Pariski nokturno

Jedne davne, pijane noći, kad povedosmo razgovor o Parizu, Nikita Mihalkov mi reče da mu taj grad liči na mlohavu, ostarelu i podbulu matronu, koja se izležava na sofi „madam Rekamije”, u polurastvorenom penjoaru uflekanom od jela i pića i mestimično progorelom otpalim žarom mnogih cigareta. Tada je propustio da kaže samo još jednu stvar; da ova propala dama ima mladog ljubavnika Arapina, koji se zove Muhamed, a sve Muhamede Arapi zovu Momo. Zašto plačeš, Momo poznati je naslov knjige Emila Ažara (alijas Roman Garija) koja je, u svoje vreme, dobila Gonkurovu nagradu. Jeste, to je tačno, ali Pariz je takođe i mladi tamnoputi melez, očigledno slikar, sa blokom u ruci, uz koga priljubljena stoji u metrou grleći ga, mala riđokosa lepotica sa pegama, dok se vraćaju sa Monmartra gde je pravio ulične portrete da bi se izdržavao. Sudeći po odeći, oboje su očigledno siromašni, ali u njihovom zagrljaju i u njihovim očima je nada u budućnost, i ona ih čini najlepšim parom na planeti. Kada sam bio veoma mlad, verovao sam da su Jelisejska polja izletište na koje Parižani odlaze da leže u travi i jedu pohovanu piletinu i faširane šnicle sa mladim lukom i crnim hlebom. Danas, kroz ta polja teče mutna bujica periferije, loše odeven svet, Arapi i crnci, i njihove lepe žene sa mesinganim alkama probodenim kroz nozdrve i kosom upletenom u stotinu kikica. Sedim na sunčanom novembarskom danu pred „Fukeom”, u kome su takođe Arapi, ali oni prebogati, naftaši, koji piju šampanjac i češkaju se među prstima bosih nogu sa kojih su svukli sandale. Nigde ni traga od čuvene nekadašnje pariske lepote; tuda ne prolazi nijedna elegantna žena u kostimu firme „Koko Šanel”, na visokim potpeticama, kao u moje vreme. Svi su zarozani (džins, a ispod njega majica, ispod koje je druga majica, ispod koje je treća), u prljavim nabudženim patikama za koje je, čini se, potreban oružni list. Nasred Jelisejskih polja, dvesta metara ispod Trijumfalne kapije, stoji crnac džinovskog rasta i udara potmulo u veliki tam-tam afrički bubanj, čija grmljavina, koja razara mali mozak, pulsira, čini se, do samog početka bulevara. Ne, on ne prosi; ispred njega nema ni limenog tanjira ni položene kape, on jednostavno, udara neki magični, šifrovani afrički ritam, koji svojim potmulim zvukom sluti na zlo. Taj ritam briše francusku šansonu, praćenu ljupkim zvukom male harmonike zvane akordeon. Zbogom Edit Pjaf, zbogom Žorž Brasans, Žilijet Greko, Žilber Beko... Zbogom kafešantani, bukinisti i slikari kičeri Sakr kera sa Plas d' tetra – ovaj bubanj svojim zvukom mrvi u prah i pepeo sve što stigne; on je prastari afrički zov divljine i crne magije. Wegov ritam podseti me na stari njujorški slučaj kada je neki siroti impresario doveo na gostovanje čuveni afrički ansambl „Keita Fodeba” da bi održao nekoliko predstava na Brodveju. Uložio je u taj poduhvat sve što je imao, ali ga je napao jedan kritičar iz „Wujork tajmsa” i ispraznio mu sale. Videvši ga uništenog sledećeg dana, bubnjar ansambla ga upita zbog čega je nesrećan, a kada mu ovaj ispriča o čemu je reč, bubnjar zatraži da opiše tog kritičara i kaže kako se zove. Čitave sledeće noći Afrikanac je udarao u svoje timpane ritualne ritmove. Kritičar je umro kroz dva dana. Činilo mi se da ovaj bubnjar na Jelisejskim poljima radi isto, objavljuje smrt grada koji je bio oličenje merila za otmenost i eleganciju, za duhovnost za kojom smo svi žudeli. Na moje oči umirao je Pariz koji sam godinama voleo i u koji sam dolazio da se napunim kao ispražnjeni akumulator. Šta ćemo voleti, ako nestane Pariza? Mala Madlena: Svi načitani ljudi znaju šta je „mala madlena”, to je onaj čuveni kolačić pomoću koga je Marsel Prust, kada ga je potopio u čaj, otkrio na nepcima davno iščezlo doba i napisao ciklus romana U traganju za izgubljenim vremenom. Jednostavno, taj kolačić imao je ukus detinjstva i mladosti u Kolombjeu, ukus prve ljubavi i njene svilaste plave kose koja golica nozdrve. Nepovratno doba sreće. Svi znaju za „malu Madlenu”, koja je u književnom žargonu postala neka vrsta opšteg mesta, ali je malo njih koji su je probali. Ja jesam. Jedna od najčuvenijih pariskih poslastičarnica zove se „Ladire” i vuče poreklo još iz 1862. kada je bila obična pekara istoimene porodice. U vreme kada je čuveni arhitekta Hausman pravio novi lik Pariza, mnoge pekare pretvorene su u poslastičarnice i gospođi Žani Sušar, supruzi vlasnika pekare Ernesta Ladirea, palo je na pamet da uz poslastičarnicu otvori i kafe, koji je ubrzo postao stecište pariske elite. Ona je prva u Evropi dozvolila ženama da same dolaze u njen kafe, bez muške pratnje. Danas je to jedno od retkih pariskih mesta koje je zadržalo duh i ušuškanu plišanu otmenost starih vremena, punu zveckanja porcelanskih šoljica za čaj, osmeha i praha pudera u vazduhu. E, pa, na jelovniku poslastičarnice „Ladire” pronađoh, sasvim pri dnu, čarobnu reč Madlena i u pamćenju mi iskrsnu ceo ogroman komplet Prustovih romana. Naručio sam jednu, pa još jednu, da potvrdim ukus koji sam očekivao. Bio je to izdužen žućkasti kolačić nalik keksu, koji su nekada pravile naše bake, sa blagim ukusom patišpanja ili testa za kolače sa višnjama. Običan kolačić našeg detinjstva, na koji nismo obraćali nikakvu posebnu pažnju – danas, najslavniji kolač u svetskoj književnosti. Ispričao sam ovaj slučaj nekoliko dana kasnije u jednom otmenom restoranu u parku Bad Homburga sedeći sa prijateljima i vlasnikom, Mostarcem Tihom, uz ohlađeni „Kot dž Ron”, za stolom sa mnogo čaša i preterano mnogo viljušaka i kašika na stolnjaku od batista. I gle, svi oni su znali za tu vrstu sirotinjskog kolača koji se u Hercegovini zvao peksinet i koji je u vreme oskudice bio jedina poslastica. Sa stola iščeznuše kristalne čaše, slanici i karafindli, srebrni escajg i tanjiri od fajansa, a umesto njih izranjala je ponovo, posle ko zna koliko godina, sirota stara mušema sa cvetnom šarom – jedini stolnjak naše mladosti. Na toj mušemi smo jeli lubenicu i sekli je uz čuvenu majčinu rečenicu „Pazi da ne razrežeš mušemu!”, a ona je ipak nosila na sebi, poput slika Luča Fontane, duge rezove oštrog noža. Za tom mušemom smo primali goste, učili, čitali rastvorenu knjigu prislonjenu uz veknu hleba ispred tanjira sa ohlađenim paprikašem, na njoj smo pisali ljubavna pisma i grickali „malu madlenu”, a da nismo ni sanjali koliko je to slavan kolač i koliko smo blizu Traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta. U ukusu „male madlene” u poslastičarnici kod „Ladirea”, osetih ukus Beograda, i da je vreme da se posle svih svetskih čuda vratim kući, ukusima rodne baklave. Dim u tvojim očima: U Parizu je svuda zabranjeno pušenje. Teror nepušača vlada Evropom. Kao, kad pušimo, dimom ugrožavamo zdravlje onih koji ne puše, zbog toga pušači izlaze pred bistroe i restorane i tamo sede pod grejalicama, duvajući dim na bulevare. A to što naše zdravlje ugrožava mnogo drugih stvari, uopšte kao da nije važno. Po meni, mnogo je štetnije kada svake večeri na televiziji gledam one ženske spodobe, predsednice nevladinih organizacija. One ugrožavaju moj estetski doživljaj ljudskog lika, a to je mnogo opasnije i teže od ugrožavanja respiratornih organa. Tek, bilo kako bilo, u restoranima u kojima se čuje zveckanje pribora za jelo i blagi žamor gostiju, nešto neutešno nedostaje – dim. „Naš život je samo dim...” pisao je Sveti Sava. I to da zabrane pušenje u zemlji Žana Nikoa koji je 1560. doneo duvan u nju i po kome je nikotin dobio ime! U zemlji u kojoj je prva od žena, Žorž Sandova, izazovno pušila na dugačkoj muštikli i u kojoj Žan Gaben nije vadio „goloaz” iz ugla usana, u kojoj je Žak Brel, uvlačeći poslednje dimove „žitana” pred smrt, pevao Nemoj poći sad, i gde mnogi vode ljubav samo da bi posle toga slađe zapalili – to je nečuveno! Ali, Evropa počinje da se buni. Ugrožena su ljudska prava. Pravo na dim. Na aerodromu u Malagi, gde furnjaju svi, čak i carinici i pasoška kontrola, video sam, pored toaleta, konopcima ograđen prostor iznad kojeg je pisalo SAMO ZA NEPUŠAČE. Nedavno sam u glavnoj gradskoj kafani u švajcarskom gradu Nionu video mesinganu tablu na kojoj je pisalo NE POSTOJI NIJEDAN ZAKON KOJI VAM ZABRANJUJE DA PUŠITE. Bravo, Švajcarci! Ako je cena našeg ulaska u Evropu zabrana pušenja, neka je popuše. Vratar: Zahvaljujući bogatim prijateljima, čiji sam gost, stanujem u jednom od najluksuznijih pariskih hotela „Meriot” na Jelisejskim poljima. U to svetilište luksuza i udobnosti ulazi se kroz ogromnu kapiju od kovanog gvožđa, koja se otvara veoma lako, gotovo malim prstom. Otvara je atletski građen čovek u strogom crnom odelu koje samo što ne pukne od njegovih nabreklih mišića. Obrijan je do glave, malih očiju laserskog pogleda – čovek oružje, čiji bi vas udarac glavom na mestu ubio. O, vi ste naš! kaže mi dok pored njega čekam pozvani taksi. Odakle? Iz Beograda! Ja sam iz Krive Reke... Bonžur, madam, mesje! Šta radim ovde? Bezbednost... Orevuar, madam. Petnaest godina u Legiji stranaca... Ne, nisam pobegao; istekao mi je ugovor. Orevuar mesje, bon vuajaž! Bio sam svuda. U Bosni. Kako na čijoj strani? Legija stranaca. Malo na našoj, malo na njihovoj, sve je to isto. Bon žur, madam, mersi. I na Kosovu sam bio. Opet na obe strane. I u Hrvatskoj. Gazio sam krv do kolena. Orevuar madam, mesje... Orevuar, mersi bjen. Dve godine. Dve godine nisam bio u svom selu. Ne stiže se. Takav je ovde život. Bonžur, madam, mesje, bonžur. Neću da kažem, nije mi ovde loše, samo što kod njih nema onog našeg... Ne umeju da žive. Orevuar mesje, orevuar. Nema kao kod nas da se nabije jagnje na ražanj, da se ćebe prostre na zelenu travu i da se pije ona naša mučenica, prepečenica... Bonžur, madam. Sava, sava bjen? Mersi, komand ale vu? Šta je život? Ništa! Proleti dok se okreneš. Orevuar, madam, orevuar mesje, bonžur, madam. Nisam se ni okrenuo, a već mi je četrdeset. Bon žur, madam. Vratio bih se ja, ali ne mogu zbog dece. U školi su, a i ne znaju srpski. Orevuar, mesje. Evo, stiže vam taksi. Drago mi je što smo se upoznali. Mersi bjen, mersi, niste trebali. Bon divertisman!