Veliki i mali

Važan segment regulative u razvijenim zemljama biće predupređivanje pojave koja se naziva „preveliki da bi propali” (too big to fail). Reč je o tome da se krupni privredni i finansijski subjekti često rizično ponašaju, jer znaju da će, u slučaju neuspeha, država sprečiti njihovo bankrotstvo (kako bi izbegla šire ekonomske i društvene posledice). U aktuelnoj krizi razvijene države su stotinama milijardi dolara zaista spasavale finansijske institucije, a u manjoj meri i korporacije (DŽeneral motors je najzvučniji primer). Preuzimani su problematični plasmani ili vlasništvo u ugroženim subjektima. Da li Srbija ima „prevelike da bi propali”? Dosadašnje iskustvo je potpuno suprotno. Država je preuzela vlasništvo u nekim manjim preduzećima, čiji stečaj sigurno ne bi izazvao veće privredne i finansijske poremećaje. Ipak, da li se i u Srbiji oseća pritisak na kreatore ekonomske politike po osnovu loše situacije u kojoj su se našli „preveliki”? Prvo, da li su velika preduzeća u Srbiji u problemu? Završni računi iz 2008. godine, poslednji koji su dostupni, nagoveštavaju da je to sasvim moguće. Na listi preduzeća najvećih dužnika vidi se da je na kraju 2008. godine čak polovina neto dugova (dugovi minus depoziti) celokupne privrede kumulirana u 25 najvećih neto dužnika iz Srbije. To su velika preduzeća, u privatnom i državnom vlasništvu. Dvadesetak velikih preduzeća u Srbiji je u 2009. godinu ušlo prezaduženo (posledica višegodišnje ekspanzije i agresivnih razvojnih planova ili izostajanja transformacije i restrukturiranja) i sa alarmantnim pokazateljima zaduženosti, a kriza u prošloj godini ubrzala je finansijske poteškoće (otplatu kredita) u ovom delu privrede. Drugo, subvencionisani krediti, tj. Vladin program za prevazilaženje nelikvidnosti, bili su pretežno usmereni na velika preduzeća. Država nije neposredno odobravala kredite, već je, u želji da se sredstva multiplikuju (sa 55 miliona evra državnih para odobreno je 1.100 miliona različitih subvencionisanih kredita), prepustila poslovnim bankama odabir klijenata. Ovakva postavka programa subvencionisanih kredita dovela je do znatno većeg ukupnog iznosa odobrenih sredstava (u poređenju sa opcijom da država sama, bez banaka, finansira privredu), ali je rezultirala skromnim učešćem malih preduzeća u masi subvencionisanih kredita. Od ukupne vrednosti odobrenih subvencionisanih kredita za likvidnost, mala i srednja preduzeća zajedno su dobila 52 odsto, a samo mala preduzeća 20 odsto. Treće, direktori nekih velikih privatnih preduzeća reagovali su žučno na porast deviznog kursa u prethodna dva meseca, pošto im je depresijacija dinara povećala dugove i pokvarila bilanse. Napravljen je veliki pritisak na NBS da obezbedi stabilnost dinara, a može se slobodno reći da se i Vlada pridružila ovim zahtevima. Da li je pritisak urodio plodom ne može se reći, ali je evidentno da NBS često interveniše na deviznom tržištu (za prvih mesec dana ove godine zamašnim iznosom od gotovo 350 miliona evra). Četvrto, nasuprot velikim dužnicima nalaze se mala i srednja proizvodna preduzeća koja se nalaze u teškoj finansijskoj poziciji, ne toliko zbog dugova bankama koliko zbog pada izvozne i lokalne tražnje. Ova preduzeća su zavisna od plasmana velikim kupcima i nemaju pregovaračku moć da utiču na naplatu potraživanja. Nema, dakle, neposredne državne pomoći velikim privatnim preduzećima, ali je činjenica da su mnoga prezadužena, da su korisnici subvencionisanih državnih kredita, da traže nemoguće od NBS i da teret prilagođavanja prebacuju na slabije partnere. I pored toga što se protura teza da samo velika preduzeća mogu biti nosioci izvoza i razvoja srpske privrede, bilo bi opasno da Vlada upadne u zamku da postoje „preveliki da bi propali”. Zakon o stečaju ne podrazumeva automatsko pokretanje stečaja nakon 30 dana od neplaćanja obaveze, već je neophodno da poverilac pokrene postupak. Ovakvo rešenje štiti velika preduzeća, pošto će poverioci oklevati da protiv njih pokrenu stečajni postupak, ali, s druge strane, ostavlja prostor za eventualno prevazilaženje problema nelikvidnosti i izlazak iz zone mogućeg stečaja. Dužnici moraju biti uvereni da će, ukoliko bude pokrenut, stečajni postupak biti obavljen efikasno i po zakonu. Samo tako je moguće motivisati mnoga nelikvidna preduzeća da razmotre i prihvate alternativne načine rešavanja nelikvidnosti. Prodaja dela imovine treba da bude razmatrana kao moguće rešenje za prevazilaženje problema nagomilanih dugova. Buduće programe pomoći (poboljšanja likvidnosti preko garantovanja kredita ili poreskih olakšica, na primer) Vlada treba da usmeri ka malim preduzećima. Kada su velika preduzeća u pitanju, dovoljno je da država prema njima izvršava svoje obaveze, pošto država ne sme biti generator nelikvidnosti i dodatnih dugova.