Sve će to Vučić pozlatiti

Vodeći se globalnim trendom, naročito zemalja koje se bore za mesto glavnih političkih i ekonomskih igrača u svetu, nalog koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao Narodnoj banci da novcem iz deviznih rezervi zemlje kupuje zlato, ne mora se činiti ekonomski spornim. Uostalom, njemu se, bar javno, nije usprotivila ni misija Međunarodnog monetarnog fonda, prilikom nedavnog boravka u Beogradu. Naprotiv, predsednik tvrdi da je na tu ideju i došao nakon sastanka sa predstavnicima Fonda na Andrićevom vencu. Pride, podaci Svetskog saveta za zlato pokazuju da su centralne banke širom planete u prvom kvartalu ove godine povećale kupovinu zlata za čak 68 odsto u odnosu na isti kvartal 2018, te da se zlato za devizne rezerve kupuje tempom kakav je poslednji put viđen pre gotovo pola veka. U toj kupovini prednjače Rusija i Kina, pošto su i jedna i druga u poslednjih deset godina povećale svoje rezerve tri, odnosno pet puta. Za razliku od razvijenih zapadnih ekonomija, poput SAD, čije su rezerve zlata na kraju prošle godine bile iste kao i 2009. godine (8.100 tona) ili Nemačke, koja je neznatno i smanjila rezerve zlata, Kina je svoj udeo zlata povećala sa 600 na 1.800 tona, a Rusija sa 530 na više od 2.000 tona. I pored toga, udeo zlata u njihovim ukupnim rezervama bliži je jednocifrenom procentu, koji ima Srbija, i daleko je manji nego u SAD, koje su neprikosnoveni lider u svetu po udelu zlata u deviznim rezervama neke zemlje. NIN istražuje šta se krije iza naloga predsednika države NBS da se zlatne rezerve povećaju sa trenutnih 20,8 tona na 30 tona već u ovoj godini, a onda, narednih godina i na 50 tona? Da li je opasno da baš predsednik države daje nalog Narodnoj banci i može li takva odluka, iako se uklapa u globalni trend, imati negativne ekonomske posledice za zemlju? Imaju li zlatne rezerve istu vrednost kakvu su imale pre nekoliko decenija? I govori li ova pomama za zlatom poslednjih nekoliko godina da tek nastupa vreme političke i ekonomske neizvesnosti, koju karakteriše i pad poverenja u novac i hartije od vrednosti? Reagujući na jasan zadatak koji je Vučić dao guvernerki Narodne banke i ministru finansija Siniši Malom, iako je Jorgovanka Tabaković to kasnije pokušala predstaviti kao „savet“, a ne „nalog“, nekadašnji guverner, danas profesor beogradskog Ekonomskog fakuleta Dejan Šoškić reći će da predsednik Srbije ima, kao i svaki drugi građanin, pravo na svoje mišljenje o raznim temama. „Međutim, ako predsednik javno iznosi svoje mišljenje, posebno u direktivnom tonu, o aktivnostima drugih državnih organa, van svoje ustavne i zakonske nadležnosti, to se može smatrati pritiskom na nezavisnost rada tih drugih državnih institucija. Nezavisnost centralne banke je jedna od temeljnih tekovina dobro uređenih i uspešnih zemalja i sastavni je deo osnovnih pravnih dokumenata EU. Zemlja koja ima ambicije da postane deo Evropske unije nijednim postupkom svojih državnih organa ne bi trebalo da pokazuje da ne razume ili ne podržava temeljne pravne dokumente EU i vrlo jasno razgraničenje nadležnosti među državnim organima“, kaže Šoškić i podseća da EU insistira na četiri vida nezavisnosti centralne banke: funkcionalnoj, institucionalnoj, personalnoj i finansijskoj. „I dodatno, u temeljnom međunarodnom sporazumu o EU, u članu 108. zahteva se da državne institucije, vlada i druga tela respektuju nezavisnost centralne banke i da ne teže uticaju na donosioce odluka unutar centralnih banaka“. Tumačeći ovakvo ponašanje predsednika koji nema ovlašćenja da daje naloge centralnoj banci, pa ni za kupovinu zlata deviznim rezervama, Šoškić insistira na tome da je kretanje cena na berzama robe, plemenitih metala ili finansijskih instrumenata složena materija koja zahteva i kompetenciju i iskustvo. „Olako davanje saveta je možda popularno, vidimo takva istupanja često i u međunarodnoj javnosti, ali se ona ne mogu smatrati kredibilnim, ako ih iznose oni koji ne poseduju kvalifikacije i iskustvo. Zato bi državni zvaničnici trebalo da se drže po strani kada su ovakve teme u pitanju“, izričit je Dejan Šoškić. Sedmogodišnje iskustvo sa Aleksandrom Vučićem, ako ničemu drugom, naučilo nas je tome da se on gotovo nikada, kakve god teme bile u pitanju, nije držao po strani, ali upućenoj javnosti problematičnije je to što, nazivali to savetima ili direktnim nalozima, organi vlasti bez pogovora preduzimaju ono što im od njega dolazi. I ovoga puta, Narodna banka Srbije nije dostavila odgovore na pitanja NIN-a stoji li iza njihove namere da povećavaju rezerve zlata ikakva prethodna analiza koja dokazuje ispravnost ovakve odluke, te šta bi na koncu mogli biti rizici, a šta dobit od kupovine zlata. „Da li je odluka ispravna ili ne, može reći samo vreme. Je li ovo strateška odluka zavisi od toga da li su nadležni u Narodnoj banci Srbije procenili da ima razloga za strah od inflacionog ciklusa i moguće nestabilnosti. Jasno je, međutim, da dodatne količine zlata povećavaju spekulativni deo deviznih rezervi. Sa druge strane, mora se priznati da zlato u ukupnim rezervama u Srbiji iznosi oko šest odsto, a povećanjem za 10 tona taj udeo raste na oko 10 procenata, što nije neki naročit spekulativni šok“, kaže Srđan Vlaški, analitičar StepStone global. Činjenica je da statistika pokazuje da je udeo zlata u našim rezervama minoran u poređenju sa razvijenim ekonomija, ali istovremeno Srbija ima rezerve zlata koje su veće od onoga što bivše republike SFRJ imaju zajedno. Primera radi, prema evidenciji Svetskog saveta za zlato, Hrvatska nema uopšte rezerve zlata, dok je Srbija za poslednjih skoro 10 godina svoje rezerve povećala za oko osam tona, pošto je tome prethodio period kada su se rezerve smanjivale. Zoran Miljak, direktor berzanske kompanije Sox capital, kaže za NIN da odluka o kupovini zlata ne mora biti loša, naprotiv, ali loše je što se ne vidi da iza nje stoji analiza stručnjaka iz Narodne banke Srbije. „Očigledna je tendencija da se zlato kupuje, jer se strahuje od narastajuće neizvesnosti na svetskim tržištima. Ipak, ako postoji procena da je to dobra strateška odluka, pitanje je zašto se zlato nije kupovalo, na primer, 2015, kada je unca na svetskom tržištu vredela 1.046 dolara, nego sada kada je skoro 1.300 dolara“, ističe Miljak. Šoškić i Vlaški će se složiti da zlato nije što je nekad bilo. Zlato nema ama baš nikakvu funkciju u modernoj ekonomiji, kaže Vlaški, jer nije imovina koja donosi prinos. Naprotiv, njegovo čuvanje zahteva trošak. „Takođe, zlato ne može da pomogne stabilnosti valute ništa uspešnije od dolara ili evra“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Odgovarajući na pitanje da li je ovo pravi trenutak za kupovinu zlata, bivši guverner NBS, kaže: „Da je to lako proceniti, mnogi bi se obogatili na svetskim berzama. Cena zlata je tokom 70-ih, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka bila u blagom padu, jer je sazrelo uverenje da u savremenim uslovima taj tradicionalni čuvar vrednosti nije više toliko bitan, pošto se koriste drugi instrumenti za međunarodna plaćanja. Zlato ne donosi kamatu, a nije osigurano od gubitka vrednosti“, kaže Šoškić, naglašavajući da je rizik kupovine zlata u tome da ne dođe do pada njegove cene, ali i da se ne ispostavi da su neki drugi instrumenti, poput valuta ili hartija od vrednosti, bili bolji izbor sa aspekta sigurnosti i prinosa. „Čuvanje deviznih rezervi treba da krasi sigurnost i likvidnost, a nakon toga i prinos. Zlato ne donosi prinos, njegovo čuvanje je trošak, a prodaja ili pretvaranje zlata u novac zahteva berzansku transakciju. Zlato kao i svaka druga roba može dobiti, ali isto tako i izgubiti na vrednosti. Ta vrednost se iskazuje u dolarima i za zemlju koja većinu svojih transakcija obavlja u evrima, postoji i rizik deviznog kursa pretvaranja dolara u evro“, objašnjava Dejan Šoškić. Razloge za zlatnu groznicu, koja je zahvatila Rusiju i Kinu, ali i Tursku, stručnjaci vide i u njihovoj strategiji otklona od dolara u svojim deviznim rezervama, odnosno pokušaju što veće dedolarizacije, a u sklopu narastajućih tenzija u međunarodnim i političkim i ekonomskim odnosima. Iskustvo pokazuje da je zlato roba koja se u krizi posebno vrednuje, a činjenice govore i da centralne banke vodećih svetskih ekonomija nisu poslednjih decenija znatno smanjivale količine zlata u svojim rezervama, mada ga nisu ni kupovale. Očigledno je da u trenutnoj situaciji, kada se ne zna šta će i kada preduzimati Evropska centralna banka u pogledu monetarne politike i jačanja referentne kamatne stope (pogotovo od jeseni, kada će Mario Dragi kormilo ECB morati da prepusti nekom drugom, jer mu ističe mandat), te očekivanja da će dolar jačati, dok će kineski juan slabiti, izlet u zlato se nameće kao logično rešenje. I uprkos takvoj slici, Srđan Vlaški smatra da poređenje količine novca, koja je upumpana u svetsku ekonomiju poslednjih godina, sa količinom zlata koje centralne banke kupuju, pokazuje da zlata i dalje ima daleko manje u deviznim rezervama, pa je i to razlog zašto njegova vrednost prethodnih godina nije bila u skladu sa očekivanjima. Sa druge strane, Šoškić naglašava da međunarodne finansijske institucije savetuju smanjenje rezervi u zlatu baš zato što je ono izgubilo svoju istorijsku ulogu u međunarodnim plaćanjima, odnosno ne donosi nikakvu kamatu, ali zato nosi cenovni rizik. Narodna banka Srbije, osim što nije obelodanila kakva to procena stoji iza odluke da se devizne rezerve u zlatu povećaju za 150 odsto u narednih nekoliko godina, nije odgovorila ni na koji način planira da kupi dodatne količine ovog plemenitog metala. Pošto već tradicionalno otkupljuje zlato proizvedeno u borskim rudnicima, Narodna banka Srbije, očekuje se, kupovaće i ovoga puta domaće zlato, ali potvrde toga još uvek nema. „Ako je u pitanju otkup domaćeg zlata, pošto mi pripadamo grupi zemalja koje imaju svoju proizvodnju, onda mislim da je takav potez opravdan, odnosno smatram da Narodna banka treba da nastavi tradiciju otkupa zlata od domaćih rudnika. Ipak, treba reći da to zlato mora da prođe kroz dodatnu preradu da bi se prilagodilo standardima koji su potrebni da bi se ono čuvalo kao deo deviznih rezervi zemlje ili bilo spremno za prodaju u inostranstvu. Ako se zlato kupuje od domaćeg proizvođača, onda je to kupovina u dinarima, i to nisu iznosi koji bi zahtevali veliku emisiju dinara koji bi mogli povećati inflaciona očekivanja i ugroziti cenovnu stabilnost“, kaže Dejan Šoškić. Po sadašnjoj berzanskoj ceni, vrednost tih 20,8 tona zlata kojima Srbija trenutno raspolaže u svojim deviznim rezervama ne prelazi 800 miliona evra, te bi shodno tome dodatnih 10 tona platila nešto manje od 400 miliona evra. Teško je, kao što rekoše sagovornici NIN-a, proceniti koliki to rizik donosi, ako ga uopšte i donosi, jer niko sa sigurnošću ne može reći šta će se u budućnosti dešavati na tržištu ovog metala i da li će nakon kupovine zlato pojeftiniti ili poskupeti. Istovremeno niko, pa ni predsednik države, ne može tvrditi da je „njegova ideja koju je proverio sa najvećim stručnjacima na svetu“, ispravna, odnosno da ne nosi određeni ekonomski rizik. Posebno što se ne zna ni ko su ti najveći stručnjaci sa kojima se predsednik savetovao. Ali i mimo potencijalnih finansijskih rizika kojima bi se Srbija mogla izložiti ovakvim potezom, daleko spornija je činjenica da prvi čovek ili u ovom slučaju prva dama srpske centralne banke ni na koji način nije pokušala da odbrani nezavisnost institucije na čijem čelu se nalazi, makar narušavanje te nezavisnosti dolazilo od šefa stranke kojoj i sama pripada. Naprotiv, požurila je da predsedniku zahvali na savetu koji je dao centralnoj banci, iako je iz njegovih reči, ma koliko da su više bile upućene biračima nego guvernerki Tabaković, premijerki Ani Brnabić ili ministru Malom, jasno videlo da nije u pitanju savet, već naredba. Mešanje u nadležnosti drugih državnih organa, pogotovo onih čija se nezavisnost u odlučivanju i delovanju posebno apostrofira, trebalo bi da prouzrokuje makar i političku odgovornost, ali ko će snositi onu ekonomsku ako se ispostavi da „najveći stručnjaci u svetu“ nisu bili u pravu? I da zlato ipak nije ono što je nekada bilo. Aludirajući na čuvenu pripovetku Laze Lazarevića, ko će u ovom slučaju „sve to pozlatiti“?