Uveseljavanje publike

Napisana još pre sto sedamdeset pet godina, komedija “Laža i paralaža”, kao uostalom i ceo Sterijin komediografski opus, otkriva i na današnjoj sceni začuđujuću pozorišnu vitalnost, pa čak i mogućnost da se povodom prošlog govori i o sadašnjem.
U predstavi Juga Radivojevića, istina, više se insistira na prvom nego na drugom. On ne teži da aktuelizuje, da modernizuje Sterijin komad, da preko ponašanja nekadašnjih skorojevića pokaže ko su i šta su njihovi današnji rođaci, koji misle da ćemo se u evropsku civilizaciju uključiti površnim preuzimanjem iz nje onog što je pomodno i sasvim sporedno. Ukratko, namera mu nije ni da gledaoce pouči ni da ih moralno popravi, što je bila jedna od Sterijinih intencija, jedan od zadataka prosvetiteljskog pozorišta.

Umesto toga, Jug Radivojević, dok prikazuje priču o dvojici profesionalnih varalica, koji iskorišćavaju lakovernost i duhovnu pokondirenost mlade devojke, zaluđene tuđinskom modom, stranim običajima, ali i naivnost njenog oca, naglašava ono što u “Laži i paralaži” spada u domen komedije situacije. To nalaže, između ostalog, i promenu i početka i kraja komedije, i skraćivanje teksta komada da bi se ubrzao razvoj događaja, i svođenje na razumnu meru rasprave o jeziku, koji je kod Sterije jedan od glavnih izvora komike, u stvari pre svega oslanjanje na razna prerušavanja, na snalažljivost i nesnalažljivost, na spletkarenja komičnih lica uključenih u radnju. I jedino želi da publiku razgali i razveseli, u čemu uglavnom i uspeva.
Da bi to postigao, Jug Radivojević okuplja oko sebe vrsnu glumačku ekipu, predvođenu od Milana Gutovića, Nebojše Dugalića i Borisa Komnenića, koji presudno utiču da predstava bude laka, tečna i zabavna. Prvi, kao Aleksa, oblikuje lik isluženog hohštaplera, s klovnovskim crtama, koji se, smušen i zaboravan, često poistovećuje sa sopstvenim lagarijama i prerušavanjima. Drugi, opet, u ulozi Mite, unosi u zbivanja i ponešto dramsko, muku izgladnele, nestrpljive skitnice, koja bi da skrati zapetljanu igru, da iz nje izvuče makar i minimalan dobitak. A treći uspeva da Markovo nevoljno sudelovanje u jednoj očiglednoj ludoriji ima i nekakvo psihološko pokriće, zrno životne verodostojnosti.
Ostaje, ipak, otvoreno pitanje da li je u našem nacionalnom teatru Sterijin jubilej trebalo obeležiti izvođenjem baš “Laže i paralaže”, predstavom nevelikog formata, ili prikazivanjem neke od njegovih najmarkantnijih, najreprezentativnijih, najboljih komedija.