Mere Starog premera

Ni pre, ni kasnije, već po dogovoru... – rekao je, kao da ispušta kakvo veliko, teško sticano breme, Radovan Beli Marković, ulazeći zadihan od pešačenja sa glavne autobuske stanice u kancelariju vlasnika i glavnog urednika Narodne knjige” Milička Mijovića.

Predao je rukopis svog novog romana Kavaleri Starog premera, prvog srpskog romana o geometrima.

Disketu i, za urednika knjige profesora Radivoja Mikića, jedan na kompjuteru odštampani i ukoričeni primerak.

Pisac je došao kod izdavača 15. juna, knjiga od izdavača treba da krene 15. jula.

Poslednjih godina, otkad je ušao u krug vodećih pisaca svoga vremena, Radovan Beli Marković uobičajio je da se svakog novog leta ponovi sa novim romanom; izuzetak je napravio prošle godine, iz porodičnih razloga.

O novom romanu i takvom svom književnom ritmu, Beli Marković govori:

- Književno mesečarstvo, kojem sam se rano, premda neoprezno priklonio, omogućuje naizgled nesmetani štrapac” po raznim dobima i prekosvetovima, pa sam tako zamislio i sedmi svoj roman: Kavaleri Starog premera, to jest: četvrti, po broju (ali ne i po redu) iz takozvanog Valjevskog petoknjižja _ koje ću, ako od Boga bude dana, domiriti upravo začetim romanom, takođe valjevsko-kolubarskog štelunga”, ponadan da ću, time i tako, oknjiževiti” jedan od mojih duševnih prostora: zaturenu Kolubarsku guberniju”, sa Belim Valjevom kao ocrnjenom prestonicom”. Hteo sam, sve to, da površim još u ovoj godini, ali sam, splićući Kavalere Starog premera, to jest, roman o kojem je reč, pošao zaobilaznim putem, starajući se da nikog od mojih junaka ne ostavim na cedilu, i stoga sam ponad rukopisa zatrajao duže negli inače, a mogao sam, može biti, okapati i godinu pride, pošto mi kavaleri, pojedinačno i u ansamblu, bejahu zanimljivo društvo. Uzgred samo: petnaest je zemljomerskih kavalera u novom mom romanu, zamišljenom kao svojevrsna katastarska kronika, premda to, razume se, ne bi trebalo shvatiti u doslovnom smislu.

Elem, kršeći samouvedeno pravilo” da svake godine objavljujem roman, pojedinim čitaocima morao sam da se unekoliko ispovedim”, što je primano blagonaklono i s razumevanjem, a i nekim, čitalački ne sasvim legitimisanim subjektima da ponukam pitko” objašnjenje, služeći se kadšto i prenemaganjima. Razume se: kako kad i u kojoj zgodi. Nisam, naime, poklecnuo”, niti svojim romanima udešavam tajming”, i nije tačno da je, u mom književnom slučaju, reč o olako obećanoj brzini”.

A kad se okrene za sobom...

- Pouzdani tragovi nastajanja mojih romana mogu se pratiti od ranih sedamdesetih godina – po onovremenim književnim listovima i časopisima, a minula leta bejahu dovoljna da kvasac podigne testo”, najposle i piscu – da se odluči: hoće li ili neće zametnim poslom u to pustopolje. Najposle, u ovoj godini jubilujem” tri decenije od pojave prve knjige, (romana kratkog metra” iliti protegnute pripovetke”) Palikuća i Tereza milusti puna – pečatne u tada, a valjda i zauvek prestižnoj ediciji Slova ljubve”, pod uredničkom egidom dobrog i čestitog Rada Vojvodića, na preporuku velikog srpskog pisca i gospodina za priču – Danila Nikolića. Ali počeli smo o narušenom ritmu”, o sinkopi u produkciji”, iliti o neočekivanom zastoju, ako se ne varam...

Upravo tako, zato nastavlja:

- Radi se, naprosto, o pokušaju autora da, makar i na ovaj način, razbije shemu”, izađe iz jednog, samonametnutog cirkla, zanemarujući svaki upliv i bilo čija očekivanja. No, sve to i nije važno, pogotovo sada, u mojim godinama: kad bi ozbiljan čovek trebalo da razmišlja o mestu gde će zemlja da mu bude laka, ako već nije pomiren sa pridolazećim društvom i personalnom perspektivom” na kojem od zavičajnih grobalja, a ne o produkovanju, da oprostite, nekakvih romana.

Ali, kako god da bilo, roman o zemljomercima je napisan i predstoji mu da, pred čitalačkim tribunalom, sam sebe opravdava i brani.

Pa i pred jezičkom dilemom... – provociramo razgovor.

- Pitate: Zašto roman o zemljomercima a ne roman o geometrima?” Mogao bih, nekom drugom zgodom i u drugim okolnostima, da vam odgovorim takođe pitanjem: Zašto, zaboga, o geometrima a ne o zemljomercima? Ovo je, međutim, prilika za drugačije razgovore i nije red da, spram takvih sitnica, jedan pisac bude nakraj srca, pogotovo suočen sa sagovornikom u čiju se dobronamernost ne može sumnjati. S tim u vezi, i gospoda geometri, kavaleri Starog premera, kao književni junaci, s početka su se najozbiljnije (a u pojedinim slučajevima, i izričito!) protivili da, u tek začetom romanu, budu preimenovani u zemljomerce, kao da zemljomerac i geometar nije isto, da bi se – polako i bez izuzetaka – sasvim prepustili mojoj književnoj samovolji.

Čitaoci se mogu zapitati: kako pisac stoji sa “geometarskim zanatom”, koliko je morao da se bavi njegovim izučavanjem, pre nego što je odlučio da zađe u dušu zemljomeraca?

Pisac ovom svom sabesedniku poverava:

- Otkriću vam, najposle, i jednu bizarnu pojedinost u vezi sa romanom o kojem je reč. Nikada nisam izbliza video ma kakvu zemljomersku spravu, nikada upoznao nijednog realnog zemljomerca, iliti katastristu”, i nikada nisam hvatao u pero” iskaze onih koji su s ljudima te struke imali dodira. Ne pripadam, takođe, ni bratstvu onih koji pretražuju arhive, tragajući za građom”, niti sam, pak, na bilo koji način upućen u katastarski status varošice u kojoj po nevolji živim, osim što sam odnekud dočuo da ni zgrada pod čijim se krovom nalazi moj takozvani stan nigde nije uknjižena” – to jest: da postoji tako što ne postoji, što uostalom i priliči titularu” koji ni u svoje postojanje nije odveć siguran.

Nisam, pa nisam... A šta, pobogu, jesam? Pročitao (je)sam nekoliko knjiga o zemljomerstvu (što se i vidi u Kavalerima Starog premera, a i inače je poznato da, kao pisac, ne skrivam knjige iz kojih prepisujem”), nastojeći da akuratno pojmim kako se zemljomerske radnje u praksi izvode, kao i da katastristama iz minulih doba opipam esnafske damare”. I to je, uglavnom, sve – ako se izuzmu bdenja ponad rukopisa. Nećemo o tegotama koje, gotovo usudno, prate svakog pisca. Ni o prostonarodnom i slugeranjskom poimanju tekuće politike, takođe nećemo. Od moje malenkosti se, valjda, ne očekuje ni da govori o vanknjiževnoj svakodnevici u maloj varoši (što, kao pristojan čovek, ne bih ni prihvatio), ili pak o starosti, koja je nekako prebrzo pristigla, što vodi, kao ordinarno nedotupavni temat, ravno u patetiku. Sledićemo, stoga, Floberov nauk: vratićemo se, dakle, u stvarnost i govoriti o novom romanu.

O naumu pisca...

- U Kavalerima Starog premera nakanio sam da ispletem jednu esnafsku povesnicu, neku vrstu činovničke rapsodije od jezičkog prediva, i da zemljomerski ansambl Starog katastra, kakav nigde i nikada postojao nije, književno odsanjam – što je, umesto mene, srećnim sticajem, učinio neimenovani drven-pisac i pensionovani zemljomerac, u prvom licu lične dvojine, ponukavši pisanu svoju radnju takođe odsanjanoj Redakciji Almanaha zemljomerske oba sveta Visoke kolegije – zarad pečatnje, a i kao pomenik upokojenim kolegama, s ciljem da pomenuta radnja posluži kao gradivo za buduću kolubarskog zemljomerstva Kroniku, ali i drukčije: dejstvujućim i budućim piscima – za gotovljenje priča i romana”. Kao što već slutite, posrećilo mi se da, mojim perom i pod mojim imenom, neko drugi sav posao svrši!

A “geometarske mere” nisu samo mere zemlje!

- Ozbiljnim ljudima, čitaocima cenjenog NIN-a obaška, ne bi trebalo, ovim povodom a ni inače, popovati o značaju katastra, u pogledu uljuđivanja ekumene i njoj gravitirajućeg samerljivog sveta, kao ni o tome da se praktični katastar ne odnosi na nesamerljivi Sveprostor. To se ni u mom romanu ne pokušava, osim u parodijskoj ravni – kad zemljomerci sami sebe pojme u službenom svojstvu. Šta to znači? Pojedini junaci mog romana, izričito ništa ne tvrdeći, praktični katastar doživljuju kao petljavinu, neslužbeno i za svoju dušu, ali se krutim uzusima bezuslovno podvrgavaju, vodeći pri tom računa i o nezakonitoj primeni zakona” – ne toliko zarad karijerne uzlaznosti, koliko zbog bestidne prinude doba” i u dobu rđavih prilika, to jest: radi kore hleba i golog života.

Usput će pisac napomenuti:

- Ne znam, vaistinu ne znam, kako se u današnjici katastarske radnje obavljaju i šta će se sve zbivati tokom daljeg umnožavanja balkanskih kneževina i međusobnih razgraničenja, obaška: kako će se, spram te stvari, ravnati budući kneževi. Već sam rekao da zemljomerce prisno ne poznajem (ni staleški, kao činovničku podvrstu, a ni personalno) i da u zemljomerskim kampanjama nisam uzimao ni aktivnog ni pasivnog učešća, ali slutim samo da će se u barem tri buduće prestonice, koje se na ovim prostorima odavno najavljuju, čuti kad neki od pominjanih kneževa bude klao svinju i da će derani, iz pograničnih mesta susednih kneževina, praćkama naciljavati dvorske prozore – onom knezu na koga se budu nameračili!

Razgovor zahvata i druge teme.

- Pitate me o Lajkovcu, Belom Valjevu, zavičaju, o vrelima inspiracije”, o fenomenu pisca izvan Prestonice...

Dubok uzdah, pa odgovor takvog odjeka:

- Eh, gospodine Janjiću, vi ste se, ne samo ovom prilikom, mogli uveriti da mojoj malenkosti ne pristaje uloga lokalne žrtve”, a još manje rola lokalne znamenitosti”... Ostavimo, sada i zanavek, Lajkovac i Lajkovčane, lajkovačku prugu – pogotovo! I ‘kompleksan, arhaični jezik’, razume se... No, mene ništa ne iznenađuje (s neba bi morao pasti onaj ko bi hteo da me iznenadi), pa ni vaša želja da se, neizostavno i po mogućstvu odmah, upoznate, fizički lično”, sa nekim od junaka iz mojih romana. Nema takvih, niti ja, u ovdašnjosti, ikoga i išta nazivam svojim, izuzimajući najužu familiju i dve mačke domaćeg soja. Imam li, ovde, prijatelja? Tja... Ako ih i imam, mogli bi da mi se nekako doznače”... Hajte, molim vas! Nisam snob... Odsutna ljubaznost ostala mi je iz stečajne mase kolubarskog plemstva, to jest: onog plemstva koje se nije uzdiglo prepadima na tuđe torove... Pobogu, zar moja malenkost, udovoljavajući predstavi o srpskom piscu, mora da liči na nekog od onih Rastinjaka, kakve uostalom viđate svaki dan: u redakcijskim ambijentima i okolo, koji ni Svetog Savu ne puštaju preda se, ako se o književnosti zapodene govor...

Još nešto bi da kaže. Zastaje, a onda će bez puno okolišanja:

- Zavičaj je, u mom poimanju, pre duševni negoli geografski prostor, s tim što se svojim realnim selom” (Ćelije, šumadijska Kolubara, u Dunavskoj banovini nekoć) veoma ponosim, u srcu i bez suvišnih reči, ne misleći pri tom da bi svuda i pred svakim trebalo da hvalim svoje babe lepinje, po ugledu na one koji to bez ikakvog stida čine, pa i kad tuđi ‘lebac umaču u tuđi paprikaš. Ne mislim, takođe, ni da bi ić na kraju svog prezimena trebalo da skrivam, kao što poboleli pas među klecnulim nogama skriva repinu, niti sam pak ponadan da ću, tragom svojih knjiga, videti Jevrope i Sveta”. Svud sam već bio, ovako ili onako... Uistinu, najvećma onako, u mislima, što me je potpuno zadovoljilo, a i kad bih realno stranstvovao, kao što pojedinci o državnom, znači: i o mom trošku lagodno stranstvuju, pridržavao bih se makar onog pravila (iz jednog od romana Morica Žigmunda), kojim bi valjalo početi svaki katehizis za nezvane pridošlice: Nemoj, tamo, reći: ‘leba ne bejaše, da ti ne bi rekli: ni ovde ga nema!” Ali počeli smo o zavičaju...

Nastavlja ispovednički:

- Uzdam se, naravno, da se toponimi iz mojih priča i romana neće pobrkati sa administrativno priznatim selima i varošima, što se odnosi i na oronime i hidronime, a i na samu Kolubaru – kao na tekućicu i oblast, podjednako. Svestan sam, razume se, da ima i takvih čitalaca koji stvarnost od literature smišljeno ne odlučuju, u svemu tražeći vilajetsku zvrčku”, po mogućstvu: sa sudskim epilogom, ali sa takvima, ostajući u granicama ukusa i boljih običaja, i ne započinjem, osim po moranju, nikakav razgovor. Priča je, kao što se zna, stara: Palanka, u vazdašnjoj opreci sa sobom, usinjuje” pisca, podmećući mu se kao zavičaj, poput ženetine u kakvom bordelu, da bi mu, po očinsko-materinskom pravu, delila bubotke i šamarisala ga sneruke – čim nešto sogreši”, a i bez pogrešaka, predohrane radi. Višekratno očebrsnut”, tom i takvom andragogikom”, odlučio sam da u realnom zavičaju nikada ne polažem repasaž, iliti popravni ispit” – pogotovo ne pred komesijom” kakva se, sličnim povodima, u svim dobima sastavlja od lokalnih nasilnika, svakojakih probisveta i oglašenih krvopija votivisanih kao vlast – tobož: narodnom voljom. U ovakvom svetlu, gospodine Janjiću, molim vas da za ozbiljno uzmete i čitaocima cenjenog NIN-a tako predočite moje primećenje, već iskazano početkom ovog razgovora, o zavičajnim grobljima kao apsolutno nepoželjnim mestima za posmrtni boravak telesnih preteklina moje malenkosti, pošto mi u Sveprostranstvo bude otpirila duša, premda time – nadam se: samo naoko – zalazim sebi iza leđa, u pogledu već obznanjene duševne odanosti vlastitom zavičaju...

U tom se trže, kao da se ugrize za jezik”...

- Uh, uh! Odveć privatno, čak i s nedopustivim pomanjkanjem takta i ukusa, pogotovo mojih navika što bi se ticalo, ali po novinama se ionako svašta piše, pa neka se zapiše i ovo, kako bi se znalo i tubilo, s tim što mi morate verovati da se ovako ne preporučujem za neku od aleja velikana, kakve su i po nevidbozima davno isparcelisane, već za neki bezimen i neoznačen ukraj šume grobak. Uostalom, neka se čuje i moja, e da ne bi, posle, pisali – budu li uopšte pisali – kako se kome nakrivi plajvaz”. Otkud toliki pečal? Rekao sam već, jednom prilikom, kako mi nije poznato da se neki pisac, okončavši knjigu, predao dobrom raspoloženju, trljajući ruke kao kontrabandist koji je srećno prošao carinu. A ni inače ne mislim da se sa ovog šara bilo koji čovek može veseliti, u godinama kad sa svetom i sa sobom svodi račune, pogotovo u zemlji Srbiji koja je, za mene, bila i ostala robijaški apel-plac, pod svim vladarima, nažalost i rekao bih: na sramotu, iako sam je, i takvu-nikakvu, voleo, i volim je – do bola”, kako bi to rekli subjekti koji pune ovdašnje tabloide.

Na kraju, umoran od šetnje lajkovačkim sokacima, slikom i prilikom zemlje koju voli i grdi, predloži:

- No, još jednim spominjanjem Kavalera Starog premera okončajmo ovaj razgovor. Ne mislim da će pomenuti roman iko u juhtu (crvenu konjsku kožu, učinjenu u brezovom ulju) privatno povezivati, uz svilenu lisezu i ex libris prilepljen na forzecu”, niti da samom sebi kao piscu treba da poljubim ruku, ali mislim kako je odavno kucnuo čas da se, pesničkim načinom ili makar u prozi, i o zemljomercima koja progovori. Nevolja je, možebiti, što je to mojoj malenkosti, slučajem, zapalo.