Iran za početak

Bušov ponovni izbor na predsednički položaj, u administraciji se doživljava kao dokaz da Amerika podržava njegovu odluku da krene u rat. Time je ojačan i potvrđen položaj neokonzervativaca u civilnom rukovodstvu Pentagona, koji zagovaraju invaziju, a u koje između ostalog spadaju zamenik ministra odbrane Pol Volfovic i podsekretar za politiku Daglas Fejt. “Ovo je rat protiv terorizma, a Irak je samo jedna bitka. Bušova administracija na ovo gleda kao na jednu veliku ratnu zonu”, rekao mi je spomenuti bivši visoki obaveštajni oficir. “Naredna bitka u koju ćemo krenuti biće ona u Iranu. Objavili smo rat, a neprijatelja predstavljaju loši momci, gde god bili. Ovo je prvi uspeh koji smo imali tokom četiri godine, i nećemo se iz toga izvući tako što ćemo reći da nećemo rat protiv terorizma.”

Buš i Čejni su možda koncipirali politiku, ali Ramsfeld je taj koji je usmerio njeno sprovođenje i koji je na sebe primio veliki deo javnih kritika kada su stvari krenule naopako – bilo da se radi o zlostavljanju zatvorenika u Abu Graibu, ili o nezadovoljavajućoj oklopnoj zaštiti američkih personalnih transportera u Iraku.

Prema sadašnjem zakonu, sve tajne aktivnosti CIA u inostranstvu moraju dobiti ovlašćenje u vidu predsedničkog zaključka, i o njima moraju biti obavešteni obaveštajni komiteti Senata i Predstavničkog doma. (Ovi zakoni su doneseni nakon čitavog niza skandala 70-ih godina, koji su se ticali špijunskih aktivnosti CIA u samoj zemlji i pokušaja atentata na strane lidere.) “Pentagon se ne oseća obaveznim da bilo šta od toga prijavljuje Kongresu”, kaže spomenuti bivši visoki obaveštajni oficir. “Oni to čak i ne nazivaju ‘tajnim operacijama’, to suviše podseća na naziv koji koristi CIA. Sa njihovog gledišta, to je ‘crno izviđanje’. ‘Naučili smo neke lekcije, nećemo se oslanjati na upišance iz CIA. Neće biti nikakvih nedovršenih poslova, i zato CIA tu nema šta da traži.’”

“Neokonzervativci kažu da pregovori predstavljaju rđav posao”, kaže jedan visoki funkcioner IAEA. “Jedino što Iranci razumeju je pritisak. I da ih treba odalamiti.”

Ključni problem je to što je Iran uspešno sakrivao razmere svog nuklearnog programa i njegovo napredovanje. Mnoge zapadne obaveštajne službe, uključujući i američke, veruju da Iran najmanje tri do pet godina deli od sposobnosti za nezavisnu proizvodnju bojevih glava, mada je njegov rad na sistemu nosećih raketa daleko više uznapredovao. Zapadne obaveštajne službe i IAEA takođe veruju da Iran ima ozbiljnih tehničkih problema, konkretno najviše u proizvodnji gasa heksafluorida, koji je neophodan za proizvodnju nuklearnih bojevih glava. Jedan penzionisani službenik CIA, jedan od mnogih koji su u poslednje vreme napustili ovu službu, saopštio mi je da je upoznat sa ovim procenama i potvrdio je da se zna da Iran ima velikih teškoća. On priznaje i da se vremenske procene ove agencije koje se tiču nuklearnih kapaciteta Irana uglavnom slažu sa evropskim procenama, pod pretpostavkom da Iran ne dobije spoljnu pomoć. “Veliki mogući faktor iznenađenja za nas predstavlja to što ne znamo ko je u stanju da im dopuni delove koji im nedostaju”, kaže ovaj službenik. “Severna Koreja? Pakistan? Ne znamo ni koji delovi im nedostaju.”

Jedan zapadni diplomata mi je saopštio da Evropljani veruju da se, sve dok SAD odbijaju da se umešaju, nalaze u poziciji u kojoj svi gube. “Francuska, Nemačka i Velika Britanija ne mogu da uspeju same, i to svi znaju”, kaže ovaj diplomata.

Izraelska vlada je, što ne iznenađuje, skeptična prema evropskom pristupu. Izraelski ministar inostranih poslova Silvan Šalom je u jednom intervjuu, koji je dao u Jerusalimu drugom novinaru “NJujorkera”, rekao: “Ne dopada mi se ovo što se događa. Kada su se Evropljani umešali, najpre smo se ohrabrili. Oni su dugo mislili da to predstavlja samo problem Izraela. Onda su, međutim, uvideli da su (iranske) rakete dužeg dometa i da mogu da dostignu čitavu Evropu, pa su postali veoma zabrinuti. NJihov stav je bio da upotrebe i šargarepu i štap, ali za sada vidimo samo šargarepu. Ako ne mogu da obezbede određeni rezultat”, dodaje on, “Izrael ne može da živi sa Iranom koji ima nuklearnu bombu.”

U svom nedavnom eseju Petrik Klavson, stručnjak za Iran koji se nalazi na položaju zamenika direktora Instituta za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu (i podržava američku administraciju) formulisao je stav da sila, odnosno pretnja silom, predstavlja suštinsko sredstvo pogađanja sa Iranom.

Klavson piše da bi Evropa, ako hoće saradnju sa Bušovom administracijom, “dobro učinila ako Iran podseti da vojna opcija ostaje u igri”. On dodaje i to da argument da evropski pregovori zavise od Vašingtona izgleda kao “unapred smišljeni izgovor za verovatni neuspeh evropsko-iranskih pregovora”. U kasnijem razgovoru sa mnom, Klavson je nagovestio da bi, ako je neka vrsta vojne akcije neophodna, “u interesu Izraela i Vašingtona mnogo više bilo da preduzmu tajnu akciju. Stil ove administracije je da koristi nadmoćnu silu, čak i zastrašivanje, ali treba naći pravu meru”.

Administracija SAD sprovodi tajne obaveštajne misije u Iranu od prošlog leta. Cilj je da se identifikuje 30 ili više ciljeva koji bi mogli da budu uništeni preciznim udarima i kratkotrajnim napadima komandosa.

“Civili u Pentagonu hoće da odu u Iran i da unište što više vojne infrastrukture”, rekao mi je jedan vladin konsultant sa bliskim vezama sa Pentagonom. Neke od ovih misija zahtevaju izuzetnu saradnju. Jedan bivši visoki obaveštajni oficir mi je, na primer, rekao da je u južnoj Aziji angažovan odred američkih specijalnih snaga koji sada tesno sarađuje sa grupom pakistanskih naučnika i tehničara koji su radili sa iranskim kolegama. (2003. IAEA je objavila da Iran tajno prima nuklearnu tehnologiju od Pakistana već više od jedne decenije i da je ovu informaciju krio od inspektora.) Spomenute američke specijalne snage su, uz pomoć informacija iz Pakistana, iz Avganistana ušle u istočni Iran u potrazi za podzemnim instalacijama. Vlada pakistanskog predsednika Perveza Mušarafa skupo je naplatila svoju saradnju – time što je dobila garancije Amerike da Pakistan neće morati da izruči A.K. Kana, poznatog kao oca pakistanske nuklearne bombe, IAEA, ili ma kojim drugim međunarodnim vlastima, radi ispitivanja. Kan je tokom dve decenije bio povezan sa širokim aktivnostima na nuklearnom crnom tržištu. Prošle godine Mušaraf je navodno bio šokiran kada je Kan, suočen sa brdom dokaza, “priznao” ove svoje aktivnosti. Nekoliko dana kasnije, Mušaraf mu je oprostio i do sada je odbijao da dopusti da IAEA, ili američka obaveštajna služba, s njim razgovaraju.

Tvrdi se da Kan sada živi u kućnom pritvoru, u jednoj vili u Islamabadu. “To je nagodba, neka vrsta trampe”, objašnjava spomenuti bivši visoki obaveštajni oficir. “Reci nam šta znaš o Iranu, a mi ćemo pustiti tvog Kana i njegove ljude.” Ovaj sporazum dolazi u trenutku kada je Mušaraf, prema jednom bivšem visokom pakistanskom diplomati, dao ovlašćenja za proširenje pakistanskog arsenala nuklearnog oružja. “Pakistanu su još uvek potrebni delovi i materijal, i mora da ih kupuje na crnom tržištu”, kaže ovaj bivši diplomata. “SAD ništa ne čine da to zaustave.”

Jastrebovi u američkoj administraciji veruju da će uskoro postati jasno da pristup koji su u pregovorima zauzeli Evropljani ne može da uspe, i da će u tom trenutku američka administracija delovati. “Ovde nemamo posla sa dokumentima Saveta za nacionalnu bezbednost”, saopštio mi je jedan bivši visoki obaveštajni oficir. “Oni su već prešli taj prag. Ne radi se o tome da li ćemo učiniti nešto protiv Irana. Oni to čine.”

Već spomenuti vladin konsultant mi je saopštio da jastrebovi iz Pentagona, u privatnim razgovorima, insistiraju na ograničenom napadu na Iran, zato što veruju da bi on mogao da dovede do svrgavanja tamošnjeg verskog vođstva. “Onog trenutka kada aura nepobedivosti koju mule uživaju bude uzdrmana, a sa njom i sposobnost da obmanjuju Zapad, iranski režim će pretrpeti slom, kao i bivši komunistički režimi u Rumuniji, Istočnoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu.” On kaže da Ramsfeld i Volfovic dele to uverenje.

“Ideja da bi američki napad na iranska nuklearna postrojenja izazvao narodni ustanak počiva na vrlo lošoj obaveštenosti”, kaže Flint Leveret, stručnjak za Bliski istok koji je u Bušovoj administraciji radio u Savetu za nacionalnu bezbednost. “Morate da razumete da u Iranu nuklearne ambicije podržava čitav politički spektar, i da će Iran napade na ta postrojenja doživeti kao napade na svoju ambiciju da bude veliki igrač u regionu i moderna zemlja sa naprednom tehnologijom.” Leveret, koji je sada viši saradnik u Saban centru za bliskoistočnu politiku pri Institutu Brukings, upozorava da će američki napad, ako do njega dođe, “u Iranu dovesti do reakcije protiv SAD i zbijanja redova oko režima".

Pre nego što je dobio predsedničko ovlašćenje, u vidu niza nalaza i izvršnih naređenja, Ramsfeld je preko dve godine planirao i lobirao za upotrebu vojnih formacija za tajne operacije. Jedan od njegovih prvih koraka bio je birokratski: da se kontrola nad jednom jedinicom za tajne operacije, poznatom kao “siva lisica” (nedavno je dobila novo šifrovano ime) sa vojske prebaci na komandu specijalnih operacija (Sokom) u Tampi. “Siva lisica” je formalno dodeljena “Sokomu” u julu 2002, na insistiranje Ramsfeldovog kabineta, što je značilo da će ova jedinica za tajne operacije imati jedinstvenu komandu za administrativna pitanja i operativno angažovanje. A onda je, prošle jeseni, Ramsfeldovo pravo da ove odrede angažuje prošireno.

Krajem novembra 2004, “Tajms” je izvestio da je Buš formirao jednu međuagencijsku grupu čiji je zadatak da prouči da li bi “zemlji najbolje poslužilo” ako bi se Pentagonu dala potpuna kontrola nad paravojnom jedinicom CIA, koja je već decenijama vršila tajne operacije na kriznim tačkama širom sveta. Zaključci ovog tela, koji treba da budu doneseni u februaru, prema mišljenju mnogih bivših oficira CIA su već unapred poznati. “Izgleda da će se to dogoditi,” rekao mi je Hauard Hart, koji je pre nego što je 1991. otišao u penziju bio šef odeljenja CIA za paravojne operacije.

Bilo je i drugih dokaza da Pentagon preuzima kontrolu. Dva bivša tajna agenta CIA, Vens Kanistraro i Filip Điraldi, koji objavljuju “Intelidžens brif”, publikaciju koja sadrži informacije za njihove poslovne klijente, prošlog meseca su izvestili o postojanju jednog širokog predsedničkog ovlašćenja – nalaza koje Pentagonu dopušta “da unilateralno deluje u čitavom nizu zemalja, gde god se uočava jasna i očigledna teroristička pretnja: jedan broj ovih zemalja je prijateljski nastrojen prema SAD i njihovi su veliki trgovinski partneri. Većina ih je sarađivala u ratu protiv terorizma”. Dva spomenuta bivša agenta nabrajaju neke od tih zemalja – Alžir, Sudan, Jemen, Sirija i Malezija. “Kasnije mi je jedan drugi visoki obaveštajni oficir rekao da se na ovom spisku nalazi i Tunis.”

U okviru novog Ramsfeldovog pristupa će, kako mi je rečeno, američkim vojnim operativcima biti dopušteno da se u inostranstvu predstavljaju kao korumpirani strani biznismeni koji traže da kupe krijumčarenu robu koja bi mogla da se iskoristi za proizvodnju sistema nuklearnog naoružanja. U nekim slučajevima, kako saveznici Pentagona kažu, mogli bi da se regrutuju domaći građani i da se od njih traži da se pridruže gerilcima, ili teroristima. To bi eventualno moglo da podrazumeva i organizovanje i sprovođenje borbenih operacija, ili čak terorističkih aktivnosti.

“Da li se sećate desničarskih odreda smrti u El Salvadoru”, upitao me jedan bivši obaveštajni oficir, misleći pri tom na bande pod vojnim vođstvom koje su činile zlodela tokom ranih 90-ih godina. “Mi smo ih osnovali, mi smo ih finansirali”, kaže on. “Sada je cilj da se domaće stanovništvo regrutuje u svakoj oblasti u kojoj želimo. I nećemo o tome obaveštavati Kongres”. “Jahaćemo sa lošim momcima”, kaže jedan bivši vojni oficir koji je obavešten o ovim novim komandnim mogućnostima Pentagona.

Jedan od ciljeva ovakvih taktika iznesen je u nizu članaka DŽona Arkile, profesora vojne analitike na postdiplomskim pomorskim studijama u Montereju u Kaliforniji i konsultanta za terorizam Rend korporacije.

“Za borbu protiv mreže potrebna je mreža”, napisao je Arkila nedavno u “San Francisko kroniklu”: “Kada konvencionalne vojne operacije bombardovanja nisu uspele da poraze pobunu Mau Mau-a u Keniji 50-ih godina, Britanci su formirali timove od pripadnika prijateljskog plemena Kikuju, koji su se pravili da su teroristi. Ove “pseudobande”, kako su ih nazivali, brzo su naterale Mau Mau-e u defanzivu, bilo time što bi se sprijateljile s grupama boraca, a zatim ih iz zasede napadale, ili pak tako što su navodili bombardere na logore terorista. Ono što je funkcionisalo pre pola veka u Keniji, ima odlične šanse da potkopa poverenje i regrutaciju među današnjim terorističkim mrežama. Formiranje novih pseudobandi ne bi trebalo da bude teško.

Bivši visoki oficir CIA smatra da se sumrak ove agencije mogao predvideti. “Ova služba je godinama popuštala da bi se integrisala i uskladila sa Pentagonom. Samo smo uzmicali i uzmicali, i dobili smo šta smo zaslužili. Danas je životna činjenica da je Petagon gorila od 100 kila, a direktor CIA je šimpanza.”

Bivši oficir tajne službe CIA mi je saopštio da je nakon ostavke direktora službe DŽordža Teneta u junu 2004. Bela kuća počela “kritički da se bavi” analitičarima u redovima obaveštajnog direktorijuma (DI) CIA i da je od njih zahtevala veću podršku političkim stavovima administracije.

“Tenetov naslednik Porter Gos sproveo je nešto što je jedan nedavno penzionisani oficir CIA opisao kao “političku čistku” u DI. Na meti se našlo i nekoliko iskusnih analitičara za koje je bilo poznato da pišu analize u kojima iznose svoje neslaganje. “Bela kuća je pažljivo preispitivala političke analize DI”, kaže spomenuti penzionisani oficir CIA, “tako da su mogli da odvoje jeretike od odanih vernika”. Neki visoki analitičari u DI svoje ostavke su predali tiho, ne otkrivajući stepen svog neslaganja. Bela kuća je svoju kontrolu nad obaveštajnom službom učvrstila prošlog decembra, kada je u poslednjem trenutku izdejstvovala promene zakona o obaveštajnoj službi. (Pentagon kontroliše oko 80 posto obaveštajnog budžeta.)

“Ramsfeldov plan je bio da se postigne kompromis oko zakonskog predloga kojim Pentagon zadržava prerogative, a CIA gubi svoje”, rekao mi je već spomenuti bivši obaveštajni oficir. “Tako se svi delovi slagalice uklapaju.” On dobija ovlašćenja za tajnu akciju koja nije podložna preispitivanju, kao i sposobnost da direktno daje zadatke koji uključuju i sredstva nacionalne obaveštajne službe, uključujući i mnoge obaveštajne satelite koji neprestano kruže oko Zemlje. “Najopasnija implikacija ovog novog sistema jeste da Ramsfeld više ne mora da govori ljudima šta radi.”