Ustav je početak i kraj

Ako predsednik Srbije odluči da na Kosovo i Metohiju, kad tamošnjim Srbima, 9. septembra, bude kazivao šta će s njima činiti, ponese Miroslavljevo jevanđelje nad kojim se (pod Ustavom) zaklinjao da će braniti suverenitet i teritorijalni integritet zemlje, svaka moguća paralela sa prethodnim putovanjem tog spomenika iz 12. veka - biće ništa do zlonamerni i nadasve netačan spin. Najstariji i najvredniji ćirilički dokument je, naime, na povlačenje preko Albanije s kraljem Petrom, vojskom i narodom krenuo da bi se vratio, što je u ovom slučaju daleko od mogućeg. Vučićevi saveznici već su se izjasnili da nema pomoći ni potrebe da se Srbija vraća na KiM: granice koje smo iscrtali su nepromenljive (Nemačka) i prihvatamo šta god da odlučite (Rusija). Uz brojne druge razlike, probijajući Solunski front srpska vojska nije se vraćala po „nešto“ (što je po samom Vučiću jedini supstrat za ništa) nego po „sve“. Drugi istorijski argumenti na koje Vučić neprekidno podseća da bi se opravdao što će učiniti ono što pre njega niko nije, od Prizrenske lige i ubistva srpskog konzula u Prištini Luke Marinkovića u doba kosovskog vilajeta do jednostranog proglašenja nezavisnosti i tumačenja Međunarodnog suda pravde, takođe su, međutim, nedovoljni da zamene neminovno. Bez obzira na prilike, ako su mirnodopske, rešenje kosovskog problema nemoguće je bez promene Ustava. Zato, kad poziva građane da pogledaju u budućnost svoje dece, da se opredele za bolju i prosperitetniju budućnost, stabilnost i napredak, predsednica Vlade Ana Brnabić sugeriše odgovor na pitanje koje će se pred građanima tek naći. Suprotnost, kako je ona postavlja, jeste sledeća: „Da li ćemo promovisati ideje koje su prevaziđene jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje najmoćnije zemlje sveta smatraju zatvorenim pitanjem, ili ćemo pokazati zrelost i tražiti kompromis u okvirima mogućeg, najdirektnije će uticati na to kakva će naša budućnost biti i kako će mlade generacije stasavati: na mitovima iz prošlosti ili kreirajući budućnost po meri svakog građanina.“ Kako će uticati? Čime? Kojim sredstvima? Šta je mera koja odgovara svakom građaninu socijalno i po još mnogo osnova duboko raslojene Srbije? Pa, uostalom, i kakva je to budućnost bez prošlosti - pitanja su za nepostavljanje, ali zbog kojih su podrška Ane Brnabić, kao uostalom i u rangu vlasti nižih od nje, fraziranja s logičkim greškama čiji se ubeđivački efekat na javnost do sada pokazivao uspešnim. U jednom od mnogobrojnih pisama podrške predsedniku Vučiću iz redova njegove stranke, uključujući čak i predstavnike Srpske liste i njihove najviše predstavnike u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom na KiM, potkralo se i više od fraziranja većine. Jer predsednica najvišeg zakonodavnog tela sa svoje pozicije poručuje „Srbija sada konačno ima odgovornog predsednika, državnika koji je predložio održivo rešenje važno za budućnost naše zemlje“. Premda sam Vučić tvrdi da rešenja još nema, Maja Gojković mu je dala blanko podršku ubivši svaku mogućnost nezavisnosti postupanja institucije u kojoj će se dogoditi taj ključni preokret toliko važan za budućnost naše zemlje. S druge strane, ustavni pravnici mahom odbijaju da tumače i ustavnu proceduru koju bi nalagalo to „održivo rešenje“, jer rešenja zvanično nema. Vladan Petrov, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i jedan od učesnika unutrašnjeg dijaloga koji se zalaže za kompromisno rešenje, svakodnevan rad na rešavanju problema, a ne za odlaganje, kaže da je, pošto je očigledno da se u izjavama vlasti i reakcijama opozicije stvara utisak da je konačno rešenje kosovskog pitanja na pomolu, knjiški govoreći, sve pre zvanične procedure - politička faza. „Da bi se ušlo u proceduru rešavanja tog pitanja, rešenje treba da dođe od ovlašćenog predlagača i mora biti takve prirode da ga je moguće pretočiti u promenu Ustava. I to se odnosi na svaki predlog, ne samo u vezi sa teritorijalnom celovitošću i suverenitetom, nego u vezi sa bilo kakvim aranžmanom koji podrazumeva KiM.“ Ovlašćeni predlagači su osim predsednika, poslanici, Vlada (krug je širi u drugim slučajevima) i grupa građana sa - za promenu Ustava 150.000, za raspisivanje referenduma 100.000 i za izmenu zakona 30.000 potpisa. Bez obzira s koje strane će predlog doći u Narodnoj skupštini i samo „razgraničenje“ koje Vučić kaže da mu je blisko moralo bi da dobije podršku dve trećine poslanika i apsolutnu većinu na referendumu. Pošto je teritorija Srbije, po Ustavu, nedeljiva i jedinstvena, ona se može menjati samo odlukom većine koja je glasala na referendumu. Nije tako davno pak potpisan Prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, poznat kao Briselski, u vezi sa čijom ustavnošću se Ustavni sud proglasio nenadležnim, jer je reč o „političkom, a ne o pravnom dokumentu“. Pet godina nakon što se unutrašnja i spoljna politika Srbije vrtela u posledicama tog sporazuma, predsednik je demantovao Ustavni sud proglasivši Briselski sporazum međunarodnim ugovorom koji se mora poštovati (njegova namera je bila da opiše težinu svoje situacije i preuzetih obaveza, nemogućnost vraćanja unatrag i drugo). Zašto takav scenario nije moguć i kada je reč o drugom, predstojećem sporazumu? Petrov kaže da su se ustavni pravnici uglavnom saglasili da se Briselskim sporazumom zaobilaznim putem ide u promenu Ustava, ali ne smatra kvalifikaciju sporazuma spornom. Svejedno, nikakav kraj, po njemu, nije moguć bez promene Ustava. „Ne očekujem na srednji rok, svakako ne do kraja godine, jer su prilike suviše komplikovane, ali kad predlog dođe on mora biti normativno usaglašen tako da znamo koji će biti budući status Kosova.“ Svakako, dakle, pitanja a la Brnabić - da li ste za budućnost ili za prošlost - morala bi da otpadnu. Kakvom god svakako će prethoditi govor pred Generalnom skupštinom UN u septembru, sastanak sa Vladimirom Putinom u Beogradu i navodno zapadnim liderima u Parizu na obeležavanju stogodišnjice pobeda u Velikom ratu, a tako i srpske vojske koja je sačuvala dokument nad kojim se Vučić zaklinjao. „Kao neko ko se trudi da bude neutralan, ne podržavam ni ubrzavanje procesa, ali smatram da treba svakog dana da radimo na rešenju. Moguće je da ako nastavimo da ojačavamo međunarodne pozicije, možemo doći do povoljnijeg trenutka. Ne smemo da prepustimo nešto na šta formalno-pravno imamo pravo samo mi. Bez uvida u druga rešenja, bez merila o tome šta dobijamo... Nisam ni protiv reafirmacije ideja. Činjenica je da su se Albanci unervozili, da podrška koju imaju nije više unisona kao što je bila, pa je možda danas moguće nešto što je pre deset godina bilo nemoguće“, objašnjava sagovornik NIN-a. Na istoriju i prošlost (trenutno i najveće neprijatelje vlasti) podsetili su ponovo i monasi, monahinje i sveštenici Eparhije raško-prizrenske u „Preobraženjskom apelu vlasti“, stranke tradicionalno protiv ustavnih promena u odnosu na pokrajinu - DSS i Dveri, čak i navijačke grupe jednim događajem u Kotoru, ne međutim i radikali koji su za ono što se može „oteti od NATO“ (u prevodu razgraničenje),. Izdajnikom je Vučića prozvala i Narodna stranka Vuka Jeremića koja se pridružila otporu za završetak razgovora. Potpisi za izmenu Ustava se još ne skupljaju, ali Jeremić je započeo prikupljanje potpisa građana protiv pristanka za ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Ta stranka sada apeluje na povratak na razgovore u okviru Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, što, mora se priznati, ima specifičnu težinu karijere i postupaka Vuka Jeremića tokom ministrovanja diplomatijom Srbije. Nijedan od apela otpora još se nije omasovio iako je svakodnevni pritisak vlasti da ta tema ode u smeru u kome je poželjna i na način koji treba da odvede željenom, zamišljenom ili već dogovorenom „kompromisu“. Biće to veliki „trijumf“ medija ako se ispostavi da je KiM pitanje odlučivanja građana a ne nečije dobre volje, kako se često želi predstaviti rečenicom - nikakve odluke neće biti donete bez građana - niti je prosto prebacivanje istorijskog tereta i odgovornosti da pojedinac koji proces vodi ne bi dobio nadimak Branković, nego ga naprosto mora biti. Ako i predloga bude.