Šah je filozofija

Velemajstor i informatičar iz Beograda Miodrag Todorčević (1940) svakako je ličnost za čiju se karijeru može reći da je impresivna. Kada to kažem, imam u vidu nespornu činjenicu da se dokazao i kao igrač, trener, stručnjak u svojoj profesiji, ali i kao šahovski pedagog čime se, vrlo uspešno, bavi više od dve decenije. Bio je reprezentativac Jugoslavije i Francuske, pet puta prvak Francuske (1975). Bio je trener reprezentacije Francuske i za doprinos razvoju šaha tokom dvadesetogodišnjeg boravka u ovoj zemlji odlikovan je Ordenom srebrne zvezde. Proteklih petnaestak godina veoma uspešno radi kao trener u Španiji – Kanarska ostrva. Sa suprugom Svetlanom koja je šef Urgentnog centra za decu u Las Palmasu i ćerkom Ninom živi i radi u Las Palmasu. U Beogradu ste na poziv Šahovskog saveza Beograda održali vrlo zapaženo predavanje našim šahovskim trenerima. Bili ste vrlo jasni: naše šahovske programe treba hitno revidirati. Zašto? - I naši šahovski programi poput ruskih i nekih drugih su lepi, ali neizvodljivi, zbog toga što deca u uzrastu do deset godina ne razmišljaju apstraktno nego realno. Oni su neinteresantni za decu i ne bude radoznalost, pa prete da proteraju šah iz škola poput iskustava iz Venecuele, Portugala, Argentine... Četvrtastom loptom se ne uči fudbal. I mi u Španiji smo imali u početku masovno napuštanje šahovskih časova zato što učitelji koji su bitniji od sadržaja programa, nisu omogućavali slobodu đacima u igri, nego su im nametali okove kroz dogmatske poteze iz opšte šahovske teorije. A okovano dete ne može da zavoli šah zato što šah podrazumeva i slobodu razmišljanja. To nejako stvorenje koje ne ume da se brani od pritisaka, ne sme da se vaspitava na zabranama. Suština šahovskog obrazovanja nije u bubanju nedovoljno preciznih normi opšte šahovske teorije koja i nije apsolutno tačna, već u integraciji znanja. U šahu je najbitnije pri donošenju odluka odmeravanje činjenica. U šahu, retko kad, postoji samo jedno rešenje. To je poseban kvalitet Velike igre kao blagorodne intelektualne aktivnosti. Zašto blagorodne šahovske aktivnosti? - Kao dugogodišnji igrač i na bazi višegodišnjeg timskog naučnog istraživanja u Španiji, mogu meritorno da kažem da je nauka dokazala vrline šaha u pedagoškom smislu. Zato se ja i zalažem da rezultati budu proterani iz učionica. Sportski talenti se brzo otkriju i usmeravaju na profesionalni tretman. Nekoliko doktorskih disertacija u Španiji, moje evidentno iskustvo na primerima koje lično znam, dokazuju delotvornost šaha i na pedagoškom i na socijalnom planu. Pored razvoja intelektualnih kapaciteta, sociološka vrednost šaha je izuzetno cenjena kod dece, roditelja i kod pedagoga. Osećaj pripadnosti jednom rodu – šahovskom, pruža kroz druženje, i psihološku i socijalnu sigurnost jedinke. Brojni su primeri dece koje lično znam, koja su se zahvaljujući šahovskim drugarima vratili sa stranputica modernog života. Deca se kroz šah međusobno štite i protektuju od brojnih zamki. Veliki je uspeh što je šah ušao u škole i kod nas, ali moramo programe da doteramo tako da, uz dobre učitelje, zavole magičnu igru. Slučajevi talentovane dece koja su prestala da igraju šah i zalutala u životu, daju mi snagu da istrajem u nastojanju da u školama treba da se uči i neguje pedagoški, a ne takmičarski šah. Zato treba što pre revidirati važeće programe, kao što su uradili Španci. Ali, velemajstore, savremena globalistička koncepcija pedagogije bazirana je na postojanju samo jednog rešenja i apoteozi uspeha po svaku cenu? - Ubeđen sam da je taj model učenja koji je baziran na odgovoru da ili ne, ili znam ili ne znam, loš ili čak i opasan u širem smislu što jasno dokazuje prava poplava mladih ljudi koji odu stranputicom. Učenje i istovremeno sazrevanje mladih ljudi podrazumeva kvalitetnu interpretaciju podataka koji mogu da budu netačni, polovično tačni i retko kad tačni. A i opšta šahovska teorija nije apsolutno tačna. To potvrđuje procena figura koju ne treba nametati deci, jer top nekad vredi više a nekad manje od dve figure, zavisno od pozicije. Najlepše su ideje Šah je intelektualna aktivnost u domenu filozofije. On tretira pitanje karaktera, a pitanje karaktera tretira isključivo filozofija. Ima i istraživanja, pa se može reći i da je šah i nauka. Uostalom, i filozofija je nauka. Ne delim mišljenje da je izvorna umetnost i da je šahovska tabla sa figurama lepa slika. Najlepše u šahu je ideja, kombinacija, a ona se ne da bojama statički naslikati. Nije ni psihologija zato što ona tretira pitanja poremećaja ličnosti. A šah nije poremećaj, već jedna lepa i uzvišena aktivnost. Ja šah ne prihvatam kao borbu, ni partnera kao protivnika. Šah nije boks. A ako ima borbe, onda je to unutarnja borba igrača sa sobom. To je borba logike protiv pohlepnosti apetita, jer čovek uvek želi više nego što mu pozicija koja je metafora života, dopušta. U toj unutarnjoj borbi Kaisin vernik, kroz pobede i poraze nauči da kontroliše svoje ambicije, svoje apetite i da ih svede u razumne granice. Čovek na šahovskoj tabli nauči da veruje samo u ono što vidi i što razume i tako jača svoj karakter, svoju volju, i svoje emocije i na taj način formira ličnost – kaže Todorčević.