Stefan Grubač

I u ovoj priči, ako su dobro postavljena, pitanja bi bila starija od odgovora. Ali, nema ni jednih ni drugih jer na glavno pitanje nikada se neće saznati odgovor: zašto je Gospođa Slučajnost pre dve sedmice udesila da Stefan Grubač, zajedno sa suprugom Verom, pogine u saobraćajki na istom onom Banstolu koji je do tančina opisao u jednoj od središnjih priča zbirke “Bagremov med”.

NJegove zbirke priča su, inače, mahom, biografski nadahnute. U njima, međutim, nema iracionalnosti, kaprica Gospođe Slučajnosti ili “političkih obrta”, one su kompaktno stvarane od topografije do sadržaja. Topografski: od priča “iz Knina”, do priča “iz Novog Sada”, Petrovaradina, Sremskih Karlovaca, Zemuna i Beograda, do priče “sa Banstola”; sadržajno dominira raznovrsno novinarsko iskustvo i, na tom iskustvu izgrađivani smer opservacija, poetika i poentika.

Obrt u priči, “anegdotika”, poenta bez koje valjda i nema dobre priče u zbirkama Stefana Grubača, deluju pripovedački stvarno i kada stvarno izgleda – nadrealno. Nadrealno a ne iracionalno! Na primer, kada na trgu u Karlovcima jedan stvarno dobar i stvarno srpski pesnik zagledan u neki plakat sa filmom u kome igra Bert Lankaster odjednom shvati da upravo živi Bert Lankaster izlazi iz obližnje crkve; priča se zaista može opremiti – u potpunosti – novinarskim sredstvima, ako hoćete, može se cela isfotoreporterisati i tako, zajedno sa tekstom priče, objaviti u svakim novinama kao naizgled tek dnevni događaj. Ovakvo funkcionisanje proze bez ikakve poze ili garderobe i Gospođe Slučajnosti videlo se i u ambicioznijim novinarskim tekstovima Stefana Grubača.

Stefan Grubač je bio ono što se obično naziva “poznat novinar”. Naročito u zrelom periodu rada u NIN-u. To znači da su i o njemu nastajale promenljive, različito prevrtljive “kolektivne percepcije”. Sada je red da se i ta vrsta kolektivnih percepcija prvenstveno usredsredi na prozu: najtrajniji i najistrajniji deo ponesenih poslovanja Stefana Grubača.

Teodor Anđelić