Blesak vere u promenu

Čehov je uveo vreme u dramu i dramu u vreme. Ovim rečima započinje svoj tekst reditelj Egon Savin u programu koji prati najnoviju produkciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I zaista, tek pažljivim promišljanjem istorijskog konteksta možemo donekle naslutiti koliko je bila revolucionarna i po razvoj modernog teatra ključna ova voljena tragikomedija u kojoj je Čehov prvi put u potpunosti sproveo svoj dramaturški metod. Komad Ujka Vanja je svoju premijeru imao 1899. godine, a sam tekst je nastao preradom drame Šumski duh koju je Čehov napisao deceniju ranije i koja je dočekana na nož i od publike i od kritike. Prihvativši se istog zapleta, redukujući broj likova i menjajući opšti ton drame usmeravajući je ka komediji, Čehov potpisuje svoje prvo dramsko remek-delo i prvi ogroman uspeh kod publike (moskovsku praizvedbu Hudožestvenog teatra je režirao i u njoj igrao Stanislavski, a Jelenu je igrala buduća Čehovljeva supruga Olga Kniper). Taj uspeh, uz brojne adaptacije, filmske pa čak i operske verzije, traje do danas. Ujka Vanja je drama u kojoj se vrlo malo toga zaista dešava. Ona opisuje atmosferu kraja boravka profesora Serebrjakova i njegove žene Jelene na imanju brata njegove prve žene Vojnickog. Prava drama leži zapravo, kako to tačno poentira Savin, u vremenu koje protiče, to jest u vremenu koje čini da sve želje, ambicije, nade naših pasivnih junaka budu sve dalje od moguće realizacije. Taj fatalizam propuštene prilike obojio je egzistencije većine likova, te im u tim međusobnim surovim i tužnim igrama razotkrivanja koje pratimo na sceni uglavnom preostaje samo da lamentiraju nad svojom sudbinom. Željena promena je samo iluzija, niko ne čini ništa da bi svoj život zaista promenio, ali o tome pričaju nadugačko i naširoko, opravdavajući se i optužujući, kako sebe tako i druge. Čak se i naizgled veliki gestovi poput ubistva ili samoubistva svedu na neuspešne, patetično smešne promašaje. Taj mali blesak vere u promenu brzo zgasne i sve se opet vrati melanholičnoj životnoj kolotečini. U svojoj sažetoj i dobro konstruisanoj postavci Savin potcrtava komičnu dimenziju teksta, čini likove još patetičnijim i izgubljenijim u svojim iluzijama, ali im ipak ne oduzima dostojanstvo, niti postavka gubi išta od one nežne, sofisticirane melanholije po kojoj Čehova prepoznajemo. Najzanimljivije rešenje svakako je izrazito svedena scena kojom dominiraju veliki prozori sa spuštenim roletnama. Upravo preko ovog jednostavnog scenografskog rešenja Savin ispisuje, precizno, a značenjski vrlo efektno i dosledno svoj komentar. Jer ti prozori kada su zatvoreni potcrtavaju zarobljenost likova u sopstvenim jalovim životima, prozori se otvaraju da bi se senke raspršile a svetlost prodrla na scenu, ili da bi se čemerna učmalost odagnala svežim vazduhom. Likovi gledaju kroz njih u nekakve daljine koje im obećavaju drugačije i bolje egzistencije, ali ostaju zarobljeni granicama oronule kuće. Kostimi su moderni, besprekorno tačni, banalni u svojoj tipskoj jednostavnosti, upućuju na vanvremensku univerzalnost dilema junaka. U poslovično odličnoj podeli posebno zaokruženu i slojevitu kreaciju dao je Nenad Jezdić u ulozi doktora Astrova. Predstava koja ne pomera granice, niti daje neka nova tumačenja teksta, ali koja dobro uspostavlja i s lakoćom dostiže kvalitativni standard koji se očekuje kako od reditelja, tako i od pozorišne kuće. Pozorište: JDP Predstava: Anton Pavlovič Čehov Ujka Vanja Režija: Egon Savin