Skup, lep i štetan

Jeste najskuplji, ali je i najlepši”, bio je glavni argument žirija koji se ovih dana čuo u javnosti u odbranu izabranog rešenja za jedan od najvažnijih projekata grada i sigurno najvažnijeg dela unutrašnjeg magistralnog prstena.

Osim inženjera iz firme “Ponting”, Viktora Markelja i Marjana Pipenbahera, pobedničko rešenje potpisao je i profesor Peter Gabrijelčič, dekan Arhitektonskog fakulteta u LJubljani. On je u junu prošle godine učestvovao u stručnom savetu čiji je zadatak bio da odluči o uslovima ovog konkursa. Ima li tu čega makar diskutabilnog? Zakonski ne, a prema rečima profesora Gabrijelčiča nema ni moralnog. “Držao sam predavanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i svakako da mi je pomoglo to što poznajem Beograd. Ali u savetu se razgovaralo o mogućnostima kojih su se neki pridržavali, a neki ne”, kaže Gabrijelčič.

To da se u savetu samo “razgovaralo o mogućnostima” potvrđuje i predsednik žirija i Srpske akademije nauka i umetnosti profesor Nikola Hajdin i dodaje: “I drugi su učestvovali u savetu, pa onda na konkursu.” On takođe kaže da je Gabrijelčiča prvi put video tada na savetu, a pod drugim, akademik misli na profesora Dragana Buđevca čije je rešenje, kao delo Građevinskog fakulteta, izbačeno u drugom krugu većanja žirija kao nepotpuno. Građevinski fakultet, naime, “nije ispunio uslove konkursa” iako je u prvom anonimnom delu odlučivanja u kome su se vrednovali idejno rešenje, konstruktivna, arhitektonska, urbanistička, saobraćajna, sigurnosna i ekonomična strana projekta bio na drugom mestu. “Eliminisani smo zbog poreske prijave koju nismo imali, a pošto smo budžetska ustanova, to je potpuno apsurdno”, kaže Buđevac. “Dali smo pismenu potvrdu dekana da pod krivičnom i materijalnom odgovornošću garantuje da je porez plaćen. Nije nam samo jasno zašto su nas zbog toga eliminisali tek u drugom krugu. Što se saveta tiče, on je bio pod velikim pritiskom profesora Hajdina koji je eksplicitno pretio da će napustiti savet ako ne bude onako kako on želi. Ako se neko i ne bi slagao, on bi potezao pitanje da li je neko u žiriju napravio most kao što je on. NJegova stručnost je nesporna, ali mi smo ipak kolege. Zar da se institucije u ovoj zemlji tako lako eliminišu? Nisam se uklapao u atmosferu tog saveta. Želeo sam da i ekonomija igra važnu ulogu, da se ne insistira na pilonima i kablovima po svaku cenu, da se ne sužavaju mogućnosti rešenja do tih mera. Jer, šta znači ta atraktivnost po svaku cenu? I da li treba da ugrožavamo to mirno okruženje? Zato naše rešenje nema stub, jer nismo hteli da bilo čime ‘zgazimo‘ na Adu.”

Građevinski fakultet će se žaliti na odluke žirija, a Buđevac sumnja i u izvodljivost prvonagrađenog rešenja.‘Konkurs je obavijen nekim velom tajne. Mislim da je sve bilo unapred predodređeno i da ga je samo trebalo odraditi i unapred eliminisati svako drugačije mišljenje da ne bi došlo do iznenađenja. Osim što je skup, pobednički projekat nema šanse da izgleda onako kako su ga prikazali – da tako ogroman izgleda kao igla na vrhu gde se spajaju kablovi. To je nemoguće. Ista firma pobedila je na konkursu za ‘Verige‘ sa neizvodljivim rešenjem, da bi posle angažovala ekipu Branislava Stipnića da im urade proračune, ali ni to nije uspelo. Ja bih bio najsrećniji da Beograd dobije najlepši most, ali teško”, kaže Buđevac.

Tekst konkursa menjan je pre raspisivanja pod uticajem inženjerske javnosti, jer prvobitne finansijske uslove i zahteve u vezi s brojem izgrađenih mostova nije ispunjavala nijedna domaća firma. Doduše nije ni posle izmena, ali je bar naloženo da svaka strana mora imati domaćeg partnera. Tako se “Ponting” odlučio za Centar za puteve Vojvodine. Slučajno? Pre nego što je počelo takmičenje za idejno rešenje mosta, CPV je pobedio na tenderu za izradu projekta prilaznih konstrukcija mostu. Što će reći, pre nego što se znalo kako će izgledati most ugovoreno je kako će mu izgledati prilaz!?

Elem, na pitanje otkud to da su Ponting i CPV partneri, Gabrijelčič kaže: “To nije imalo veze sa prilaznim konstrukcijama. Most je deo UMP-a i jako je važno kako će biti povezan sa unutrašnjim putevima i bilo nam je važno da radimo s nekim ko to poznaje. U takmičenju sa tako uticajnim firmama nismo se nadali da ćemo baš mi pobediti, ali izgleda da je prevladalo stručno mnjenje. Beograd je dobio pravilan postupak kako se dolazi do takvog projekta. Suženi uslovi vode do najboljeg rešenja. Naš most se odlikuje složenom inovativnom konstrukcijom i arhitekturom koja može postati simbol grada. Postavili smo vitak pilon koji sam po sebi daje jednostavan arhitektonski oblik sa puno izražajne snage.”

Osim Građevinskog fakulteta pilon ne postoji samo u još jednom radu koji je, takođe, ispao u drugom krugu, ali ne zbog toga što nema pilon. Rešenje “Mostprojekta” ispalo je iz konkurencije, u drugom krugu, koji nije više bio anoniman, a u kome se bodovala zaštita životne sredine, opravdanost projekta, ugled tima i članova, cena i rok izrade.“Mostprojekt” nije imao bankarsku garanciju.

“Bankarska garancija nije u ovoj zemlji moguća ako nemate nekretninu, a ‘Mostprojekt‘ je društvena firma još uvek, nemate ni mogućnost da dobije bankarsku garanciju”, kaže inženjer Slobodan Cvetković, lider tima “Mostprojekta”. “Dali smo lične menice. U banci su tražili da založimo stanove zaposlenih. Na kraju smo procenili dešavanja na konkursu i kad smo mogli da obezbedimo garanciju, shvatili smo da je to samo bacanje para. Na otvaranju je rečeno da je svako iz žirija, u kome su samo tri člana bila stručna, kovertirao svoje poene za tehničko rešenje. Kako je neki pravnik ili ekonomista mogao da da poene osim na osnovu izgleda? A to su bili ulazni poeni za drugi krug. Druga stvar je što je procena pobedničkog rešenja na 90 miliona nerealna. Ona se odnosi samo na most, ali ne i na prateće troškove koji će minimalno izaći na dve stotine miliona. I kako će ta svota da se opravda? Važnije od novca je pitanje šta dobijate za tih sto miliona – simbol, džamiju, kao u ovom slučaju, ili funkcionalno rešenje. Da su rekli da će se ocenjivati lepa slika, svi bismo pravili lepu sliku, ne bismo se trošili na drugo.”

Profesor Hajdin na pitanje zašto su ova dva rada diskvalifikovana tek u drugom krugu, kaže da su to “zakonski propisi koje su gledale gradske službe” i da nisu pitanja struke o kojima bi on mogao da govori. Od nadležnih gradskih službi, međutim, NIN nije dobio nijedan odgovor, pa ni taj. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda ima novog direktora Borisa Rankovića, koji je bio u žiriju, ali čeka pravi trenutak da se prvi put obrati svim novinarima zajedno. Članovi žirija iz gradskih vlasti do zaključenja broja nisu odgovorili na pozive NIN-a.

U žiriju su osim Hajdina bili i inženjeri građevine Dejan Bajić i Đorđe Ilić, inženjeri arhitekture Branislav Stojanović, Branislav Mitrović i Đorđe Bobić, inženjer elektrotehnike u funkciji gradonačelnika Nenad Bogdanović, ekonomista Bojan Stanojević i direktor Direkcije, po zanimanju pravnik Boris Ranković. Komisija je imala i dva izvestioca: jedan za konstrukcije – inženjer građevine Danilo Dragojević i jedan za ekologiju – tehnolog Anđelka Mihajlov.

Osim što, s pravom ili ne, NIN-ovi sagovornici sumnjaju u kompetentnost komisije, Cvetković je najpre nezadovoljan samom prirodom tendera.

“Prvi tender koji je raspisan bio je apsolutno diskriminatorski prema domaćim firmama”, kaže on.“Grad i druge institucije u Republici koje se bave investicijama ponašaju se kao da su te pare njihove, a ne poreskih obveznika. To dok se ne promeni, biće tako konfliktnih situacija. Svi se pravdaju kreditima, odnosno uslovima Evropske banke, ali kredit kad uzmete to su vaše, tj. pare poreskih obveznika. Nije tačno da banka anulira domaće zakonodavstvo.”

Raspravu o uvođenju novog koridora preko Save pokrenuo je, zapravo, konkurs za projekat unutrašnjeg magistralnog prstena koji je dobio “Juginus” sa partnerima. Zakon o planiranju i izgradnji predviđa prethodnu studiju opravdanosti za takve i slične projekte. No, Zakon, takođe, predviđa i verifikaciju, ali samo za one projekte za koje je nadležna Republika. Odnosno, nikakva komisija niti stručni skup ne proveravaju studiju opravdanosti koja se odnosi na gradske projekte. Što će reći, bilo da košta stotinu, dve ili pet stotina miliona, gradske vlasti mogu bez revizije da ih overe.

“Zakonom je ukinuta ta vrsta verifikacije koja se sagledava i sa drugih aspekata, na primer, bezbednosnog”, kaže Cvetković. “Na konferenciji povodom dunavskih mostova rečeno je da inženjeri moraju da računaju i na fizičku bezbednost svojih mostova. Primer Srbije u ratu pokazao je da je neke konstrukcije poput Ostružnice lakše sanirati i odbraniti, za razliku od onih sa kablovima koji su osetljiviji i na terorizam poput Mosta slobode. Posle pritiska stručne javnosti organizovali su anketu među građanima s pitanjem koji je najlepši most. Slažem se, lepa anketa, ali ne i pitanje koje je trebalo da glasi da li se slažete da vaše dete plaća sto evra za ovaj ili pedeset za manje lep most. Na bazi te ankete i inženjerski nedokazanih rešenja koja su prezentirana u okviru te studije UMP-a, napravljeni su tenderski uslovi. Tehnički deo tendera koji je napravila Direkcija je vrlo heterogen i u njemu preovlađuje vizija saobraćajnih inženjera koji insistiraju na saobraćajnoj opravdanosti tendera. Zakon kaže da se radi studija opravdanosti sa idejnim projektom, težište je, dakle, na studiji opravdanosti.”

Inženjerski je apsurd, smatra Cvetković, to što je projekat prilaznih konstrukcija po jednom tenderu poveren CPV-u, a da se ne zna ni kakav će most biti. “Na tenderu za most imali ste, na primer, mogućnost da postavljate saobraćaj na raznim nivoima. To je takva nebuloza da se pitam da li su ti ljudi u Direkciji uopšte inženjeri ili nisu. Onome ko dobije glavnu konstrukciju, zadatak je još i da urade studiju opravdanosti i analizu uticaja na životnu sredinu, ali za ceo potez – sa prilaznim konstrukcijama. Na primer, onaj ko je nosilac pobedničkog idejnog rešenja mora po zakonu u studiji opravdanosti da analizira dve nivelete, bar po dve varijante prilaznih i glavnih konstrukcija da bi se na osnovu toga dobilo optimalno rešenje. Šta će se desiti ako onaj koji radi na prilaznim konstrukcijama kaže da neće da analizira više mogućnosti jer nije ugovorio?”

U “Mostprojektu”, čiji projekat bi ukupno koštao pedeset miliona evra, nezadovoljni su i (ne)definisanjem šinskog saobraćaja u uslovima konkursa. “Za izradu mostova sa šinskim saobraćajem veoma je merodavno ekostanje upotrebljivosti koje se definiše preko toga koliko se most ugiba. Ovim konkursom to nije bilo propisano, pa čak ni normativno opterećenje, jer sastavljači konkursa – saobraćajni inženjeri uopšte ne znaju šta je to normativno opterećenje koje računa sa nekom novom tehnologijom u budućnosti, da se ne bi rušio most ako se nešto novo pojavi.

Naša ideja je bila da most treba da bude jedna ulica, a ne autoput kroz grad. Beogradu ne treba još jedna Mostarska petlja. Drugo, da treba da posluži građanima Novog Beograda da najlakše dođu do Ade.”

Pobedničkim rešenjem Novobeograđani i drugi teško da će bez dobre kondicije doći do Ade. NJime, naime, nije predviđena stanica na Adi, ali to nije greška “Pontinga”, jer im je ta mogućnost bila prepuštena na volju. A za taj, najskuplji projekat iz konkurencije, Evropskoj banci za obnovu i razvoj biće prepušteno na volju da li da odobri najavljenih pedeset miliona evra ili ne. Odlučiće u pregovorima sa gradom. Još nije jasno kako i odakle će se grad snaći za još toliko.

Radomir Radičević, saradnik Cvetkovićev, kaže da je EBRD bila dobar izgovor raspisivačima tendera za sve nepravilnosti i rupe u njemu. “Banke traže zaštitu svojih para, tj. dokaz sposobnosti firme srazmerno potencijalu koje imaju domaće firme. One dozvoljavaju prilagođavanje uslova tako da domaće firme mogu da učestvuju na tenderima, a ne da smo pravili toliko i toliko mostova u poslednjih toliko godina, jer nismo mogli da ih pravimo, ali to ne znači da smo nesposobni. “

Svi NIN-ovi sagovornici slažu se da je Beogradu neophodan još jedan most, te da je i sanacija Gazele kojom dnevno prođe 140 hiljada vozila, takođe, neodložna. Profesor Hajdin kaže da je moguće raditi na sanaciji pre nego što most preko Save bude završen, a Radičević smatra suprotno.

“Gazela će se teško sanirati u bilo kojoj varijanti ne izgradi li se ovaj most. Ishitreno i napamet se radi i nisu u pitanju pare; pitanje je šta se dobija za te pare. Najlepše je uzimati pare ni za šta, a vreme prolazi, Beograd stavljate u kolaps. Tek će sad most da promeni postojeće urbanističke uslove. Umesto da unesete strategiju razvoja, što je taj projekat UMP-a trebalo da dâ, tek će sad most da menja uslove. Beograd može da pravi spomenike kad nešto reši. Pravi se našim parama, a rešavaće nas 2015. Do tada će da padnu Gazela i Pančevački. Da je milion od tih evra uloženo u sanaciju Pančevačkog, bilo bi mnogo racionalnije. Beograd, nažalost, neće dobiti most, a samo me zanima ko će da odgovara kad se to ne desi, kad studija pokaže da mi to ne možemo da uradimo.”

Metro će ići sredinom mosta, a putnička vozila u tri trake po smeru kad se idejno rešenje “Pontinga” sa CPV-om realizuje, što profesor Hajdin kaže da je moguće da se započne već 2006. godine. Most će biti širok 45,2, a piloni visoki dvesta metara. I mada laičkom oku besprekorno lepo izgleda taj pilon, koji po svemu sudeći ima tendenciju da zauzme simboličko mesto “Pobednika”, on će zauvek biti trn u oku onih što od ovog konkursa imaju glavobolju. Predsednik komisije Hajdin kaže da će uvek biti nezadovoljni oni koji gube i da čak ni priča o ceni nije istinita: “Svi su mostovi koštali između sedamdeset i devedeset miliona evra, jer veća razlika ne bi bila ni logična. Ako bi bila veća razlika u cenama između dva dobra rešenja to bi značilo da je neko napravio veliku grešku. Prvo rešenje odlikovalo se dobrim osobinama po svim parametrima. To ne znači da dobre osobine nisu imali i drugi, ali veoma atraktivan pilon spretno vezan za gredu čini da ovaj most izgleda veoma lepo. Stiče se utisak da most preskače reku, metro izgleda lepo i odozdo i spolja, a betonska kolovozna traka znatno umanjuje buku”, kaže Hajdin.

Radičević, opet, kaže da kad je estetika panorame u pitanju Beogradu ne treba takvo “čudovište”. “U postavci konkursa bilo je da će ekstrabodove dobiti rešenje sa pilonima, odnosno sa kablovima. Beogradu sem grednih mostova nisu potrebni mostovi sa pilonima, a pogotovu ne sa onim od dvesta metara. Tvrdim i da su te projekcije pogrešno prikazane, jer ta slika može da izgleda tako jedino kad se gleda iz Novog Sada. A posebna je priča što pravimo skupe, a ranjive i plus održavati takve mostove mogu samo bogati. Jedna stvar je kad je nešto jednokratno skupo, a posle jeftinije, a druga kad je nešto skupo zauvek.”

Manje skupi, a otkupljeni radovi na tenderu za idejno rešenje mosta preko Save na špicu Ade dobili su utešne nagrade: Biro za projektovanje “Gradis” iz Maribora dobio je petnaest, Rambool iz Danske dvanaest, a Joint venture i Saobraćajni institut CIP Beograd po sedam hiljada evra.