Dekart, Biblija i sve po redu

Premijeru “Matrix Revolutions” beogradska publika imala je prilike da vidi petog novembra, istog dana kad i fanovi u NJujorku, Londonu ili Tokiju. To nije dokaz da je Srbija jako bitna tačka na filmskoj mapi sveta već da je Matriks globalni fenomen koji je odavno prešao granice samo filmskog spektakla. Matriks histerija osim što je savršeno normalne ljude navela da blude u filozofskim dilemama, povećala je i potražnju za jajastim naočarima, lateksom i crnim mantilima. Na ponudi su i mobilni telefoni dizajnirani po uzoru na one koji se pojavljuju na filmu, kao i video-igre. A u marketinškoj Matriks mašineriji ne manjka ni specifičnog humora: u reklami za jednu vrstu soka Agent se direktno obraća publici i objašnjava da su oni baterije, a baterijama je, je li, potrebna energija, te treba da navale na ukusnu kabezu. Čak i ako ne računamo prateći Matriks asortiman, ukupna cifra koju je drugi deo Matriks trilogije zaradio samo od bioskopske publike je prilično zastrašujuća - 735 miliona dolara, čime se zacementirao na prvom mestu po zaradi ikada.

Zato (dis)kvalifikovanje Matriksa kao komercijalnog hita i mašine za proizvodnju para predstavlja opšte mesto i prosto je promašilo - poentu. Ono što je zaista bitno jeste da je u pitanju izuzetno inteligentan komercijalan film. Ili je barem to bio.

Finalni deo matriks trilogije - “Matrix Revolutions” teško da je dostojan ili barem na tragu svojih prethodnika. Autentičnost Matriks fenomena činilo je vispreno građenje zapleta zasnovanog na metafizičkim začkoljicama, minimalizam u akcionim scenama (vrhunac je čuveni “Bullet time”) i kung fu koreografija dovedena do umetnosti. I naravno, dijalozi dostojni ozbiljne filozofske literature. “Matrix Revolutions” sadrži sve suprotno: mnoštvo scena neverovatno glomaznog ratnog spektakla, nedopustivo patetične lekcije o kosmičkoj snazi ljubavi i relativno plitke biblijske asocijacije koje sve u zbiru daju sasvim mlak efekat. Iako su prva dva dela obilovala filozofskim i teološkim glavolomkama i nimalo naivnim problemima koji su poslužili kao generator matriks zapleta, treći deo vas ne ostavlja ni u kakvoj dilemi. Rasplet je bolno jasan i banalan do neverice.

A start je bio mnogo ambiciozniji. Prvi deo Matriks trilogije bio je najbriljantniji primer filmskog fenomena devedesetih koji bi se žanrovski mogao opisati kao “ontološki triler”. Tu spadaju filmovi kao što su “Trinaesti sprat”, “Egzistens”, “Totalni opoziv”, “Otvori oči”, “Trumanov šou” i “Plezentvil”. Svi oni samo variraju filozofski problem koji je odavno postavio Rene Dekart. On je sedeći u papučama pored kamina formulisao čuveni skeptički argument o mogućnosti postojanja Zlog demona koji ga možda obmanjuje u pogledu svih njegovih čulnih utisaka i verovanja, uključujući papuče, kamin, pa i to da se zove Rene. Braća Vačovski su iskoristili savremenu verziju ovog skeptičkog argumenta poznatog kao “mozgovi u posudi” a koji je sedamdesetih formulisao Robert Nozik. Ovaj filozofski scenario je obično uključivao zle neuronaučnike koji su u filmskoj verziji konačno mutirali u (zle?) mašine.

Problem ontološkog statusa stvarnosti koje nas okružuje i sa njim povezan problem istinitosti naših verovanja o njemu je samo deo lavirinta značenja i filozofskih problema koje je ponudio Matriks. Ako je prvi deo Matriksa bio Dekart u akciji, drugi deo (“Matrix Reloaded”) inspirisan je problemom determinizma i slobode volje, oko kojeg su filozofi lupali glavu još od Epikura, preko Lajbnica i Kanta. Neo u završnom dijalogu sa Arhitektom saznaje da su svi njegovi izbori bili determinisani, a da je Proročište samo još jedan, najsuptilniji vid kontrole. Proročanstvo i starozavetna priča o Izabranom se ispostavljaju kao vešto ukalkulisana zamka Matriksa. Odgovori za koje smo ostali kratki na kraju drugog dela su brojni. Da li je Neo ipak Izabrani? Da li su njegovi izbori apsolutno determinisani unutar Matriksa? Da li će treći deo dati dokaz za Neovu slobodu?

Ispostavilo se da je poslednje pitanje dostojno kapitalnih dela kao što je “Kritika čistog uma”, ali je prevelik zalogaj za braću Vačovski u “Matrix Revolutions”. Finalna borba između agenta Smita (softverskog otpadnika koji se umnožava geometrijskom progresijom i preti da preuzme ceo Matriks) i Nea u “Matrix Revolutions”, nudi polovično rešenje. Smitova uzrečica “Bilo je neizbežno” izgovorena onim jezivim tonom uz već antologijsko “Mister Anderson”, sugeriše da je finalni obračun predodređen i prorokovan. U Matriksu? Ili su braća Vačovski uvela Boga (tj. Slepog Mesiju) na velika vrata? U svakom slučaju, u filmu ima više vere u biblijskog, božanskog spasioca nego znanja i konačnih odgovora.

Relativno tanak završetak ove filmske trilogije ipak teško da će okrnjiti njegov kultni status. Retko je koji film bio tako bogat značenjima, filozofskim, literarnim i teološkim referencama, od Dekarta do Biblije, od sajber-panka i Vilijama Gibsona do Kabale i grčke mitologije. U filmu su napravljeni i omaži Serđu Leoneu i podsećanja na “Alisu u zemlji čuda” (Neo sledi belog zeca istetoviranog na ramenu devojke sve do Morfeusa koji će mu pokazati “koliko je zečija rupa zaista duboka”). Ne fali nimalo postmoderne filozofije sa Žanom Bodrijarom (u čijoj knjizi “Simulakrum i simulacija”, Neo krije digitalnu psihoaktivnu supstancu) ni motivi iz japanskih manga crtaća (posebno kultnog “Akire” i “Duha u školjci”).

Uticaji Dalekog istoka su čak i najočigledniji: od kung fu baleta i fasciniranosti hongonškim akcionim filmovima, do stajlinga (neodoljivi Kianu u zen haljinici) i korišćenja budističkih ideja. Za ilustraciju: kada Neo odlazi prvi put kod proročice, u predsoblju susreće dečaka u budističkoj nošnji koji savija kašiku snagom uma i radoznalom Neu objašnjava da kašike zapravo - nema. Nešto što bi valjda mogao da potvrdi i svaki školovani budista. Da ne spominjemo numerološka značenja: broj Neovog stana na početku prvog nastavka je 101 (simbolično upućivanje na digitalni binarni sistem sastavljen od nula i jedinica), a u sceni uskrsnuća prolazi kroz vrata 303 koja evociraju na trojstvo i istoimenu mu devojku.

Sve ove asocijacije, interpretacije, skrivene veze i inspiracije grade mrežu značenja koja od intelektualnog izazova lako mogu da se pretvore u nezdravu paranoju i megalomaniju kao u “Fukoovom klatnu”. Za razrešenje brojnih dilema nisu od velike pomoći ni braća Vačovski koji dodatno mistifikuju celu stvar time što ne izlaze u javnost niti daju intervjue. U jednom od retkih onlajn razgovora sa svojim fanovima, na pitanje da li su sva simbolična mesta koja, na primer, ukazuju na platonizam i etrursku mitologiju zaista namerna, Endi i Lari su hladno odgovorili: “Da”. Čak i da su slagali u ovom konkretnom slučaju, nema nikakve sumnje da im je lektira bila pozamašna.