Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2019. 03:14
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Друштво
Свет
Одјеци
Људи
Цитати
Недељник
Економија
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија

 

Друштво


Улога сеоског вашара у српској историји

Рехабилитација двојице жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића, који су били жртве сукоба са партизанском групом Жикице Јовановића Шпанца 7. јула 1941. године, отвара питање значаја реалног ситуирања тог догађаја који је у после Другог светског рата био један од најистакнутијих датума социјалистичке Србије

Иако је Коминтерна још у јуну упозорила КПЈ да у првом плану треба да буде борба против фашизма, а не социјалистичка револуција, у дуализму ослободилачких и револуционарних тонова увек су гласнији били ови други, што је отежавало склапање споразума о заједничкој борби са другим антифашистичким групама, јер је коминтерновско наслеђе захтевало хегемонију над “сапутницима револуције”. То је одмах дошло до изражаја у контактима са српским ројалистичким покретом. Тако је веома брзо отворен и унутрашњи фронт преко кога су се одсликавали супротни полови социјалне и националне политике и чији је судар доминирао ратном позорницом.
Комунисти нису пуцали у „слуге окупатора”, већ у државу као институцију. Wихов крајњи циљ било је рушење те државе, да би се на њеним развалинама успоставила друга државна творевина, на радикално новим политичким и идеолошким принципима. То је и био разлог зашто су партизани и четници имали тако различити однос према органима власти у окупираној Србији. Комунисти су поручили српском народу да мора да се обрачуна и са домаћим издајницима: “Можеш ли ти, српски народе, да мирно гледаш како гину твоји најбољи синови од руку твојих домаћих издајника, окупаторских слугу? Не! Ти, српски народе, нећеш то дозволити. Српски партизани дају своје животе за твоју слободу, за твоју част и ти си дужан да помогнеш ове своје борце.”
Комунисти су током лета 1941. поручивали да је дошло време да се “заоштри и борба са издајницима”. Тако је, на пример, Сретен Жујовић „Црни” захтевао стрељање “паничара и ликвидатора”, као што је био случај у колубарском НОПО: “Стрељали смо двојицу не због неслагања са одлуком о таоцима, која је стварно нецелисходна, већ због насртаја на политкомесара.” Свима који су сумњали у могућност успешне борбе против Немаца, комунисти су поручили да су “кукавице и паничари” који не верују у снагу Црвене армије “па следствено томе ни у своје властите снаге”. Није се смело чекати: “Сваки минут за нас и за читав српски народ је питање живота, питање бити или не бити.”
Револуција се спроводи, али се о њој не говори сувише – то је била основа тзв. линије партије. Важећа парола била је “народни устанак”, али, само је КПЈ могла да га води, јер су сви остали имали “скривене намере”. Борба против старе власти, хапшење и убијање председника општина и среских начелника, паљење општинских зграда и сличне мере, третиране су као борба против окупатора “по природи ствари”.
У том контексту важан догађај је оно што је после означено као почетак устанка у Србији – који се догодио у Белој Цркви 7. јула 1941. Једини писани домаћи извештај који је сачуван о догађају који се одиграо 7. јула 1941. јесте извештај испоставе Дринске бановине у Ужицу, достављен Одељењу јавне безбедности Министарства унутрашњих послова Савета комесара у Београду од 21. јула 1941. Дрински жандармеријски одред доставио је извештај према акту командира Шабачке жандармеријске чете. Жандармерија је догађај у Белој Цркви описала на основу казивања председника општине Средоја Кнежевића и старешине села Николе Лазаревића.
На Ивањдан, тзв. летњи Свети Јован Крститељ (преслава) 7. јула 1941. у селу Бела Црква (немачки гарнизон налазио се у Крупњу) одржаван је вашар. Окупљеном народу је саопштено да се због ванредних безбедоносних прилика (пронеле су се вести о могућем доласку групе партизана) вашар забрањује, па су мештани почели да се разилазе. Председник општине је, после црквене службе, наредио окупљеним грађанима да се разиђу и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало стотину сељака. Око 17 часова појавила се група од 15 партизана из Рађевске чете, на челу са Јовановићем. Били су наоружани пушкама, а један партизан је носио пушкомитраљез.
Под липом испред кафане Босе Недељковић окупили су око себе сељаке, а Јовановић је одржао говор. Он је говорио о неопходности подизања устанка против немачке војске, бољшевичкој револуцији, Совјетском Савезу и Стаљину, што су у то време били уобичајени саставни елементи пропаганде КПЈ. Рекао је и да је дошло време да народ „прихвати оружје и ослободи се окупаторске војне власти и капиталиста”. Јовановић је још нагласио да „Руси напредују и треба им помоћи”. Тражио је да се саботира рад у белоцркванском руднику лигнита, „да се не иде на кулук и не плаћа пореза”. Обавестио је народ да је 1921. основана Комунистичка партија „чији је рад био спречен оружјем”. Ипак, комунисти су „у Лајковцу запалили цистерне, а у Крагујевцу магазин, а сада иду на Крупањ”.
После говора партизани су се удаљили, а онда је у село пристигла жандармеријска патрола, која је у међувремену од председника сеоске општине обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У њој су били Богдан Лончар и Миленко Браковић.
Лончар је био жандармеријски наредник, командир станице у Завлаци. Рођен је у селу Јошани код Удбине, Лика. После Априлског рата и оснивања Независне Државе Хрватске побегао од усташког терора у Србију. После краћег времена добио је службу као жандарм у Завлаци. Миленко Браковић је из околине Горњег Милановца и он је био каплар у жандармеријској станици у Завлаци. Они су почели да говоре народу да иде кући и људи су били спремни да их послушају. Тада је Владан Бојанић, студент права из Беле Цркве, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора Yебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о „грубом насртају жандара”, па су се Јовановић и Милош Пантић, лекар из Ваљева, вратили са намером да разоружају жандарме.
Лончар и Браковић су посегли за оружјем, али нису стигли да га употребе. Јовановић је, из непосредне близине, из пиштоља (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из Шпанског грађанског рата) убио Лончара и Браковића. Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција.
Сачувана су два немачка извори о 7. јулу. Крајскомандантура И/847 из Шапца је забележила: “У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара (Милоша) Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два српска жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама.”
Убиство српских жандарма после Другог светског рата устоличено је од владајућег режима као дан почетка оружане борбе српског народа у Србији против окупатора, а то је затим општеприхваћено и у историографији. Датум 7. јули није био одређен историјским значењем догађаја који се збио тога дана већ далеко више чињеницом да је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ и означити предност комуниста.
Да ли је било других догађаја који су заслуживали да се вреднују као почетак устанка у Србији? У овом периоду десила су се три озбиљна партизанска напада на немачку војску. Прво је 14. августа у селу Скели (15 км западно од Обреновца) у рано послеподне, нападнут путнички аутомобил 3. чете 64. резервног полицијског батаљона, који је био на путу за Шабац. Погинули су један поручник (Ехрман) и један наредник, док су два наредника нестала. Затим је у ноћи између 14. и 15. августа код Лајковца нападнут воз са немачким војницима: три војника су убијена, а четири рањена. Железничка станица код Лајковца нападнута је и 16. августа послеподне: убијено је пет, а тешко су рањена три немачка војника.
Најзначајнији догађај у развоју устанка у овом периоду десио се 31. августа када је Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите, ослободио Лозницу. Уочи напада, 30. августа увече, одржан је партизанско-четнички састанак у манастиру Троноша. Партизани су саопштили намеру да нападну град у року од два дана. У таквој ситуацији Мисита је, без консултације са Михаиловићем, одлучио да сам нападне Немце у Лозници. У току ноћи прикупио је јединице, а звона са лозничке цркве дала су знак за почетак напада у раним јутарњим часовима. У граду се налазила XИ чета 738. пешадијског пука. Борба се водила кроз град, постепено од куће до куће. Прво су се предале посаде у зградама Гимназије и Вуковог дома. Посада у Градској кафани пружала је најјачи отпор. У једном нападу на њу, погинуо је и сам Мисита. Борбе су окончане у рано после подне. Напад је изведен на брзину, како би се предухитрили партизани, али је био упечатљив по резултатима: ослобођен је први град у окупираној Европи и први пут је један немачки гарнизон натеран на предају – заробљена су 93 војника.
Град је сутрадан напала и 9. чета 738. пука, али је већ при доласку наишла на јаку пушчану и митраљеску ватру из кукуруза дуж пута и са југоисточних брежуљака. Тако су сви немачки противнапади одбијени. Тај догађај означио је прелом у даљем развој устанка: партизанско-четничка војска је све храбрије јуришала на немачке одреде и забележила прве веће успехе. Развој ситуације се отимао контроли и немачка команда је била принуђена да предузме радикалне мере које ће прву ратну јесен привести свом трагичном крају.
Истраживања подузета после промене социјалистичке власти показују да је руководство КПЈ окупацију земље 1941. доживело је као “револуционарну перспективу”. Борба за ослобођење земље била је исто што и рушење предратног државно-политичког устројства Краљевине Југославије. Револуционарна теорија није признавала легитимитет избегличке владе и континуитет монархије, па је од почетка борбе партизанских одреда идеологија имала превласт. Та стратегија имала је веома дубоку историјску вертикалу.
Током лета 1941. партизански одреди нападали су готово искључиво органе српске власти: жандармеријске станице и жандарме, општине и њене чиновнике. Печат класног обрачуна био је доминантан. Затваране су катастарске управе, срески судови и начелства, спаљиване земљишне књиге: “Нема више твоје или моје, него је све наше”. На селу је вођена систематска борба против “пете колоне” и “кулака”: пљачкани су угледни домаћини, неретко и убијани, па се већ у овом периоду може говорити о почетној фази грађанског рата у Србији. Комунисти су, наравно, све те снаге изједначавали са “слугама окупатора” и ту борбу проглашавали за ослободилачку.
Основно убеђење које су комунисти ширили пропагандом било је да ће се рат брзо завршити и да треба предузети велике акције како би се дао што већи допринос победи над фашизмом. Тако је, на пример, у Циркулару ПК Србије партијским организацијама и свим члановима партије од 20. јула посебно наглашено да је Хитлер већ у “самртном ропцу”, да је Црвена армија непробојна и непобедива и да фашистима откуцавају последњи дани. Оштро су критиковани комунисти који су имали “огромне илузије о томе да непријатељ не би спроводио терор и вршио стрељања када би био мир и ред”. Такви људи етикетирани су као “кукавице и паничари” јер нису веровали у снагу Совјетског Савеза и међународног пролетаријата. Тиме је настављен континуитет једне политике која је испред себе видела само комунистичку револуцију.
Још од раних устаничких дана било је јасних наговештаја о даљем току комунистичке револуције. У другој половини јула у чачанском крају склопљен је први партизанско-четнички споразум о заједничкој борби. Против тог споразума изјаснио се Момчило Радосављевић, командант чачанског НОПО: “Овај рат који се данас води, јесте рат против капитализма и неминовно да ће после Немачке доћи на ред Енглеска, па и Америка”. Тражио је да се партизанске снаге ангажују на “уништењу свих унутрашњих непријатеља, без обзира на то како се они пред народом представљају.”
Стари комунистички кадрови, школовани у Коминтерни, почели су све отвореније да говоре о „историјској шанси” јер је рат добио “револуционарни легитимитет”. Већина од њих били су предратни робијаши и имали су доста искуства у судару са класним противником. Све је то пренесено у 1941. механички и без алтернативе. Кад се дода беспоговорна вера у Совјетски Савез, пре свега у Стаљина, настојања КПЈ да по сваку цену искористи рат за политички преврат постају јаснија и разумљивија.
Пре свега, тоталитарно биће КПЈ показало је предности у првим ратним данима. Монолитна и стаљинизована партија, са чврстим и неприкосновеним вођством, оличеном у једном човеку (Тито) није имала сумњи, преиспитивања или колебања: она је извршавала директиве. Осим тога, док је сав државни апарат Југославије био разбијен и све слободне друштвене организације забрањене, апарат КПЈ се сачувао и функционисао је под окупацијом, одржавајући чак и везу са Москвом.
Други фактор који је југословенским комунистима ишао наруку, била је окупација. Нестанак југословенске државне власти и њене оружане силе, имао је за КПЈ значај „олако добијене или поклоњене револуције”. Нестао је противник који је држао стари друштвени поредак, прогањао и хапсио комунисте. Оно што се није могло постићи за више од 20 година легалне и илегалне борбе, остварено је туђим ударом споља.
Трећи битан фактор је милитаризација саме КПЈ још у предратном времену, што је олакшало стварање војних структура када је за то дошло време. Формирањем Главног штаба 27. јуна, КПЈ је из цивилног прешла у војно стање. Сви истакнути лидери постали су војни руководиоци. Партија од тада функционише само у оквиру ослободилачког покрета и то скоро илегално. Јавно, она је била војна група која је око себе окупљала борце за слободу и формирала их у партизанске одреде, а комунисти у тим одредима подвргнути су и војној и партијској дисциплини. У одредима су постојале ћелије које су их држале под својом контролом, спроводећи “линију партије”. Чланови су се састајали полуилегално, а политичке задатке добијали су од виших партијских тела. Војним операцијама руководили су командант и политички комесар, постављени од Централног комитета. Тако је КПЈ успоставила чврсту контролу над војним формацијама и створила фанатизовану и идеолошку војску која ће постати кључ њене победе током рата, пре свега у унутрашњим разрачунавањима.
По нашем мишљењу, више је него јасно зашто је датум 7. јул касније глорификован као дан општенародног устанка српског народа. Требало је историзовати револуционарни рат који је покренула КПЈ и оправдати насилно успостављање власти на крају Другог светског рата. Слављење убиства Лончара и Браковића оставило је дуготрајне негативне последице и спречило процес националног помирења и превладавања још увек снажних идеолошких подела. Wихова рехабилитација представљала је значајан допринос суочавању српског друштва са његовим тоталитарним наслеђем које је и даље снажна брана пуној модернизацији и демократизацији Србије

Ко је Жикица Јовановић Шпанац?

Живорад Јовановић рођен је 1914. у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је избачен јер је врло рано прихватио и ширио марксистичке, револуционарне идеје. У Београду је почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету. Као студент бавио се револуционарним радом као симпатизер КПЈ у чије чланство је примљен 1935. Радио је и као новинар „Политике”, али је отпуштен 1936. Током 1937. упућен је у Шпанију, у Андалузију, где се борио на страни републиканаца у Шпанском грађанском рату. После слома Шпанске републике (1939) прешао је са осталим интербригадистима у Француску, где је годину дана провео у логорима. Септембар 1940. вратио се у Југославију. Хапшен је и испитиван од стране специјалне полиције. Пријавио се и као добровољац за време Априлског рата 1941. али је одбијен због комунистичке опредељености. После капитулације Војске Краљевине Југославије (17. априла 1941) радио је на организовању устанка у западној Србији.
Формирао је Рађевску партизанску чету и био је политички комесар. После догађаја у Белој Цркви (7. јул) Јовановић се са четом прикључио ваљевском НОП одреду у коме је прво обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После слома устанка у Србији и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, у италијанску окупациону зону, Јовановић је остао у западној Србији где се нашао на удару немачких потерних група, али и напада одреда српске владе генерала Милана Недића (тзв. владини четници). Јануара 1942. постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије. Погинуо је 13. марта 1942. у борби против одреда српске владе у селу Радановцу, код Косјерића. За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. и готово пола века био је један од најважнијих симбола комунистичке револуције у Србији. Крајем 80-их година партизански генерал Радивоје Јовановић „Брадоња” изјавио је да је Тито наредио Јовановићеву ликвидацију.




Коста Николић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Ма, ја сам се одрекао свега. Одрекао сам се практично свог приватног живота. Чак и да имам много пара, не бих имао на шта да потрошим.

Ивица Дачић, потпредседник владе

Прочитајте све мисли

Друштво