Između smederevca i rupe od metka

Dok zvanična kultura, moramo reći - tavori, razjedana cenjkanjem oko budžetskih davanja, prekobrojem nepotrebnih, a manjkom nosilaca napretka, urušava se zbog okoštalosti u programima i shvatanjima, ili otaljava zbog sigurnih plata, negde na njenom rubu počinje revolucija. Kulturna. U toj pobuni duha nije važan status, škola, način i mesto izražavanja, već samo ono što mora da se izrazi i razmeni. I to se, čini se, omasovljava u srpskoj prestonici. Iako i dalje skrivena od očiju većine, otisnuta od mejnstrima, mimo budžetskih jasala, zavisna samo od sebe, ta „apokrifna“ scena pokreće se na pogon strasti prema „esenciji stvaranja“. Ili, konkretno, teatru, kad je u pitanju Dorćolsko narodno pozorište u Solunskoj ulici, na broju 24. Smešteno na Donjem Dorćolu, „ruži kultura do pre Drugog svetskog rata“, kako kvart opisuje direktor Filip Gajić (ujedno i reditelj, i dramaturg, rekviziter, domaćin...), jedva da se primećuje među okolnim kućercima, zasad izmigoljenim džentrifikaciji. Upućeni posmatrač prepoznaje dve rupe od davnih metaka na vratima nalik tarabi, poviše naziva ustanove i mesingane pločice sa natpisom „institucija od nacionalnog značaja“. Dobijene na poklon od „fanova“. Ista krasi i sam ulaz u pozorište, možda nekadašnji bioskop, budući da je tu živeo kinooperater Isak Pinkes, i da u „sali“ još postoji otvor kroz koji su puštane projekcije. Atrijum je dvorište iz detinjstva tzv. starih Beograđana: smokvica, avlija za relaksaciju okružena šupicama i sličnim objektima gde odjekuju povici komšija. Iako skupo za rentu, papreno po ceni struje, enterijera sasvim zapuštenog, Gajiću i mladoj glumici Jani Milosavljević ovo je zdanjce delovalo idealno kao pribežište. Od čega? „Od korupcije u kulturi, jedine kontinuirane pojave u srpskom društvu. Od kvazielite što diktira sudbinu teatra i pozorišnih delatnika, duže od 30 godina“. „Od naopakog sistema vrednosti gde ’ruka ruku mije’, ’ja tebi nagradu, ti meni posao ili honorar od režije’“. „Od močvare ulepljene žrtvovanim generacijama studenata, u tolikom broju – stotinak svake godine – samo radi plata profesora“, kažu uglas direktor i „zaposleni“. Da, oni rade za nezamislivo male novce, dok im je benefit ničim pokvaren užitak stvaranja pozorišnog dela, pa su za godinu dana (prvi rođendan im je bio 17. februara) i manje, na scenu postavili čak pet premijera. Poseta je i dalje nepredvidljiva: nekad ih ima dvoje-troje, a nekad publika mora da se vraća sa kapije. „Dolaze li kritičari“, pitamo. „Ne, ne zovemo ih, jer nemamo za njih ’kovertu’“, potkupljivost „procenjivača“ još je jedna od stavki što ih izbegavaju samoizgnanstvom iz klasičnih okvira. Scena zvana Kosmodrom, ujedno i gledalište, ne da se opisati ničim viđenim. Binu zaodenjuju sedišta sklepana sa koca i konopca, ali i udobna, kružno kombinovana sa „smederevcem“, stočićima iz raznih rashodovanih epoha, sanducima sa vojnog otpada... U dnu je šank, nasuprot ulaznih vrata što poručuju da je izlazak tokom predstave – preupadljiv i posve neumesan. Ovo izaziva moru, izniklu na praksi poseta oficijelnim kućama, pa je olakšanje potom doživljenim intenzivnije. Ti mladi glumci, još studenti, odišu svežinom, ali i darom velikana, sopstvenim prerano sazrelim bićem prenose apsurd komada Lude noći nad Sovjetskim Savezom. Osnova je niz jednočinki Muze Pavlove, pretopljen u kompaktnu predstavu. Gledaoci, njih petnaestak, neobuzdano se kikoću, suze im teku od smeha, dok dublji slojevi komada kovitlaju želudac. Poklon je svečan, iako je situacija groteskna, nimalo slična ovacijama iz somota loža zvaničnih pozorišnih institucija, često pritvornim ili kurtoaznim. Ovde si (maltene) jedan na jedan sa glumcima i utisak ne možeš da lažiraš. Status umetničke udruge Matrijaršija u Zemunu takođe nije formalan, već je njen oblik baziran na susretima proisteklim iz zajedničkih sklonosti. Stoga joj ni sastav nije stalan, kao što i broj združenih varira. I naziv proizašao iz šale o vođstvu „jakih žena“ sada je upitan, s obzirom na rastući broj muških članova, podjednako „emancipovanih“. Jedine konstantne su entuzijazam prema umetničkom radu i drugarska bliskost kao rezultat suštinskog razumevanja drugačijeg. Matrijaršija je, tako, mreža raznoraznih individua i grupacija sklonih „nezavisnom“ izrazu, miksu art-bruta, andergraunda, žestoke alternative u svom primarnom značenju. „Sve su to prilično fleksibilni termini, pa se njima poigravamo u opisima žanrova kojima se bavimo“, smeška se Mileta Mijatović, pesnik i muzičar, ističući manji značaj etikete u odnosu na sadržaj. U prvu u nizu ušorenih kućica u okviru zajedničkog dvorišta, a po dozvoli vlasnika, uselio se 2014. atelje za sito-štampu, pod vođstvom Žoane Markade-Mo, Francuskinje, privržene Beogradu nakon studentske razmene. To je sada multipraktik prostor, sa odeljkom za arhivu, drugom sobom u kojoj je grafička presa i srodne mašine za štampanje otisaka. I trećom, gde se upriličuje sad već čuvena Kafana Treća kuća, kombinacija muzičkog višečasovnog performansa i ugostiteljske delatnosti. U predsoblju su započeta dela Aleksandra Denića, dok su plakatima, slikama, skulpurama... dupke ispunjeni svi zidovi i ćoškovi. Pozadi je bašta, naravno, organska, sa negovanim, razbeharanim voćnjakom. Videvši da je mesto gde je nekad vladao razorni zub vremena sada poligon stvaralaštva, vlasnici „kompleksa“ zapustelih domaćinstava ustupili su Matrijaršiji i ostala dva objekta. Iz toga se izrodilo pregršt novih aktivnosti, na čelu sa festivalom Novo doba kao jednim od najprepoznatljivijih brendova, pored sajma nezavisnog stripa Fijuk. Bend Bitlsti je kruna radionice sa grupom mladih sa smetnjama u razvoju, što je poseban segment kolektiva. I kad naoko samo čavrljaju, oni zapravo stvaraju, po metodu nadovezivanja ideja, što čine i u praksi kolažiranjem raznih autorskih rukopisa. „Naš princip je da radimo, a ako dođe novac, to samo znači da će sve biti komotnije“, objašnjava Milica Ivić, teoretičarka umetnosti. To „sve“ podrazumeva i rezidencijalne boravke stranih umetnika, barabar sa besomučnom domaćom produkcijom, tako raznovrsnom i brojnom, da je nužan organizatorski mozak Baneta Dragićevića da se seti gde je šta uskladišteno. Proleće je momenat kada se članovi razmile po raznim stranama sveta, što zbog izložbi, što zbog festivala nezavisne provenijencije. Trenutno je aktuelna Art-brut postavka u Parizu, a deo mreže Matrijaršije, gde deo ekipe ide da predstavi istofahovske grafike. Odgovorni za sekciju izdavaštva hitaju isto veče za Budimpeštu, na jedan od festivala sličnih Novom dobu. Ko sad ostaje, ići će drugde u nekom drugom navratu, u ponudi do rane jeseni. Da li u ovom utopijskom ustrojstvu ikad dolazi do čarki, pitamo. „Na delu su dva sindikata, prvi Živa para, koji zagovara budzašto prodaju radova, da bi se došlo do kakvog-takvog ’keša’, dok drugi zastupa svest o realnoj vanserijskoj vrednosti opusa kolektiva“, smeju se uglas. Jer, sve su to sitna razmimoilaženja, nebitna u odnosu na misiju širenja „slobodne umetničke teritorije“. Uključujući sve više žanrova, kao što je Radio Kombinat, uvertira za planirani TV kanal, već isproban lajv strimingom mnogih događaja. Treći primer vaninstitucionalnog dejstvovanja je pozorište Le studio, aktivno već pet godina, a od lane preseljeno iz kuće u Venizelosovoj u napuštenu zgradu BIM Slavije (Poenkareova 26). Potrebna je izvesna kuraž i precizna mapa da se teatar pronađe u mračnoj, ali uzbudljivoj (eks)industrijskoj četvrti kod Pančevačkog mosta. Zato možda i nalikuje bratskim prostorima u Berlinu, pa kao putokaz služi mural, na fasadi od crvene opeke. Do scene vas dele još dva visoka fabrička sprata, mimikrirana maštovitim aranžmanima, dok je sala istovremeno i klubić, oba opremljena trosedima i drugim komadima udobnog retro-nameštaja. Muzika ne nadjačava žučne razgovore posedalih za stočiće. Atmosfera je prijatna i obećavajuća. „Naš je običaj da posle predstave porazgovaramo sa publikom“, shemu tumači Žan-Batist Demarinji, reditelj i jedan od osnivača teatra, pored scenografkinje Sanje Maljković. Zbog ličnog kontakta, oni i primaju goste, i naplaćuju karte, potvrđujući načelo da je na živoj reči i razmeni emocija pozorište i zasnovano (svako, osim oficijalnog, prim. nov.). Demarinjiju je model nezavisne teatarske kuće dobro poznat iz rodne Francuske, a Beograd mu se nametnuo kao zgodan za nove početke. „I, zaista, nezavisna scena se ovde u međuvremenu razvila od praktično nule, što po našem paternu, a što na druge načine“, kaže reditelj. Ostale ne smatra konkurencijom, jer što ih je više, to veselije, odnosno, prikladnije uspostavljanju uslova da se i gledaoci naviknu na drugačije. U tom cilju Le studio je otvoren i za gostovanja trupa bez sopstvene adrese. A ko su stalni članovi ansambla? „Često me pitaju da li su glumci profesionlci, što ovde ima značenje posedovanja diplome, dok se drugde profesionalcem smatra onaj koji se aktivno bavi datim poslom“, Demarinji, opet, ne pravi razliku među protagonistima, dok god je taj neko posvećen. Suštinski, najboljeg učinka ima sa polaznicima svoje škole, jer se tokom te dve-tri godine u potpunosti upoznaju. Vide šta kome leži, kome je pozorište neprolazna strast, a kome tek hir mladosti. Sa petogodišnjim iskustvom, Le studio je samoodrživ po pitanju redovnog repertoara. Komedije poput Rasparenog para, igranog te večeri, pomažu da svetlost reflektora dožive i teži komadi što publiku gone na dublje promišljanje. „Tokom januara i februara nema predstava, kao ni leti“, Sanja Maljković ovo opravdava nemogućnošću grejanja tog arhitektonskog giganta, ali i pripremama novih premijera, tri godišnje. Garantovano zabavnih, što jemči vernu klijentelu, koja se ovde smeje i kad radnja na sceni izaziva neprijatnost, žuč i med se ovde skupa dobijaju. Iako tek malena ostrva u okeanu kulture koju smatramo merodavnom, nezavisne scene i scenice, sve se više pomaljaju, kao posle oseke. Opisanim valja dodati Ciglanu na putu za Lešće, Muzej Macura u Novim Banovcima, Magacin u Kraljevića Marka sa sve Ostavinskom galerijom, Dorćol plac, Distrikt u Cetinjskoj, Plavo pozorište, Dah teatar i mnoge druge. I ne zaboraviti ugašene, poput Miksera i ITS-Z1 u Ritopeku, što stvaraju plodne meandre od glavne struje kulture.