Etničke granice na Balkanu

Stiven Majer je profesor na Odseku političkih nauka Koledža za oružane snage na Univerzitetu za nacionalnu odbranu u Vašingtonu. Pre nego što je postao predavač, radio je 23 godine u CIA baveći se spoljnopolitičkim analizama, a poslednjih pet godina proveo je na mestu izvršnog direktora Odeljenja za balkanske operacije i, kako kaže, “posmatrao kreiranje jedne pogrešne politike”.

U organizaciji Srpsko-američkog centra u Beogradu je održan trodnevni skup “Regionalna stabilnost i problemi zapadnog Balkana”. Gost je bio i američki profesor Stiven Majer, koji je održao predavanja “Srpska dilema” i “Dejtonski sporazum – deset godina kasnije”.

Majer je poznat po svojim izuzetno kritičkim stavovima prema američkoj politici na Balkanu, a naročito prema rešenjima koja su smatrana uspesima te politike, kao što je Dejtonski sporazum.

- Nikada nisam mislio da je Dejton dobra ideja. Nisam video da je to rešenje, već je to više bila situacija u kojoj Amerika pokazuje da može da utiče i da sprovede svoju volju. Smatralo se da Bosna mora da bude država, ali plan nije pomogao, nego je doveo do podele. Niko se u Vašingtonu ne bi složio da je ono što je učinjeno u stvari samo podela, ali to se dogodilo.

Ako se išta u Bosni promenilo, onda se promenilo u negativnom smislu, pogledajte gde je bila, a gde je sada. Ekonomski razvoj je blokiran, čak i unutar same Bosne ekonomska saradnja između etničkih zajednica nije dobro razvijena. Ako pogledate pitanje centara političke moći, ona je u rukama međunarodnih predstavnika i američkog ambasadora. Politički zvaničnici nemaju kapacitete ni volju da urade ono što mora da se uradi, a i ono što je urađeno i što se radi uglavnom je samo na zahtev međunarodnih predstavnika.

Odnos etničkih zajednica još nije ni blizu integrisanosti i socijalnoj strukturi kakva je potrebna da bi se stvorila multietnička država. Šta god da pogledate – društvo, ekonomiju, vojsku koja još uvek nije jedinstvena – videćete da ima veoma malo pomaka. U početku je Amerika davala veoma velika obećanja, ali danas su mnogi vrlo skeptični...

Šta bi onda bila alternativa Dejtonskom sporazumu?

- Od početka je greška Klintonove administracije bila u tome što se smatralo da mora da postoji država Bosna, a stvari su se posle Dejtona još više iskomplikovale, jer je taj sporazum garantovao različite entitete, što je po definiciji otežavajuća okolnost za ujedinjenje, za opstanak države. Osim toga, Dejton garantuje specijalne veze RS sa Srbijom, Herceg Bosne sa Hrvatskom, a sve to nije dobro za jednu državu… Mora se priznati da to nije uspelo i trebalo bi potražiti druga rešenja. Mnogi od nas se zalažu za to – da priznamo da nije uspelo. Pokušana je politička izgradnja države, u kojoj nismo uspeli.

Naravno, ako razgovarate sa američkom administracijom najviše što ćete dobiti jeste da treba ispuniti Dejtonski sporazum, ali ja smatram da sve treba da bude na stolu, uključujući i granice. Neka ljudi u RS glasaju, neka kažu šta žele, žele li da budu deo Srbije, Bosne, žele li da budu nezavisni. Neka to isto kažu u Herceg Bosni. Nikada niko to nije pitao, nije pitao ljude kako vide sebe, a to je suština demokratije i demokratske procedure: pitati ljude šta žele. Ono što u američkoj administraciji nikada nisu do kraja razumeli jeste važnost entiteta ovde, mi kažemo da razumemo, ali nismo pitali da li ljudi žele da žive zajedno. Ako žele, u redu, ako ne žele, takođe je u redu.

Ali, možemo da pretpostavimo kakav bi bio odgovor. Da li bi nas to vratilo na početak devedesetih i gurnulo u novi rat?

- Naravno, najveći problem nastaje ako Srbi žele da budu deo Srbije, a Hrvati Hrvatske. To bi značilo da ostavljate muslimane, Bošnjake, u veoma teškoj poziciji, ali mislim da bi snažna međunarodna garancija tu pomogla. Sada imamo demokratske vlade u Srbiji i Hrvatskoj koje nisu sklone oružanim konfliktima, i uz međunarodne garancije muslimanski entitet može da postoji, da se održi.

Naravno, mnogi se plaše destabilizacije regiona, ali prošli smo vreme Miloševića, Izetbegovića, Tuđmana. Period kada su oni bili aktivni bio je period stvaranja nacionalnih identiteta, država, to je prošlo, prošao je raspad Jugoslavije. Mislim da nasilje ne mora neophodno da bude izazvano granicama. U Evropi granice više nisu tako važne, ali ovde još uvek jesu. Nije ništa automatski loše sa etnički definisanom državom. Na Balkanu pre svega mora da se reši najvažnije pitanje – etničko, i da se nađe neko prihvatljivo rešenje, jer dok se to ne reši neće biti ni političkog ni ekonomskog napretka.

Znači li to da bi isti princip trebalo primeniti i prilikom rešavanja kosovskog pitanja?

- Srbija neće dobiti celo Kosovo nazad, ali imam utisak iz razgovora sa srpskim intelektualcima i vladom da oni i ne žele to, cena bi bila previsoka. Ali, Srbija može da dobije deo, mislim da bi deo severno od Ibra trebalo da bude deo Srbije. Bio sam tamo, razgovarao sa ljudima, većinom su Srbi, nema razloga da to ne bude Srbija.

Ne razumem zašto je problem menjati granice, cela istorija Balkana u poslednjih 15 godina je menjanje granica, raspad Jugoslavije je menjanje granica, Dejtonski sporazum je ustanovio unutrašnje granice, nije onda tako strašno predložiti novu granicu na Ibru, na kraju to sada i jeste granica. Čuva je KFOR. Kada sam došao na stvarnu granicu Kosova i Srbije bila je samo jedna kućica i jedna osoba koja nikoga nije proveravala.

Albanci imaju strategiju i žele nezavisnost, oni kažu da nema pregovora, ali ne mora tako da ostane, uostalom, to će se rešavati uz pomoć međunarodne zajednice.

Ali, Srbija treba da formuliše strategiju oko toga šta želi, da bude agresivna u političkom smislu, da razgovara sa Evropskom unijom, sa Vašingtonom, mislim da bi oni bili voljni da saslušaju. Demokratska Srbija mora da preduzme korake, jer ih ne preduzima već šest godina.

Ukoliko to ne uradi, problem će rešiti drugi i rešenje bi moglo biti u suprotnosti sa interesima Srbije, tu neće mnogo značiti da li će se rešavati ove godine ili 2007, 2008. godine.

Da li bi uključenje u Partnerstvo za mir i približavanje NATO-u garantovalo zaštitu stabilnosti regiona?

- Evropska unija ima 25 članica, a od toga je 16 u NATO. Neke su zemlje odlučile da NATO nije dobar za njih, a i dalje postoje. Ne treba da budete deo kluba samo zato što su u njemu drugi, treba da vidite šta dobijate. Da li vam to razvija sigurnost, ko vam je neprijatelj zbog koga vam treba ta sigurnost? Da sam u Beogradu, imao bih ozbiljne sumnje da li je ulazak u NATO u interesu Srbije. Ali, mislim da Pakt za stabilnost jeste i da Evropska unija jeste, naročito ako ustav bude prihvaćen u svih 25 zemalja.

Treba da vidite i iskustva drugih, idite kod Mađara, Čeha, Slovaka da vidite šta su dobili, vidite koliko to košta. Čini mi se da mnogi Srbi misle da nemaju izbora, ali imaju.