Politički trik

Poslednji film Kristofera Nolana Dankerk, pretenciozan do nepodnošljivosti, više je politički trik no evociranje jedne nezaboravne stranice evropske istorije iz Drugog svetskog rata. Kristofer Nolan se služi svim sredstvima propagandističkog umeća, a formalni egzibicionizam njegovog filma, osim što vodi nesumnjivoj praznjikavosti, služi još i u mimikrijske svrhe. Nolan po svoj prilici nije video film Anrija Verneja – uistinu velikog francuskog reditelja drugog plana – Vikend kod Dankerka (1964), u kojem je dankerška epizoda data prvenstveno s osećanjem ukusa i mere, ali i izvrsno osmišljenim režijskim konceptom daleko funkcionalnijim od Nolanovog. Za svoje viđenje evakuacije britanske vojske iz francuskog grada Dankerka i njeno prebacivanje na obale Britanije, Nolan je osmislio jednu vrstu filmskog larpurlartizma. U njemu su magične kompozicije kadrova s primesama geometrizma njegov objektivni maksimum. U opusu ma kog profilisanog reditelja, a što je s Kristoferom Nolanom slučaj, gotovo da ne postoji film, ma kako bio promašen, koji s druge strane ne nudi niz interpretativnih mogućnosti. Slučaj sa Dankerkom je utoliko transparentniji što u pristupu ovom filmu često posežemo za ovim dodatnim interpretativnim ravnima spasavajući ga od besmisla. Tako bi se za jedan segment ovog filma moglo reći da deluje promišljeno i suvislo a to je udeo neba, vode i kopna u njegovoj simetričnoj strukturi. Izvan toga, Dankerk je u osnovi vrlo neobavezan film, toliko neobavezan čak, da nema ni potrebe ni smisla vezivati za njegova nastojanja svrhu dankerške reaktualizacije. Ono što će se iz Dankerka duže pamtiti i što su zapravo njegovi nesumnjivi kvaliteti jesu, na prvom mestu, muzika Hansa Cimera, a potom i fotografija Nolanovog direktora fotografije Hojtea van Hojteme (Interstelar). Vizuelni perfekcionizam ovog filma ostaje više zaštitni znak samog Hojteme a manje Nolana, premda ne treba minimizirati Nolanovu čisto likovnu ulogu u toliko ličnoj konceptualizaciji istorije. Premda se diljem filma vijori zastava Union DŽeka, valja sačekati anticipirajuće reči s kraja filma koje na prekomorskim daljinama razvijaju jednu drugu zastavu.