Život kao besmislena pojava

Vind Gep je ime izmišljenog grada u kojem se odvija skoro celokupna radnja romana Oštri predmeti. Iako se nijedan lik romana time neće pozabaviti, važno je čitaocima sa neengleskog govornog područja i gledaocima po romanu snimljene serije osvetliti da je „vind gep“ prirodnim putem isušeno korito reke. Dakle, mesto je mrtvi, statični podsetnik nekadašnjeg kretanja i života. Mada, Vind Gep iz romana od dve hiljade stanovnika na jugu države Misuri, teško da je ikada bio preterano živ, a bez klanice svinja otvorene u njemu u prošlosti, odavno bi se pretvorio u grad duhova. Još važnije, Vind Gep je teritorijalno i idejno nedefinisan - iako u državi koja pripada Srednjem zapadu, po svim pojavnim oblicima on pre nalikuje načinu života američkog juga (samo, bez crnaca - njihovo potčinjeno mesto na društvenoj lestvici zauzima tzv. „white trash“). Neodređenost se preliva na stanovnike grada. Ko su ti ljudi, osim što se dele po platežnim sposobnostima i poseduju očekivanu provincijsku zadrtost? Uzmimo za primer Alana Krelina, očuha glavne junakinje Kamil, jedne od retkih koja je uspela da pobegne iz Vind Gepa samo da bi je traumatični doživljaji iz detinjstva naveli da nastavi samouništavanje i u navodno otvorenijoj, progresivnijoj sredini (u romanu je to Čikago, u seriji Sent Luis - promena verovatno izazvana finansijskim razlozima, budući da Čikago daje i zgodan meteorološki kontrast). Alan je bogati pedeset-i-neštogodišnjak koji nema ni posao ni poziv, iako bi se dalo pretpostaviti da je diplomirao, recimo, pravo na nekom skupom fakultetu. Kada god se pojavi, čist je i uredan, dok se njegovo učešće u razgovoru, kako to na jednom mestu stoji u romanu, često svodi na „prekrštanje nogu i promenu položaja tela“. Ko je taj čovek? Šta sanja? Šta ga uzbuđuje? Da li je izrabljivač ili neka vrsta žrtve sopstvene klase? Roman nam ne daje odgovore i na taj način nam daje sve što bi o Alanu Krelinu trebalo da znamo, sve što o njemu zna glavna junakinja, naša pripovedačica iz prvog lica. Sada dolazimo do serije, čiji autori (uključujući i spisateljicu romana), suprotno uobičajenom postupku prilikom ekranizacija, šire umesto da sublimiraju, više likove nešto manje priču. Alanu je, tako, dodata zanimacija - on svoje vreme provodi slušajući ploče, skoro isključivo šlagere (od Engelberta Hamperdinka do francuske obrade pesme Windmills of Your Mind iz Afere Tomasa Krauna), na taj način postajući jasniji, samim tim manje zastrašujući. Kamil, za razliku od Alana, o devojkama sa kojima je pre dvadeset godina išla u školu ima puno podataka, no, to su samo podaci, delovi buke koji zajednički ne daju jasan zvuk, osim onog koji otkriva prazninu protraćenih života, toliko jednoličnog da ne izaziva saosećanje. Kako onda izgleda biti novinarka koja istražuje ubistva devojčica u jednom takvom mestu, uz to devojčica koje nisu bile anđeli već ćoškasta bića sposobna da povrede? I još, malo s predumišljajem malo kako navodi sam slučaj, otkriva razloge sopstvenog mentalnog poremećaja? Delanje je to koje će zatvoriti jedno životno poglavlje, ali neće doneti katarzu, ni za junakinju ni za čitaoce/gledaoce. Tu se nalazi prednost romana - bilo kog romana - u odnosu na igrokaz. Likovi romana bivaju docrtani čitaočevom maštom ili mogu ostati na nivou kontura koje govore ili rade užasne stvari. Likovima televizijske serije - naročito, u cilju postizanja atmosfere, neprirodno razvučene kao što je slučaj sa Oštrim predmetima – uglavnom se mora dati neka kretnja, dakle radnja, kao što je slučaj sa očuhovim neumornim bavljenjem oko gramofona. Konačno, samo prisustvo glumca liku daje definitivnu formu. Koliko god da je Patriša Klarkson hipnotišuća glumica, pisana forma istinitija je za lik koji ona tumači, lik toliko zatrpan slojevima samoobmane i predstavom za javnost sačinjenom od istih takvih lažnih, nedovršenih osoba. Naročito kada je u romanu posmatramo isključivo alkoholisanim i samopovređujućim očima njene ćerke, nepouzdane pripovedačice koja ljude tumači kroz biografske podatke i vizuelne detalje. Još jedna od prednosti pisane forme je veća autorska sloboda u odabiru načina na koji će se celina zatvoriti, ili ostati prihvatljivo otvorena. Samo veliki reditelj kao što je Dejvid Finčer (videti film Gone Girl takođe po romanu DŽilijen Flin) može biti dovoljno siguran u sebe, ili mu može biti dozvoljeno da priču završi tako što neko ko je činio loše stvari neće biti kažnjen, dok će antijunak koji nas je vodio kroz priču na kraju biti isti kao na početku, sa pređenim putem što ga je dovelo do zaključka da je život besmislena pojava i da se može provesti i u društvu sociopatskog ubice, ukoliko je kuglica ruleta završila na tom broju. Seriju Oštri predmeti režirao je dobar reditelj Žan-Mark Vale, i završava je trilerski pismeno, sa šokantnim (istina, kroz postepeno otkrivanje lika pripremljenim) preokretom. Obratite takođe pažnju i na u školi naučeno dramaturško navođenje publike u smeru detektivske zabave - jedina osoba u Vind Gepu kojoj se Kamil obraduje kada je ugleda mora biti sumnjiva, zar ne? Na kraju, kada ubica bude razotkriven, čini se da će Kamil posle svega biti u redu. A neće, i to je, ako ne bezbolnije onda prirodnije pročitati nego videti.