu u skromne studentske sobe na periferiji. Milo je već pisao zapažene članke za kulturnu rubriku Borbe; isticao se jezgrovitim stilom i duboko promišljenim govorom. Upravo zato iznenadnim i preranim odlaskom Milovana Gligorijevića kao da je okončana epoha otmenog i odgovornog srpskog novinarstva druge polovine 20. veka. Jedno vreme Milo je bio na dužnosti glavnog i odgovornog urednika lista Mladost, a tek s prelaskom u NIN došao je do izražaja Milov dar okupljanja, dar sabornosti i od tada se bez preterivanja može govoriti o NIN-ovom kulturnom krugu, o mudrim i mislećim ljudima koji su sa NIN-om sarađivali i na NIN uticali, od Borislava Mihajlovića Mihiza i Miće Popovića, do LJube Popovića, Branislava Petrovića, Antonija Isakovića, Slobodana Selenića, Borislava Pekića, Milovana Danojlića, Jovana Ćirilova, Dimitrija Đorđevića, Matije Bećkovića, Đorđija Vukovića, Ivana Klajna… U svojim zapaženim publicističkim delima, kao što su Srbija na Zapadu, Slučajna istorija, Ulica Bate Mihajlovića, Emigranti… Gligorijević je prilježni svedok vremena u kome je živeo, zajedno sa ljudima i događajima s kojima je živeo. Pamtimo, na primer, detalj iz Slučajne istorije o povratku Miloša Crnjanskog u otadžbinu, kako ga je Milo Gligorijević pribeležio. O piscu Seoba govorili su mnogi autori, između ostalih i Dobrica Ćosić. Za Crnjanskog je prvi put čuo od Borislava Mihajlovića Mihiza koji mu je preporučio da pročita Seobe i bio je zapanjen činjenicom da postoji takav pisac u srpskom jeziku. Pročitao je i Priče o muškom i Dnevnik o Čarnojeviću, koji mu se još više dopao. Dvojica klasika srpske književnosti potom su se i lično upoznali 1965. godine u Prosveti. I poslednje dane, pre nego što ga je bolest savladala, Milo Gligorijević proveo je za računarom, pripremajući drugi nastavak knjige Emigranti. Opisujući svoj novinarski i urednički rad u NIN-u, Gligorijević je 2010. godine zapisao: „Dva puta u svom novinarskom veku bio sam glavni urednik i dva puta napuštao funkciju ’u prisustvu vlasti’. Desilo se to i u NIN-u, godine 1993, ali neću da pričam o nevoljama. Nevolje sam izabrao davno, onda kada sam izabrao zanat. Ili su, možda, nevolje izabrale mene.” „O čemu ću da pričam ako neću o velikim neizvesnostima, o političkim potresima i sukobima sa ljutim krajnostima u javnom životu?” “Hoću da zahvalim sudbini što me je uvela u ovaj lepi, u ovaj opasni posao i što me je poslala u NIN. Samo u novinarstvu, i samo radeći za NIN, mogao sam da upoznam toliko mnogo značajnih, mudrih i darovitih ljudi, velikih naučnika, znamenitih pisaca, čuvenih umetnika. Ta poznanstva, koja su se ponekad pretvarala u prijateljstva, donela su mi radost okrepljujućih razgovora i radost slušanja. Sada, na izmaku šezdesetih godina, čini mi se da je gomila mojih novinskih beležnica i magnetofonskih snimaka – iz nekoliko decenija prošlog veka – planina čiji vrh još nisam video. NJena čuda opisivaću dok budem umeo da pišem.” Sudbina mu je takođe dodelila i umeće ličnog izbora, uz suprugu Nađu, tu je i sin Dejan.