Div na staklenim nogama

Izgleda isto kao i u prethodnim epizodama – stranka, kao, zahteva vanredne izbore, Aleksandar Vučić se, kao, nećka, a razlog za potez motivisan stranačkim razlozima traži se u „atmosferi“ - ali izgleda da situacija ovoga puta nije baš sasvim ista. Ima, naime, indicija da Vučić više ne uživa onako snažnu podršku Zapada na kakvu je navikao, ali to ne znači da je ona usmerena ka nekom drugom, jer se (još) ne vidi da bi ga neko mogao pobediti i da bi, pride, bio spreman na presecanje kosovskog čvora. Porast „nervoze Zapada“ još manje znači da postoje šanse za popuštanje stiska čvrste ruke ovdašnje. Naprotiv. „Najopasnija je ranjena zver“, rečenica je koja se nametala u nekoliko razgovora prethodnih dana. Da se nešto menja prvi je 23. oktobra nagovestio američki zvaničnik Brajan Hojt Ji tvrdnjom o nemogućnosti „sedenja na dve stolice“ za zemlje koje žele da uđu u EU. Pri tome je, kažu upućeni, jedina novost u tome što je stav stalno prisutan na internim sastancima, ovoga puta izrečen javno. Jeste da je posle i sam Hojt Ji objašnjavao kako to nije bio ultimatum, već savet i da su se u „peglanje“ situacije umešali i Dejvid Mekalister, specijalni izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju („o članstvu odlučuje EU, a ne Vašington“) i drugi predstavnici EU – ali je to „peglanje“, tvrde upućeni, bilo upućeno široj javnosti. Onaj kome je poruka poslata razumeo je poentu, kaže jedan od naših sagovornika koji u iskrenije razgovore na ozbiljne teme ulaze samo u uslovima anonimnosti. Prema nekim izvorima, nakon nastupa američkog zvaničnika, iz Beograda su upućeni pozivi u pomoć „prijateljskim kancelarijama“ u Briselu. Pozitivnom odgovoru na apel, osim dosadašnjeg imidža političara koji ispunjava zadatke („Vučić delivers“) pomogla je, veruje se, i činjenica da je SNS (pridružena) članica bloka narodnjačkih partija EPP, u kome važe takoreći „familijarna“ pravila ponašanja, odnosno običaj međusobnog pomaganja i podrške. Ukratko – Ji je, kaže jedan od naših sagovornika, bacio loptu EU kako bi ubrzao stvar i onda se povukao ostavivši Briselu da se dalje nosi sa problemima na Balkanu. Zabašurivanju cele priče u javnosti makar i nevoljno doprineo je ruski ambasador Aleksandar Čepurin onom omalovažavajućom izjavom o „sedamdeset petom zameniku dvadeset četvrtog pomoćnika zamenika ministra inostranih poslova SAD“ koji „Trampa nije ni video“. Pažljiviji posmatrači, međutim, setiće se da je upravo Ji, koji po funkciji jeste „samo“ zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, imao neka važna posla u Makedoniji i Crnoj Gori. I da su se obe te države, uprkos intenzivnim nastojanjima Moskve, odlučile da se ipak smeste na jednu stolicu, okrenutu Zapadu. U tom kontekstu, zanimljiva je spekulacija da je na sastanku sa Vučićem, posle koga smo pet sati čekali saopštenje, Ji u pozitivnom kontekstu pomenuo ideju Vuka Jeremića o formiranju specijalnog tužilaštva za visoku korupciju – nečeg, otprilike, sličnog čuvenom rumunskom Nacionalnom antikorupcijskom direktoratu (DNA) koji, naročito od 2013, od kada ga vodi Laura Kodruta Kovesi, ozbiljno doprinosi pozitivnoj promeni imidža zemlje poznate po korupciji, što potvrđuju i pohvale iz Brisela. Beskompromisan rad Laure Kovesi i DNA rezultirao je brojnim hapšenjima na visokom nivou - na spisku osuđenih su jedan premijer i brojni ministri, a podaci kažu i da je u proseku godišnje više od 1.200 zvaničnika pod istragom, 92 odsto procesuiranih su i osuđeni, a DNA, prema istraživanjima, uživa dvostruko veću podršku građana nego vlada (iako ima i sasvim suprotnih stavova i kritika načina na koji DNA dolazi do podataka). Naravno da je nemoguće naći dokaze za spekulaciju o navodnoj odluci Jia da primer DNA pomene u razgovoru sa predsednikom Srbije i Vučićevoj navodnoj zabrinutosti zbog toga. Ali je pisanje prorežimskih tabloida, prema kome „Zapad traži da kontroliše tužilaštvo i medije u Srbiji“ odlično poslužilo da se cela priča u političkoj čaršiji doživi kao pouzdana. A postoji i izjava Jia od 9. novembra, koja se može videti na fejsbuk-stranici Glasa Amerike, u kojoj je kao „sramno“ ocenio „blago ponašanje Evrope prema korumpiranim liderima u regionu“, ne precizirajući, međutim, na koga misli. Zato je, upravo u cilju kupovine naklonosti Zapada, tvrde upućeni, lansirana priča o navodnoj nameri Tomislava Nikolića da izađe iz udobnosti penzije i upusti se u formiranje stranke zavisne od ruskih finansija („plaši mečku rešetom“, slikovito reče jedan sagovornik). Upućeni, međutim, tvrde isto što i zdrava logika: nakon što je propustio brojne prilike dok je bio predsednik Srbije, Nikolić svakako neće rizikovati da izgubi privilegije i miran život i upusti se u slabo izglednu borbu. Ali priča zvuči korisno u komunikaciji na međunarodnoj sceni – baš kao i tvrdnje Ivice Dačića u intervjuu moskovskom dnevniku Izvestija o jakim pritiscima Zapada na Srbiju, nasuprot sigurnom prijateljstvu Rusije. Novi problem za Vučića mogao bi predstavljati obrt na prošlonedeljnom skupu „Medijski dani EU i Zapadnog Balkana“ u Tirani, kada je, posle nastupa srpskih novinara, umesto planirane priče o podršci EU medijskim slobodama, centralna tema postalo zatvaranje očiju Brisela pred sve gušćim medijskim mrakom u „produkciji“ evropskih političkih miljenika na Balkanu. Nastup novinarke Tamare Skroze, koja je pozvala EU da ne odmaže srpskim novinarima u njihovoj borbi za slobodu medija i „učini da ponovo verujemo u poruke predstavnika Unije da je sloboda medija prioritet u procesu evropskih integracija“ i njene ocene da nema stabilnosti bez slobode medija, postali su glavna vest sa skupa. „Dok je povjerenik (Johanes) Han slušao iz prvog reda, njezin emotivan govor bio je prekidan snažnim pljeskom publike, snažnijim od pljeska upućenog ijednom drugom sudioniku konferencije, uključujući Hana“, primetio je zagrebački Večernji list. Primetio je to i Han, koji je, nakon izbijanja problema pritiska na medije u prvi plan, pokušao da ohrabri novinare („budite uvereni, na vašoj strani smo“) da bi, nešto slično, ponovio i u razgovoru sa Skrozom kojoj je prišao po završetku skupa. Nije da se tužna medijska situacija ne može ponovo zataškati, u cilju neometanja onoga od koga se očekuje rešenje kosovskog problema – ali bi to moglo biti teže ako poruke iz Tirane inspirišu zapadne medije da se ozbiljnije zabave stanjem demokratskih sloboda na Balkanu. Vučić to odlično zna i jasno mu je da bi, prvenstveno zbog problema u oblasti pravosuđa i medija, čim ispuni kosovski zadatak, mogao postati glavni faktor nestabilnosti u očima Zapada. Kao što mu je jasno da dalje odlaganje rešenja kosovskog problema može dovesti do pucanja već prilično zategnutih nerava evropskih zvaničnika, opterećenih prioritetnijim problemima, poput bregzita - naročito u situaciji kada se, prema rečima naših sagovornika, u Briselu sve više pitaju da li Vučić i kosovski premijer Ramuš Haradinaj (i Bakir Izetbegović?), naizmeničnim zatezanjem situacije, zapravo zajedno rade na kupovini vremena u ličnom interesu. Zbog klinča u kome se našao, jedan od naših sagovornika Vučića naziva „divom na staklenim nogama“ koji, zapravo, nije toliko jak, koliko je slaba njegova opozicija. Cenu njene nesposobnosti da spreči primenu oprobanog recepta rešavanja problema stvaranjem novog, većeg, platiće, kao i obično, građani.