STARI I MLADI

O, MLADOSTI... - Tuča mladića u dvorištu škole A. Š. završila se tragično po život devetnaestogodišnjeg N. M.... - Grupa huligana pretukla učenika ispred škole B. V. Lekari se bore za život D. J.... - Petnaest siledžija upalo u bolnicu, demolirajući i razbijajući sve pred sobom. Podivljali mladići pokušali su da se obračunaju sa vršnjacima kojima se ukazivala pomoć... - U sačekuši ubijen S. P. (18) . Policija traga za J. G. (20) i maloletnim... - Pronađeno telo Z. R., nestalog pre dva meseca. Obdukcijski nalazi će utvrditi da li je reč o ubistvu ili samoubistvu... Skoro svaki dan - ili bar jednom nedeljno, ovakve „vesti” preplave naslovne stranice tabloida, crne hronike televizijskih dnevnika; žučne rasprave za (silnim) okruglim i drugim stolovima…, sve sa jednim jedinim pitanjem na početku (ili kraju) razgovora, diskusije, polemike, sučeljavanja, unakrsna ispitivanja, sociološka istraživanja...: zašto je eskalacija nasilja među mladima (poslednjih godina) u tako alarmantnom porastu? Odgovori „starijih i pametnijih” učes­nika tribina, sesija, panel–diskusija..., svode se na analizu „tranzicionog šoka u poratnom periodu”... Tačno. Ne može biti tačnije. Svi se, naravno, slažemo sa tom „dijagnozom”, uz napomenu da postoje još neki veoma bitni problemi... Složili smo se, razišli smo se i ništa se nismo dogovorili kako da sutra - najkasnije za mesec dana, sprečimo pojavu novih naslovnih strana sa slikama žrtava obračuna, nasilja pred školama, diskotekama, kafićima... Društvu, državi, porodici... stigao je „račun” petnaestogodišnjeg rasula, raspada, nasilja, zločina učinjenih u „međusobnim obračunima” - po kućama, familijama, firmama, preduzećima, ulicama, trgovima..., u ratu sa bivšom braćom – po bojištima „diljem Jugosla­vije”, i (na kraju) u virtuelnom ratu, tj. trpljenju iživljavanja najmoćnije armije sveta, koja je u svoj zločin „inkorporirala” ime i jednog Anđela (?!) - cinizam nezapamćen u sveukupnoj istoriji ratovanja. Deca rođena i odrasla gledajući „direktne prenose smrti”, ili - trpeći teror po kućama izludelih roditelja, što zbog Politike, što zbog Jada i Bede, „detoniraju” ovih dana, nedelja, godina, ubijajući sebe, ili sebi bliske, poznate i nepoznate. A između Ratova i Politike je život naš nasušni, obični, svakodnevni, sam po sebi dovoljno naporan, tužan, iscrpljujući..., i bez pomenutog osećaja odgovornosti i krivice da se (oko nas) dešavaju takvi užasi, a mi smo nemoćni, ili - nesposobni, da ih sprečimo, jer svu ličnu i društvenu energiju „trošimo” na „presudne, prelomne, Izbore” svakih šest meseci. Šta sve može da „pomeri”, izmesti iz „normalnog toka življenja” jedno dete, mladost u prvim „sudarima” sa životom, odrastanjem u neredu, haosu i bezosećajnošću - Odraslih? Ovu priču sam napisao sredinom devedesetih godina prošlog veka, na gore postavljeno pitanje Prijatelja, Živorada Stojkovića - čoveka koji je priredio najznačajnija izdanja „problematičnih pisaca i nacionalnih problema“ tokom komunističke vladavine - razvrstavanja na „podobne i nepodobne“. (Tematski broj časopisa bio je posvećen „uticaju detinjstva na život i profesionalno opredeljenje”.) SMRT ŽIVE ŽENE Imao sam pet godina. Bio je vreo septembarski dan. Za rođendan, te davne godine, dobio sam drveni trotinet. Drške lepo izvajane, točkovi obloženi punjenom gumom, plave boje sa belim cvetnim ukrasima. Vozio sam ga po ceo dan Ulicom maršala Tita, koja je povezivala sve glavne ulice od Vukovog Tršića do Karađorđevog Mišara, na udaljenim periferijama moga detinjstva i naše komunističke države. I dok sam spavao trotinet je bio pokraj kreveta. Budio sam se rano da bih, pre „zvezde” i vrućine koja je topila asfalt, napravio nekoliko krugova duž glavne ulice i dućana prenatrpanih raznom robom lošeg kvaliteta i kvalitetnih cena. Opominjali su me da ne vozim pokraj izloga jer bih mogao pasti i razbiti neko skupoceno staklo. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata staklo je bilo dragocenije od bilo kakvih povreda. I tog dana sam poranio, vozeći neverovatnom brzinom sve dok me nisu oterali u hlad da ne dobijem sunčanicu. Predveče, kad je „zvezda” malo uti`nula, izvezao sam se ponovo na ulicu. Već posle prvog kruga bio sam oznojen, ali leva noga, sama od sebe, nije prestajala da radi. „Gorivo” od ponosa, uzbuđenja, radosti i zadovoljstva, neuništivo je. Vraćajući se u punoj brzini, od hotela „Sloboda”, iznenada sam uleteo u masu svata koja je izašla iz Doma JNA. Opkoljen ljudima u uniformama i ženama u crnini, uspeo sam, nekako, da se popnem na stepenice jednog dućana. Priklešten uz vrata, nisam mogao ni napred ni nazad; jednostavno, bio sam osuđen da sačekam da se ljudi raziđu. A onda, kao da je počelo strašno nevreme sa užasnom grmljavinom, iz dvorišta Doma Armije zatreštala je muzika plehanih instrumenata i udarci bubnjeva od kojih su, činilo mi se, podrhtavali ljudi i kuće. I dok su iz sivobele zgrade iznosili kovčeg, prekriven jugoslovenskom zastavom, ispred Doma se zaustavio maslinasti džip vukući lafet. Narod se pomerio, a nekoliko ljudi je stalo na stepenice, prikleštivši me uz vrata dućana mešovite robe. Pokušavao sam da se proguram, da se nekako izvučem; hvatala me je panika, počeo sam da se preznojavam više nego dok sam bezglavo jurio, oči su mi bile mutne i u ustima sam osećao ukus slanog straha. Provukao bih se nekako, ali nisam mogao da ostavim trotinet. Jednostavno, bilo je pitanje ili ostati i sačekati da se ljudi raziđu i muzika udalji, ili pobeći i ostaviti nešto što je vrednije od svega. Dve žene, koje su me pritiskale leđima, da bi što bolje videle šta se događa ispred Doma, nisu obraćale pažnju na moje guranje laktovima, niti su mogle da me čuju, jer je vazduh podrhtavao od „plehanog marša” i jeke bubnjeva. Da li zbog vrućine, ili užasnog straha, počeo sam da se gušim i propinjem na prste. Video sam kad su kovčeg položili na kolica sa gumenim točkovima i kad su počeli da prave pogrebnu kolonu, u kojoj su, pokraj ljudi u uniformama, bile i dve devojčice nešto starije od mene. Drhteći i moleći da me puste, čuo sam, dobro sam čuo i za mnoge godine zapamtio, razgovor žena koje su me pritiskale uz vrata dućana. Jedna je rekla: „Nije joj bilo leka”, a druga dodala: „Bolje da je sahrane nego da se i dalje muči”. To sam tog vrelog predvečerja čuo od reči do reči. Nekome ko je tek skoro prohodao i svet učio pogledima i osluškivanjima, reči dve žene u crnini, jedva čujne od preglasne muzike, urezale su se duboko u tamne vilajete podsvesti. Kad se pogrebna povorka udaljila, a ja bio konačno slobodan, odvezao sam se kući i dugo, dugo, pokušavao da smirim srce koje je želelo da me napusti i negde pobegne. Majka me je pitala šta mi je, a ja sam odgovorio da mi nije ništa, samo sam malo umoran. Prećutao sam šta se dogodilo, plašeći se da će za sve biti kriv trotinet, i da bi ga mogli konfiskovati na duže vreme. Danima sam razmišljao, pokušava­jući sam sebi da objasnim o čemu se radi, i, posle silnih razgovora sa samim sobom (pametnijeg nikog nisam smeo da pitam), razrešio sam tajnu strašnih reči dve žene u crnini. Prva je rekla: „Nije joj bilo leka“, što znači da je žena u kovčegu bila toliko bolesna da više nije mogla normalno da živi. Verovatno se mučila, užasno patila, sigurno je plakala i molila za pomoć, ali pomoći nije bilo. Verovatno su vojni lekari, ljudi od najvećeg poverenja, pokušavali da joj pomognu, da je izleče, jer je nesrećna žena bila major JNA (to sam tog dana čuo kad su roditelji pričali o sahrani) , ali ni oni, koji su iskustvo stekli u strašnim ratnim danima, nisu imali leka. Verovatno su jednog dana rekli mužu, koji je bio sa onim devojčicama: „Nema joj pomoći, pokraj sve naše dobre volje i znanja.” I, verovatno su mu savetovali da je sahrani da se žena ne muči... I, jednog dana, da bi muke i njoj i njima priveo kraju, muž je rešio da se oproste. Međutim, da se ne bi čulo kako žena i dalje plače, a možda i moli i doziva u pomoć, pozvali su trubački orkestar sa nekoliko bubnjara, kojima je rečeno da sviraju i udaraju što glasnije i što jače, ne bi li se svaki vapaj iz kovčega prikrio. Jer, mada je sve to zajedno strašno, ipak neće trajati toliko dugo kao što bi bilo da je ostave da se i dalje muči. Obične sahrane, kad je čovek stvarno mrtav, kad se to pouzdano zna, obavljaju se zaprežnim kolima, bez muzike, bez tako užasno glasne muzike, koja je morala da prikriva neizlečivog bolesnika. Kad čovek stvarno umre, onda se čuje samo zveket konjskih potkovica o kaldrmu, tapkanje sitnih koraka povorke i zvona, kad pogrebna kola prođu pokraj crkve. Samo to, i ništa više, jer nema šta da se skriva... Godinama se ta priča komplikovala, godinama sam upoređivao sahrane sa muzikom i one u tišini, godinama sam posmatrao (ali sad uvek sa dovoljno velike udaljenosti) kako šabačkim ulicama odlaze crne kolone prema groblju, na putu za Obrenovac, i godinama sam onaj događaj ispred zgrade Doma JNA sanjao, budeći se uplašen i uzdrhtao, pokušavajući da se proguram između ljudi i dočepam slobodnog prostora i vazduha. I nikad, ama baš nikad, nisam nikome pokušao da ispričam šta mi se događa i čega se toliko plašim, jer sam se bojao da će mi se neko nasmejati i reći da su sve to gluposti, kao što se tih godina govorilo kad god bi neko od dece nešto pitao. U životu ozbiljnih ljudi deca nisu postojala; bila su prisutna kao deo imovine ili brige o nevremenu koje dolazi, pa treba na brzinu pokupiti veš i decu. Osuđene na same sebe, generacije su odrastale bez razgovora i razumevanja, bez objašnjavanja bilo čega, osim onoga što je već ionako svako dete znalo. „Nemoj vruć u ’lad. Ne pi’ oznojan ’ladnu vodu. Gledaj kako prelaziš ulicu. Drži pare da i’ ne izgubiš. Uči da ne bi završio k’o ona propalica... Ako budeš dobar đak, upisaćemo te i u muzičku školu; kupićemo harmoniku”... Odrasli su sve znali, i u sve što je bilo „svetinja” verovali, a o decu su se samo potplitali, jer su im uvek bila negde na putu. Mnogo godina kasnije, prelistavajući sećanje, shvatio sam da je rečenica one druge žene, zbog preglasne muzike i prevelikog straha, bila: „Bolje da je umrla nego da se i dalje mučila”. Međutim, to razrešenje dugogodišnjeg straha, dogodilo se veoma kasno. Zauvek su ostala neizbrisiva sećanja na zatvorani prostor, na masu koja „davi”, na muziku koja nešto skriva, na neiskrenost i podrugljivost odraslih, na provincijske sahrane i vrućine kad se asfalt topi, na godine koje su „pojeli” ljudi sa naslovnih strana novina... Danas, kada sam u godinama „ozbiljne starosti” (tako smo onda posmatrali ljude kao što sam ja sad), znam da je taj „izmaštani strah” bio početak nečeg veoma važnog, suštinski bitnog i presudnog za sve buduće godine, do dana današnjeg. Poratne „sahrane sa muzikom” i one „u tišini” bile su prve podele na zasluženo i nezasluženo mrtve. Vlast živih i moćnih, ubeđenih da su besmrtni, želela je da običnim ljudima pokaže kako i u tim trenucima postoje oni koji su vredni poštovanja i oni drugi, koji su proživeli život ne ostavljajući za sobom ništa vredno, nikakav trag, kao da nisu ni postojali. Slaveći pokojnike, vlast je koristila ono malo slobodnih dana (jer su skoro svi bili nekakvi državni praznici) da upozorava na svoju moć i nemilosrdnu odluku i o zagrobnom životu. Kad već nije bio neki značajan datum iz „najnovije istorije”, onda bi se svim mogućim sredstvima informisanja (kao trubačkim orkestrom ispred Doma JNA) slavila smrt nekog od „najznačajnijih ljudi naših naroda i narodnosti”. Povodom svakog „nenadoknadivog gubitka” zemlja je zavijana u partijske zastave, novine su bile prepune neizrecive žalosti, a ozbiljna muzika dobijala jedinu priliku da dan ili dva (sve zavisi od tragedije koja je Jugoslaviju snašla) obraduje nekog ko je voleo i nešto drugo osim pesama posvećenih neverovatnom uspehu mlade socijalističke zemlje pod rukovodstvom J. B. Tita, koga ostatak sveta, uz sve muke, nije imao. Uz klasičnu muziku, koju većina ljudi nije razumela, treštali su marševi po ceo dan... Vrhunac tog plemenskog, gromoglasnog opraštanja od Zaslužnog Čoveka dogodio se onog dana kad je umro i onaj za koga se sa sigurnošću verovalo da je besmrtan. Kad je ON umro, muzika je svirala i pesme su se pevale duž svih pruga kojima je tutnjao čuveni voz. A u glavnom gradu, posle nepreglednih kolona ožalošćenih ljudi iz zemlje i celog sveta, veliki orkestar (najveći koji je mogao da se iskupi) svirao je iz sve snage, prateći čoveka za koga će se, danas, ustanoviti da još nije umro. Znači, ipak postoji verovatnoća - mogućnost da se sahrani čovek koji nije sasvim mrtav... Ja to sa pet godina nisam znao kao što danas znam, ali sam nekim iskonskim strahom slutio i predosećao. Radeći pošteno svoj posao, ljudi tokom vremena stiču (uz skromne penzije) „bogate” profesionalne bolesti. Nekome se povije kičma, nekome stradaju noge, neko izgubi vid, nekome srce kasni po ceo sat, nekome bolest isplete mrežu u glavi... Sve se ovo dogodi kao dugogodišnja posledica poslova kojima se „običan čovek” bavi. Što se mene tiče, mislim da se „profesionalna bolest” dogodila pre bavljenja poslom koji mi je ispunio (skoro) ceo život. Prvo je bila „bolest”, a tek onda profesija, koja je pokušavala (manje ili više uspešno) da ispravi kičmu, očvrsne noge, izoštri vid, umiri srce i ukloni paučinu iz glave. Da sam se pitao, nikad ne bih bio pisac. Međutim, Bogu hvala, radim ono što moram, što mi je suđeno... U nekom drugom životu, kad ponovo budem vozio trotinet u petoj godini, nikad više neću ići Ulicom maršala Tita u vrelo letnje predvečerje, od hotela „Sloboda” prema Domu JNA. OJ, STAROSTI... Kao „posledica” paganskih običaja slavljenja smrti, poratnih godina siromaštva, preživljavanja u „kolektivnom trpljenju”, i vremenu kad je svaka reč odmeravana na tasu jezika - uši su bile prisutne bez ljudi, nastala je ova priča - oslobađanje nagomilanih „tamnih sećanja”, strahova i nesigurnosti detinjstva - mladosti upućene (samo) na samu sebe. (A davno pre nastanka priče, iz istih „razloga”, napisana je crna komedija: Maratonci trče počasni krug.) Znači, ponekad sećanja i traume iz rane Mladosti mogu poslužiti i za nešto praktično, zanimljivo i korisno - iz čiste samoodbrane i nedostatka materijalnih sredstava (i običaja) da se Mlad čovek obrati psihijatru, što je uobičajeno u svim „civilizovanim zemljama”, kad je reč o lečenju „napaćene duše”. Sukobi (i „nesporazumi”) Starijih i Mlađih ljudi poprimili su vidove otvorene borbe, bez pardona, sa transparentnim oblicima nepoštovanja, cinizma, prezira i gorčine. Šta bi se desilo (danas), kad bi neko od Mlađih ljudi prišao Starijem čoveku i, naklonivši se, pozdravio ga (sa): LJubim ruke, gospodine! Otpozdrav bi bio - verovatno, jedna od podužih psovki. Sedeći (jedne noći) u Bifeu Ateljea 212, dok se na sceni odigravao obračun familije Topalovića sa bandom Bilija Pitona - sukob „organizovane pogrebne mafije”, jedan Stariji Glumac me je upitao: Koliko imaš godina? - Dvadeset i pet... - Dvadeset i pet?... Kako te nije, bre, sramota?! Glumac je (tad) bio znatno mlađi nego ja - sad. A to je sve bilo, čini mi se - juče. P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, ner­viramo.