Kidanje okova rijalitija

Šabac za kulturu izdvaja sedam odsto ukupnog opštinskog budžeta i sa tom brojkom je u samom vrhu u Srbiji. A gradonačelnik Nebojša Zelenović zalaže se da „nacionalni budžet za kulturu bude dva i po puta veći nego danas, da ono što je sada devet i po milijardi izdvojenih za stvaralaštvo bude 25 milijardi. „Tako ćemo pobediti rijaliti pošast koja je okovala Srbiju, tako ćemo pobediti zlo.“ Prvi čovek ovog slobodnog grada, kako se sve češće govori za Šabac, veoma je zainteresovan da se kulturi u ovom središtu Mačve posveti pažnja kakvu zaslužuje grad bogate tradicije u kome su rođeni Stojan Novaković, Janko Veselinović, Draga LJočić, Laza Lazarević, Stanislav Vinaver... Dušan Kovačević. Krajem prošle nedelje, u ovom gradu na Savi, čiji je prvi gradonačelnik bio Jevrem Obrenović, održani su treći Vinaverovi dani evropske kulture. Dva dana je trajao simpozijum o Vinaveru koji je okupio dvadesetak učesnika, a dominirale su dve teme: njegove parodije i njegova esejistika. U oba konteksta, Vinaver se iskazao kao moderan reinterpretator i radikalan revalorizator srpske književne tradicije i savremenosti. Jedan od predsedavajućih ovog skupa i učesnik, dr Sava Damnjanov, kaže za NIN da je ovaj simpozijum „delo Stanislava Vinavera pročitao kao vrhunsko i anticipatorsko enciklopedično u najboljem i najsavremenijem smislu toga pojma: kao delo kojim bi se svaka zrela kultura dičila dok ga je naša decenijama zapostavljala. NJegovom povratku u centar interesovanja najviše je doprineo Gojko Tešić koji je 2012. godine priredio Sabrana dela Stanislava Vinavera u 20 knjiga.“ Poslednjeg, trećeg dana festivala, održan je okrugli sto povodom prvog kola Sabranih dela Radomira Konstantinovića, koje sadrži pet knjiga od ukupno 30. Najzaslužniji za ovo, profesor dr Gojko Tešić, dobio je nepodeljena priznanja za ovaj izuzetan poduhvat u kojem mu je pomagala Iva Tešić, asistent Instituta za književnost i umetnost. „Radomir Konstantinović je najznačajniji potomak vinaverovske tradicije u srpskoj kulturi koji je prvi rehabilitovao Stanislava Vinavera“, reći će Tešić. Uvodno izlaganje čuli smo od dr Latinke Perović, istoričarke i predsednice Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Po njenom mišljenju, „Radomir Konstantinović je svojim delom koje je stvarao šest decenija, reflektovao one podele u srpskom društvu koje su starije od podela koje su izazvali sukobi 1948. godine sa Sovjetskim Savezom i u komunističkom pokretu. Otuda je on neizbežno bio i slavljen i osporavan. U središtu misaonog nasleđa R. K. je neprevaziđena dihotomija srpskog društva u novijoj istoriji – između patrijarhalnog i modernog društva. Posle promena režima u Srbiji, sa dolaskom demokrata na vlast, ta dihotomija koja prožima srpsko društvo i prožima delo R. K. nije potisnuta već je danas jednako aktuelna kao i na kraju 20. veka.“ Književni kritičar Milan Vlajčić je, polemišući sa onima koji su tokom decenija osporavali delo R. K. pokušavajući da od njega „naprave monstruma i izdajnika“, pomenuo i izum koji je smišljen da bi se blatio Konstantinović, a koji glasi „duh samoporicanja“. Po Vlajčićevim rečima, taj termin ne postoji u sociologiji kulture, ali je izmišljen „da bi se diskvalifikovao jedan veliki intelektualac i stvaralac“. Profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije dr Tanja Rosić je, analizirajući Konstantinovićevu knjigu Dekartova smrt, zaključila da „uprkos Konstantinovićevim nadanjima, ili u skladu sa njima, živimo u tišini i tami, u strahu i ćutanju. A ako ćutite u tami, ne puštajući glas, tama će vas progutati. Narator Dekartove smrti bio je toga bolno svestan“. Zaslužan za ovu trodnevnu feštu kojom se bogati srpska kulturna tradicija, svakako je i Igor Marsenić, član Gradskog veća zadužen za kulturnu politiku grada. Slikar po obrazovanju, dugo godina je bio vezan za beogradsku galeriju Zvono i izlagao je u mnogim zemljama. Pre tri godine je posle lokalnih izbora dobio ovo zaduženje i, ako je suditi po dosadašnjim rezultatima i akcijama, formula uspeha je tu: „Opredelili smo se za takvu kulturnu politiku koja će pokazati identitet Šapca u 21. veku. Za ovaj festival smo izabrali figuru Stanislava Vinavera, koji je rođen u okviru jevrejske zajednice, i koji je beskrajno voleo svet ali i Srbiju, voleo je Šabac ali i mnoge druge gradove koje je pohodio i u kojima je stvarao, bio je intelektualac velikog znanja i velikih interesovanja. Hteli smo da vratimo na scenu ovog našeg sugrađanina, a u tome nam je ogromnu pomoć pružio Gojko Tešić sabravši dela Stanislava Vinavera. Ovo je festival savremene umetnosti – izvođačke, muzičke, vizuelne. U okviru festivala imamo programe koji su okrenuti tinejdžerima jer želimo da taj mladi svet vratimo u civilizacijski okvir tako što učestvuju u radionicama stripa, sito štampe, medijske pismenosti... Tako se uče da razmišljaju savremeno, da imaju živu vezu sa modernističkim nasleđem Stanislava Vinavera.“