Pucajte, ja držim čas

Vlast je, reklo bi se, najbrže i najbolje shvatila značaj apela podrške građanskim protestima koji je stigao od grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu: dok se dobar deo kritičke javnosti bavio detaljnim pregledanjem spiska imena, izračunavanjem procenta broja potpisnika u odnosu na ukupan broj zaposlenih i analiziranjem značaja prisustva, odnosno odsustva određenih imena na dokumentu kome se niko više nije nadao, vlast i njeni medijski i drugi satrapi uglavnom su - ćutali. S obzirom na iskustvo koje govori o Filozofskom fakultetu kao rodnom mestu pobuna, bila je to više nego mudra odluka. Jer, ne samo da je „virus“ zaista krenuo dalje – oglasili su se, potom, profesori Fakulteta političkih nauka, pride izazvavši iznenađenje javnosti brojnošću potpisa i činjenicom da se na spisku našlo i rukovodstvo fakulteta. Treće iznenađenje bio je glas pobune sa Pravnog fakulteta, koga kritička javnost odavno vidi kao „ućutkanog“, a ceo talas je kulminirao pojavljivanjem zajedničke inicijative nastavnika i saradnika Univerziteta u Beogradu, Univerziteta umetnosti u Beogradu, Univerziteta u Novom Sadu, Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Kragujevcu, kojom se, takođe, podržavaju građanski protesti širom zemlje. Broj potpisa na toj inicijativi svakodnevno se uvećava. Odlično je, dakle, vlast razumela da se desio prelomni trenutak posle koga nema nazad. I da je zato najbolje „praviti se mrtav“ i ugurati vest pod tepih sve dok se ne nađe odgovarajuća kontramera kojom će – teško da neko u to sumnja – univerzitetski „pobunjenici“ biti kažnjeni zbog toga što su se usudili da misle. Jer, u zemlji u kojoj političari pate od ozbiljnog nedostatka kredibiliteta, upravo glas univerzitetskih profesora mogao bi predstavljati onu nedefinisanu „novu snagu“ za kojom vapi dobar deo deprimirane javnosti. Sociolog Boris Jašović u autorskom tekstu u listu Danas promovisao je čak ideju da bi – pod uslovom da „lideri opozicije savladaju sopstvene ego-tripove“ i pozovu birače da glasaju za opšte dobro zajednice - jezgro buduće građanske liste na izborima trebalo da čine profesori sa Filozofskog fakulteta i drugi intelektualci koji su podržali građanske proteste, ali i aktivisti građanskih udruženja i inicijativa. Neki profesori Univerziteta jesu govorili na građanskim protestima, ali zasada nema nikakvih naznaka da bi se lista kakvu je predložio Jašović zaista mogla praviti. Ali, i bez nje, profesori su svojim proglasima dali novu, ozbiljnu težinu ocenama da se zemlja kreće u potpuno pogrešnom pravcu, ali zato velikom brzinom. Jer, nije iz univerzitetskih redova stigla samo podrška stavu pobunjenih građana da se ovako više ne može, već jasna dijagnoza stanja u društvu data upravo iz ugla ekspertize vrhunskih autoriteta u zemlji. Profesori Filozofskog fakulteta su, između ostalog, istakli da su, baveći se istraživanjem pojedinca i društva, u ponašanju aktuelne vlasti prepoznali brojne znake diktature, te da su građanima ukinute političke, ekonomske i kulturne slobode koje su temelj modernih evropskih demokratija. Ukazali su i na obesmišljavanje parlamentarnog sistema i guranje društva u političko nasilje, zastrašivanje građana tabloidnim progonima, pretnjama, pritvorima, sudskim procesima i nasiljem, propagandno prikrivanje činjenice da su zarade niže samo u Albaniji i Makedoniji, odustajanje od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa, izostanak sankcionisanja lažnih diploma kojim se urušava obrazovni sistem... Slično su ustanovili i nastavnici i saradnici FPN, ističući još i da ih ono što se događa u društvu ne pogađa samo kao građanke i građane, nego i profesionalno. „Program studija na FPN počiva na vrednostima koje su dovedene u pitanje: demokratiji, građanskim i političkim slobodama, uljudnom dijalogu s neistomišljenicima, nezavisnosti institucija, podeli vlasti i slobodi medija“, navode profesori FPN koji takođe upozoravaju na razorno dejstvo tolerisanja plagijata državnih funkcionera. Najviše posla imali su profesori Pravnog fakulteta, koji su se potrudili, u skladu sa svojim pozivom – da školuju buduće pravnike koji će se starati o zaštiti ustavnosti, zakonitosti, očuvanju vladavine prava i pravne sigurnosti – da navedu konkretne argumente za ocenu da „postojeći nosioci vlasti, na čelu s predsednikom Aleksandrom Vučićem, svojim kontinuiranim postupanjem, doprinose razgradnji i zatiranju institucija ustavne demokratije“. Pravnici, između ostalog, ukazuju na kršenje ustavne odredbe o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, kao i na doprinos predsednika klimi radikalne polarizacije društva time što odredbu iz člana 111 Ustava, prema kojoj šef države „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, ne shvata kao obavezu da podnese ostavku na mesto predsednika partije. Zbog svega toga, ocenjuju pravnici, „Srbija je danas mesto na kojem je čitav set temeljnih zakona i sloboda doveden u pitanje“. Ali, ako je sve tako moguće definisati pravnim normama, zašto iza Proglasa ne stoje svi profesori Pravnog fakulteta? Ne slažu se ili samo ne žele da iznose svoj stav? Sigurno je da ima i onih koji se ne slažu, kaže profesor Miodrag Jovanović, autor teksta Proglasa. „Na takvima je, međutim, teret da pokažu i dokažu da je Srbija pod Vučićem jedna uzorna ustavna demokratija. Međutim, postoji i značajan broj onih koji su saglasni s tekstom proglasa, ali imaju bojazan da javno stanu iza njega, pravdajući se najrazličitijim izgovorima. A kada univerzitetski nastavnik zazire od slobodnog iznošenja vlastitog mišljenja, to je jasan simptom posrnuća jednog društva“, kaže profesor Jovanović. „Svaki početak je težak. Dva dana je bilo potrebno da se okupi nas 144, a potom još tri da se broj potpisa poveća na 600. I taj broj neprekidno raste“, kaže profesorka Ekonomskog fakulteta Galjina Ognjanov, čiji se potpis nalazi na zajedničkoj inicijativi nekoliko univerziteta, kojom je omogućeno svim nastavnicima, koji to žele, da pruže podršku demonstrantima, ne čekajući odluku matičnog fakulteta. Ona se slaže da je dužnost intelektualca da ukaže na probleme za koje uviđa da postoje u nekom društvu. „Obrazovan čovek nesklon kritičkom mišljenju nije intelektualac. Nespremnost za iznošenje kritike jednako je opasna kao i neprihvatanje kritike. I jedno i drugo vodi u jednoumlje. Ćutanje je mnogo veći greh od suprotstavljanja mišljenja. Ćutanjem se pokazuje strah, a uplašeni ljudi nisu slobodni. Zato lično ne mogu da prihvatim nijedan razlog za uzdržavanje od javnog iznošenja mišljenja članova akademske zajednice čija je dužnost da upozore kada vide da vladajuća elita svoj posao ne radi kako treba“, kaže profesorka Ognjanov odgovarajući na pitanje da li bi razlog za ćutanje mogao biti strah - od blaćenja po tabloidima, problema na radnom mestu i druge vrste pritisaka. Ali, ako sada znamo da u univerzitetskoj zajednici i dalje postoje brojni ljudi spremni da ukažu na stanje u društvu, iako je jasno da sve ono što su u proglasima dijagnostikovala tri fakulteta nije nastalo juče, zašto je ćutanje trajalo ovoliko dugo? Da li je zaboravljena kragujevačka lekcija na kojoj smo vaspitavani – „Pucajte, ja i sada držim čas“ ili ona važi samo na pojedinačnom nivou? Profesor Jovanović kaže da lično nije sklon kolektivnim inicijativama i peticijama. „Kao profesor prava i kao politički s(a)vestan građanin smatram da imam obavezu da se povremeno javno oglašavam o pitanjima o kojima nešto mogu da saopštim na stručan način, i to i činim“, kaže ovaj profesor prava i dodaje da nemali broj ljudi iz struke slično postupa, ali je zbog sve snažnije kontrole vlasti, medijski prostor veoma sužen za kritičke osvrte i saopštenja. „Oni koji zaziru od iznošenja javne kritike iz straha da bi na taj način eventualno ugrozili izvesne angažmane u različitim državnim telima i organima - recimo članstvo u komisijama, konsultantski status i slično - možda nisu ni svesni da time šalju implicitnu poruku da je to što ih kvalifikuje u pomenuta tela pre njihova politička podobnost nego njihove stručne kvalifikacije“, kaže Jovanović. „Kada je pak reč o potrebi kolektivnog delanja, nalik ovom sada, mišljenja sam da ono nastaje kada nosioci vlasti na grub i kontinuiran način podrivaju institucije i vladavinu prava, što je upravo slučaj u Srbiji“, zaključuje sagovornik NIN-a. Ima mišljenja da je deo problema u pasivnosti studenata i da bi, da postoji ona studentska energija kao tokom pobune iz devedesetih, značajan broj profesora koji danas ćute, odlučio da se, praktično, sakrije iza studenata i svoje neslaganje izrazi kroz „podršku deci“. Ali, do danas nismo čuli nikakav studentski glas koji bi se suprotstavio stavu koji su već izneli predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu Dino Martinić i predsednik Saveza studenata Beograda Borijan Soković. NJihov stav se svodi na onu čuvenu „apolitičnost“ Univerziteta - koja kao rezultat daje utisak da studente zanima samo dobijanje dodatnih ispitnih rokova. Da li se može govoriti o strahu profesora da ne bi dobili podršku sopstvenih studenata, pitali smo profesora Jovanovića. „Mislim da studentske organizacije u ovakvim pitanjima nemaju neki poseban autoritet da usmere ponašanje svojih članova. Veliki broj studentkinja i studenata učestvuje u građanskim protestima, a u nekim gradovima se javljaju u svojstvu organizatora. Ne sumnjam, takođe, da ima i onih koji ne vide potrebu za takvim aranžmanom, kao i onih koji se deklarišu kao apolitični. Studentska populacija je odsečak i presek srpskog društva u kojem se mogu naći isti ti slojevi. Politička apatija u Srbiji je širi problem i studenti tu nisu nikakav izuzetak. Trenutna politička mobilizacija je, u tom pogledu, dobar protivotrov negativnoj pojavi koja je štetna i za mnogo stabilnije demokratije od srpske“, kaže sagovornik NIN-a. Među skepticima u odnosu na uverenje da je aktuelna profesorska pobuna zaista presudni momenat ima onih koji odmah potežu argument nesposobnosti Univerziteta da se izbori sa pojavom koja ga se najdirektnije tiče, a pominje se i u proglasima podrške demonstrantima – lažnim diplomama koje odavno više nisu čak ni tajne. Profesorka Ognjanov podseća da su - upravo zbog činjenice da Univerzitet koji ne ospori plagiranu disertaciju gubi integritet - nemački univerziteti, našavši se i centru takvih afera, čak i kad se radilo o aktivnim ministrima u vladi, donosili odluke o oduzimanju plagijata. „Upravo na rešavanju pitanja plagiranih doktorata posebno se insistira u tekstu podrške protestima građana koji su potpisale kolege sa pojedinih fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zato, želim da verujem da će i Univerzitet u Beogradu u najkraćem roku doneti odluku zasnovanu na sopstvenom Kodeksu profesionalne etike u slučaju spornog doktorata, štiteći time integritet i dostojanstvo čitave akademske zajednice u Srbiji“, kaže ova profesorka. I profesor Jovanović ističe da su univerziteti dužni da se obračunaju sa plagijatorstvom, kao najtežim oblikom intelektualnog nepoštenja, i to počevši od onih slučajeva koji dolaze iz vlastitih redova. Najmanje što univerziteti moraju da urade jeste da obezbede kredibilnu u nepristrasnu proveru doktorskih diploma, naročito onih stečenih zloupotrebom političke moći. „U slučaju da se pokaže da su one plod plagijata, njihovim vlasnicima mora biti oduzeta titula doktora nauka. U svakoj zemlji sa iole razvijenom političkom kulturom, to bi automatski vodilo i političkoj odgovornosti takvih lica. Mi u Srbiji muku mučimo sa ovim prvim korakom“, kaže profesor Jovanović. Nešto se, ipak, promenilo: za utehu u celoj sumornoj priči sada bar imamo činjenicu da i dalje ima profesora spremnih da drže čas, iako znaju da se zbog toga može pucati na njih.