Veliko finale “Milosrdnog anđela”

Do NIN-a su stigle dve informacije: da se snage KFOR-a u poslednje vreme grupišu na severu Kosova, i da se tamošnji Srbi pribojavaju, pošto su došli do izvesnih informacija, ponavljanja 17. marta 2004. godine. I to već tokom ili krajem septembra. Sprema li se KFOR, ako je sve ovo tačno, da ovoga puta stvarno zaštiti Srbe od ekstremnijih među Albancima? Ili je, kako ćemo videti, istina nešto drugačija? Pa pojačavanje KFOR-a na severnom Kosovu ima i sasvim suprotan cilj, zaštitu Albanaca i njihovih interesa. Zaštitu od podivljalih Srba...

Drugim rečima, kako se bliži kraj pregovora o budućem statusu Kosova, bliži nam se i veliko finale bdquo;Milosrdnog anđela. Setimo li se, a sećamo se dobro, kome je taj anđeo bio milosrdan, teško li je pretpostaviti kakvo će biti konačno rešenje neizvesnih bečkih pregovora? O tome, uostalom, svedoče i preduzete akcije o kojima javnost malo zna, te interne prognoze KFOR-a i međunarodnih humanitarnih organizacija o kojima je NIN došao do saznanja.

Pre toga, ipak, pregovori. Srpsko-albanski pregovori, uz posredovanje Martija Ahtisarija, posle par rundi u Beču proglašeni su uspešnim samo zato što su uopšte i održani. U realnijim analizama ovako eufemističke ocene dobiće pravilniji opis: farsa, predstava... Sačuvan je privid da se u Beču može pregovarati o pitanju statusa. Sve je samo predstava, piše ugledni bečki Standard od 10. avgusta. Ili, rečima bivšeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija u njegovoj kolumni u Danasu: Nema i nikad nije ni bilo lsquo;pregovorarsquo; o Kosovu u Beču. To je komad koji su napisali i režirali Kontakt grupa i UNMIK, u kojem svaki akter mora da igra svoju ulogu. (...) Jedino pitanje jeste da li ovaj komad nazvati tragedijom ili farsom. Ako nije štamparska greška, a ne bi se reklo da jeste, pada u oči da Montgomeri i samu reč pregovori stavlja pod znake navoda.

Sad, što su bečke susrete počeli da nazivaju farsom, ili predstavom, tek kada je postalo jasno da se Srbija neće tek tako složiti sa nezavisnošću Kosova, druga je stvar. Koja će nama poslužiti kao povod za novi plač ili bes zbog licemerja velikog sveta; bes, koliko opravdan toliko i beskoristan.

Nije mnogo drugačiji ni tok razgovora o onome što je nazvano tehničkim pitanjima ndash; decentralizacija, broj srpskih opština i tome slično ndash; a što bi, priželjkivano je, trebalo da bude lakše za usaglašavanje od konačnog statusa. Ukratko, poenta je u stepenu autonomne vlasti ovih srpskih opština, policijske, sudske, školske i kulturne.

Naravno, još ništa nije usaglašeno, a očekivani događaji na terenu mogli bi sve tekuće rasprave da učine poprilično bespredmetnim. Dakle, trenutno se usaglašava broj potencijalnih srpskih opština (Albanci nam daju pet, mi tražimo plus-minus još sedam), ali ponovo je upečatljivo ponašanje Ahtisarijeve ekipe. U papiru koji je on doneo u Prištinu spominje se brojka od 10 opština ndash; što treba da deluje kao ustupak Srbima ndash; ali je ta brojka stavljena u zagradu i to nije broj opština koje predlažemo ili želimo, kako reče Remi Durlo, portparol Ahtisarijeve kancelarije, očigledno umirujući Albance. I još: Ne treba tome posvećivati preveliku pažnju. Probamo li da prevedemo ovo na jednostavniji rečnik, dolazimo do pitanja koliko će, uopšte, Srbima naseljenih mesta ostati po Kosovu posle konačne odluke o statusu.

Zadržimo se još malo na samom pregovaranju Beograda i Prištine, sa ili bez Montgomerijevih navodnika. I budimo otvoreni: zar je iko u Srbiji, ozbiljno, i mogao da se nada postizanju kompromisnog rešenja po kome bi Kosovo ostalo u nekakvoj vezi sa Srbijom? Ako je takvih iluzija i bilo, one sasvim nestaju prelista li se, recimo, štampa na albanskom, kosovska ili iz matične države, svejedno. Tu se govori o potrebi za realbanizacijom severnog dela Kosova (Metropol, Tirana), trulim kompromisom naziva i samo sedanje u istu prostoriju sa predstavnicima beogradskih vlasti, koji su jednaki fašisti kao i Slobodan Milošević (umesto da se traži odšteta, izvinjenje i kajanje), čitalaštvo plaši novom srpskom kolonizacijom Kosova, a albanski pregovarači ndash; zbog toga što uopšte pregovaraju sa Srbima ndash; nazivaju kapitulantima i izdajnicima (Sot, Tirana).

Uostalom, kakav je bio odgovor na ponudu srpskog predsednika Borisa Tadića da Srbija pomogne Kosovu oko epidemije meningitisa koji najviše pogađa decu? Odgovora nije ni bilo. Sigurno zato što im pomoć nije potrebna nego imaju dovoljno znanja i kapaciteta da se sami izbore sa epidemijom.

I današnji (sreda) događaji iz Prištine doprinose utisku da je u toku nova radikalizacija među kosovskim Albancima ndash; agencijska vest kaže da su pristalice pokreta Samoopredeljenje Aljbina Kurtija blokirale izlaze iz zgrade Skupštine Kosova, u kojoj se Marti Ahtisari sastao sa kosovskim pregovaračkim timom. Zašto? Zato što se protive pregovorima. I neke druge analize međunarodnih snaga, do kojih je NIN došao, govore o jačanju Kurtijevog Samoopredeljenja, kome se priključuju još dva, i za kosovske pojmove radikalna pokreta, Narodnog pokreta Kosova (LPK) i Narodnog pokreta za oslobođenje Kosova (LKČK). Krivica za podizanje tenzija baca se na nepostojanje napretka u pregovorima.

Podizanje tenzija, međutim, teško da je spontano, jer malo je spontanog što ima tako jasne ciljeve. Cilja su, barem, dva: dodatni pritisak na Srbe u manjim enklavama da se isele, i ono što piše u Danasu Vilijem Montgomeri: Budućnost Makedonije (i stvaran mir u južnoj Srbiji) zavisi veoma mnogo od toga hoće li ekstremisti na Kosovu biti zadovoljni. Poenta je još vidljivija nešto niže u tekstu, gde govori o želji Vašingtona da izbegne probleme u regionu. A to će se, je lrsquo;, najlakše učiniti udovoljavanjem albanskim ekstremistima.

I LPK i LKČK su se, inače, 2001. godine našli na crnoj listi Bele kuće zato što ugrožavaju stabilnost na Balkanu, a obe organizacije su osnivači Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja. Kome je, uprkos haškoj optužnici, dozvoljeno da se bavi politikom, i čija partija učestvuje u vlasti na Kosovu i podržava aktuelnog premijera Agima Čekua. A Čeku posećuje Srbe i ubeđuje ih kako je on i njihov premijer, kako sigurno nećemo štedeti u pružanju svih garancija koje se odnose na prava srpske zajednice na Kosovu, ili uverava ih da vlast želi da stvori multietničko Kosovo.

Ili, pre, treba poverovati Vilijemu Montomeriju, koga citiramo još jednom: Kosovski Albanci su, međutim, bili briljantni u tome da lsquo;pričaju pričersquo; o multietnicitetu koje Zapad toliko voli da čuje. Činjenica da je to potpuna prevara izgleda da je izbegla iz vida međunarodne zajednice. To što će verovatni ishod biti egzodus Srba kakav smo videli u Sarajevu 1996. godine ne uzima se izgleda u obzir.

I to nas dovodi do odluke o konačnom statusu Kosova, i onome što će uslediti potom. Politika je već, krajem maja, ustalasala ovdašnju javnost objavivši tajni plan Ujedinjenih nacija za prihvat srpskih izbeglica u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. Prognoze su, u različitim varijantama (nasilnijim i manje nasilnim), išle između 57 i 70 hiljada ljudi. Takva slika Kosova, sadržana u planu UN, jasno je ukazala na još jednu činjenicu: da je međunarodna zajednica sasvim svesna kako je nezavisno a multietničko Kosovo, praktično, nemoguće.

Nezadovoljstvo ovdašnje javnosti tada je delimično amortizovano samom sadržinom dokumenta, u kome je bilo naznačeno da su moguće tri opcije ndash; nezavisno Kosovo, podela pokrajine po kojoj bi severni deo pripao Srbiji, odnosno autonomija u okviru Srbije. Iznete procene su, sledstveno tome, samo deo pripreme za sve moguće scenarije, nikako i prejudiciranje statusa.

Možda je ovakvo objašnjenje i tačno, ali NIN-ova saznanja o potezima KFOR-a i međunarodnih humanitarnih organizacija pokazuju da se jedna opcija, nezavisnost Kosova, ipak uzima kao verovatnija od obeju preostalih.

Ovo se naročito odnosi na medijski najeksploatisaniju u poslednje vreme, mogućnost podele Kosova. Preostalu, Kosovo je Srbija, niko osim zvaničnog Beograda i ne razmatra, a pitanje je koliko i sam Beograd u to veruje, osim u meri u kojoj jednostavno mora to da čini. Scaron;to se pak podele Kosova tiče, ideja koju je ndash; istrgnuto iz konteksta ili ne, svejedno ndash; lansirala Sanda Rašković-Ivić poprilično zaokuplja i stranu javnost. Doduše, više je reč o akademskom interesovanju i razmatranjima efekta eventualne podele Kosova na međunarodno pravo i međunarodne odnose, pošto su političari sasvim rezolutni u odbacivanju te mogućnosti.

Ipak, vredi spomenuti i da se, u albanskom korpusu, a na tragu ideje o podeli, spominje mogućnost svojevrsne razmene stanovništva po kojoj bi se menjali Srbi sa severa Kosova, sa Albancima iz Preševske doline. A u nekim manje formalnim kontaktima, kako saznajemo, spomenuta je i mogućnost, daleka doduše, da se Kosovo severno od Ibra pripoji Srbiji, a da se Srbi zauzvrat odreknu Preševske doline, i da se odreknu svih zahteva u vezi sa autonomijom ostalih enklava na Kosovu; čime bi se, praktično, osigurao njihov nestanak i etničko čišćenje preostalog dela Kosova.

Problem sa ovakvim rešenjem, sve i kad bi bilo volje, sastoji se u tome što je neizvodljiv. Za početak, zato što severno Kosovo, gde je skoncentrisano ono industrije i (naročito) rudnog bogatstva, kosovski Albanci vide kao bazu ekonomske održivosti svog, tj. nezavisnog Kosova. Objašnjava to i Frankfurter algemajne cajtung: Ova rudna bogatstva nalaze se delimično u severnom delu Kosova, koji kontrolišu Srbi, što objašnjava nepopustljivost sa kojom se političari albanske većine protive podeli pokrajine. U tekstu se ističe i da celu priču podgrevaju i kosovski mediji, proglašavajući pokrajinu za budući evropski Bahrein.

Bahrein ili ne, tek predviđanja obaveštenih inostranih eksperata u skladu su sa signalima koje dobijaju iz svojih centrala, i slažu se u jednom: da je upravo severno Kosovo najžešća krizna tačka u pokrajini, i da će se situacija na terenu usložnjavati kako se donošenje konačnog rešenja bude približavalo. I moskovski Vremja novostej govori o strahu od krvavog sukoba na severu pokrajine, bečki Standard o podeljenoj Kosovskoj Mitrovici u kojoj je situacija najnapetija dosad, Hamburger Abendblat o alarmantnim signalima sa severa pokrajine, koji se smatra potencijalnim kriznim žarištem.

Na osnovu takvih procena, u poslednjih nekoliko meseci KFOR i UNMIK policija počeli su da gomilaju snage na severu pokrajine. Počeli su da gomilaju trupe početkom godine. Sada ih je više nego u Libanu, za NIN opisuje situaciju Marko Jakšić, jedan od lidera kosovskih Srba.

Prema podacima do kojih je NIN došao, međunarodne snage u severnom delu Kosova pojačale su se, ili će to učiniti u najskorije vreme, sa oko dve hiljade vojnika i policajaca; dodamo li to na već postojeći kontingent Francuza, Marokanaca, Danaca... od oko tri hiljade vojnika, dolazimo do cifre od oko pet hiljada vojnika. Skoro trećina od ukupnog broja vojnika KFOR-a na Kosovu (preko 16 hiljada), skoncentrisana na manje od 15 odsto teritorije pokrajine.

Američkim parama finansira se obnavljanje vojne baze u Popovačkom Polju kod Leposavića. Tu će biti smešteno 120 američkih marinaca, kao i određeni broj vojnika iz drugih zemalja; planira se i obnova još jedne vojne baze na teritoriji opštine Leposavić, u kojoj će najverovatnije biti smešteni belgijski i nemački vojnici. Tokom ovog meseca na sever Kosova raspoređeno je i 500 specijalaca iz međunarodne policije, te 480 nemačkih vojnika iz bataljona Operativnih rezervnih snaga. Zatim, u severni deo Kosovske Mitrovice raspoređeno je 500 pripadnika 127. brigade italijanske vojske, a sprema se i razmeštanje vojnika Multietničke brigade sever, koji će obezbeđivati sela Banje i Suvo Grlo u opštini Srbica.

Znači li ovo gomilanje trupa KFOR-a na severu Kosova da su tačna šuškanja o reprizi 17. marta 2004. godine? Signala o takvoj mogućnosti ima i u inostranoj štampi. Upadljivo slične formulacije pojavljuju se po ruskoj i zapadnoevropskoj štampi, svodeći se na to da Albanci spremaju nasilje jer Srbi sa severa koče proglašenje nezavisnosti pokrajine. Uz to, makar u dva navrata tokom ove godine, krajem aprila i sredinom jula, KFOR je izvodio operativne treninge (Balkanski soko 4 i 5) na kojima je uvežbavao sposobnost odgovora na nasilne demonstracije, zaštitu manjinskog stanovništva, evakuaciju tog stanovništva, blokade puteva...

I interne procene KFOR-a, o kojima NIN ima pouzdana saznanja, govore o mogućem nasilju u srpskim sredinama i organizovanom proterivanju Srba, zbog čega su i izvršena određena pregrupisavanja trupa.

Obaveštajnih podataka o erupciji nasilja u septembru, međutim, nema. Marko Jakšić čak kaže da novog 17. marta neće ni biti jer se to Albancima sad ne isplati. Te glasine više imaju svrhu psihološkog pritiska na Srbe, da ih zaplaše kako bi napustili Kosovo i Metohiju, kaže Jakšić. Izvori u Beogradu, pak, ne isključuju u potpunosti mogućnost albanskog nasilja, ali ne sad i ne na severu Kosova.

Ali zašto, onda, KFOR gomila trupe baš na severu pokrajine? Odgovor skoro da zvuči neverovatno: zbog straha od Srba. Analize KFOR-a, naime, govore o mogućnosti da Srbi severno od Ibra, u slučaju odluke o nezavisnosti Kosova, donesu sopstvenu odluku o otcepljenju od pokrajine.

Razmatra se, zapravo, najmračniji scenario: Srbi sa severa Kosova proglašavaju otcepljenje. To izaziva još radikalniju reakciju Albanaca, naročito u Kosovskoj Mitrovici, i kreće totalni sukob, u koji bi onda morala da se umeša i Srbija, a onda i ostatak okruženja... Da bi se to sprečilo, najjednostavnije je delovati preventivno. Naravno, na Srbe. Vojno-policijskim prisustvom sprečiti svaku pomisao na otcepljenje, uz istovremenu blokadu granice sa užom Srbijom kojom bi se sprečila eventualna, iako malo verovatna, intervencija sa te strane.

Uzgred, prilikom operativnog treninga Balkanski soko 5 (11-13. jul) uvežbavana je i zaštita administrativne granice Kosova i Srbije.

I Marko Jakšić, tumačeći pojačano prisustvo KFOR-a na severu pokrajine, govori o pretnji Srbima da ne prave probleme u slučaju negativnog ishoda pregovora, budući da se međunarodne snage nisu rasporedile duž Ibra i etničke granice Srba i Albanaca, već po dubini srpske teritorije.

Najzad, imajući sve ovo u vidu, sasvim se jasnom čini ova izjava Aleksandra Ivanka, portparola misije UN na Kosovu: Cilj povećanja međunarodnog vojno-policijskog prisustva na Kosovu jeste osiguranje integracije Srbima naseljenog severnog dela Kosovske Mitrovice u ostatak Kosova nakon odluke o budućem statusu pokrajine. Ili, kako ove reči tumači moskovski list Vremja novostej, NATO planira da prisili Srbe da se potčine volji Zapada i kosovskih Albanaca, ne dopuštajući podelu pokrajine između dve etničke zajednice.

Blokada srpsko-kosovske granice, zapravo, planira se samo u jednom smeru, od Srbije ka Kosovu. U suprotnom, bila bi veoma propusna. Za srpske izbeglice. Planovi i pripreme za njihov prihvat uveliko su u toku, i ne svode se samo na spominjani plan objavljen u Politici.

Međunarodni komitet crvenog krsta, tako, popunjava svoju delegaciju u Beogradu, dok je na Kosovu otvorio i posebnu kancelariju. U Kopenhagenu, u Danskoj, prema saznanjima NIN-a, eksperti Svetske zdravstvene organizacije prave projekat integrisanja izbeglica sa Kosova u centralnoj Srbiji. Procenjuje se da će ih biti oko 40 hiljada. U Vranju, predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) povezali su se sa kancelarijom Programa za razvoj UN (UNDP), radi pružanja logističke podrške i prihvata izbeglih Srba. Takođe, UNHCR je u selu Miloševo kod Prištine sagradio kamp-naselje za prihvat srpskih izbeglica iz centralnog Kosova. Ovim budućim izbeglicama, saznaje NIN, momentalno će biti ponuđen azil i mogućnost odlaska u zemlju koju sami izaberu.

Četrdesetak hiljada predviđenih izbeglica. Prihvatni kamp za izbeglice sa centralnog Kosova. Pojačavanje trupa na severu Kosova, ali ne i onih oko enklava na centralnom Kosovu. Povežu li se sve ove tačke u jednu sliku, nazire se najverovatnija budućnost Kosova: Kosovo postaje nezavisno, uslovno ili faktički svejedno, očišćeno od malih enklava u unutrašnjosti pokrajine. U njima je Srba, otprilike, taman koliko SZO i procenjuje. Sa severa se, gde su homogeniji, verovatno neće odmah iseliti, ali im se neće dati ni da pomisle na neki otpor novoj državi i njenim patronima.

U ovakvom, najverovatnijem, scenariju, Beograd skoro da i nema manevarskog prostora. Najviše što će moći da izvuče jeste što širi stepen autonomije za srpske opštine i manastire, nešto brže dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, i džentlmenski dogovor sa međunarodnom zajednicom da ne bude primoran da i sam, javno i zvanično, prizna nezavisnost Kosova. I, da, ostaje mu jedna mala, ali Pirova pobeda: odluka o konačnom statusu, iliti nezavisnosti, neće biti doneta onako brzo, do kraja godine kako se najavljuje, nego tek u aprilu ili maju sledeće. Ako se u međuvremenu nešto dramatično ne promeni.

Neznanje ili nemar Povodom hronologije zločina nad kosmetskim Srbima koju je Koordinacioni centar uputio Stivenu Scaron;uku koji je bio v.d. šefa UNMIK-a Najmanje što kosmetski Srbi (a valjda i ostali) očekuju od svojih političkih predstavnika jeste da tolike usmrćene sunarodnike makar valjano zbroje. Ovo pogotovu ako njihove smrti treba da predstavljaju dokumentovanu hronologiju stradanja srpskog življa od albanskih separatista kakvu predsednica Koordinacionog centra Sandra Rašković-Ivić uz pismo prosleđuje vršiocu dužnosti šefa Unmika Stivenu Scaron;uku, a koje je postalo dostupno javnosti. Umesto toga, iz neznanja ili nemara, broj srpskih (druge su izostavljene) žrtava mnogostruko je umanjen. Ako je iz nekih razloga morao biti sačinjen selektivan spisak ubijenih (što se, s obzirom na adresu na koju je upućen, nije smelo desiti, da ne govorimo o nepravdi prema većini žrtava), onda je to u nadnaslovu teksta valjalo naznačiti, jer po onome kako isti glasi svaki će nevoljno upućeni čitalac, a tim pre Stiven Scaron;uk, pogrešno razumeti da se radi o preciznom popisu stradalih. Istina je da je za nepuna tri meseca po dolasku međunarodnih snaga, od juna do avgusta 1999. ubijeno preko 350 Srba. Taj, u ono vreme još uvek nepotpuni spisak usmrćenih za samo prva tri meseca, s punim imenom i prezimenom, najčešće i mestom te načinom usmrćenja, a u nemalom broju slučajeva s imenom i prezimenom počinioca zločina, hroničar iz Koordinacionog centra mogao je naći na više mesta i u više publikacija. Kako je moguće da su sastavljači dokumenta već izbrisali iz sećanja stravične prizore iz Metohije leta devedeset devete, one kad u odsustvu prognane i pobijene rodbine, monasi i sveštenici, vladike i mitropoliti iz jaruga i močvara sami izvlače stradalnike; na odru pod vedrim nebom neretko je bivalo po troje, po pravilu izmasakriranih. Kako je moguće da se prećute smrti profesora Milenka Lekovića, portira Miodraga Mladenovića i ugostiteljskog radnika Jovice Stamenkovića, ubijenih 23. juna 1999. u zgradi Ekonomskog fakulteta u Prištini. Ili javni linč profesora Dragoljuba Bašića 28. novembra 1999. usred Prištine, a uz prisustvo pripadnika britanskog kontingenta Kfora i uz slavljeničku podršku iz hiljadu grla: NATO! i: Smrt Srbima! Ili mučenička smrt devedesetogodišnje starice Qubice Vujović udavljene u kadi 2. avgusta 1999, pa jednako strašna pogibija sedamdesetčetvorogodišnje Zorke Žižić zaklane u prištinskoj Ulici JNA avgusta 1999. godine. Iste godine, 14. jula Života Janus ušao je u uzurpiranu, do juče svoju prodavnicu mesa iz koje je tokom bombardovanja nesebično nahranio nemali broj Albanaca, po zlu progovorio srpski i ubijen na licu mesta. Kraja nema počinjenim zlodelima nad Srbima te devedeset devete godine. Umorstva Srba i naredne ndash; dvehiljadite godine hroničari predočavaju Stivenu Scaron;uku, očigledno, takođe po bledom sećanju i, da čovek ne poveruje, uspevaju da zbroje tek dvoje ubijenih. Ni pomena o dvadesetosmogodišnjem Srđanu Periću iz Donje Brnjice kojeg su 11. marta 2000. najpre ranili, potom ubili čim su stigli. Ni reči o četvorogodišnjem Milošu Petroviću iz Cernice kog su albanski teroristi ubili 1. juna 2000. sačinivši tako nedeljni saldo od osam usmrćenih Srba. Nema u izveštaju Scaron;uku ni osamdesetogodišnjeg Sava Stajkovića čije je telo pronađeno 1. jula 2000. u selu Gornje Livoče, niti Savovog ispisnika Pavla Nedeljkovića pokošenog rafalom 27. avgusta 2000. dok je čuvao krave nadomak kuće u Janinoj Vodi. U istom mestu 15. oktobra 2000. teroristi su usmrtili Radosava Ognjenovića i Qubinka Anđelkovića podmetnuvši im minu pod točkove traktora. I tako redom, sve do dizanja u vazduh sedišta tadašnjeg jugoslovenskog komiteta u prištinskom Univerzitetskom naselju u zoru 22. novembra 2000. kad je smrtno stradao dvadesetosmogodišnji Goran Jevtić iz Batajnice. Sa podjednakom nemarnošću sastavljači dokumenta zadržali su se na svakoj narednoj godini. Otud u njihovoj hronologiji zločina nema Zorana Dekića iz Kosovske Kamenice, ubijenog 20. juna 2001, ni Trajkovića ubijenog 28. septembra 2001. na putu Kosovska Kamenica ndash; Koloja, niti Milice Mirosavljević iz Obilića usmrćene o novembarskim blagdanima 2001. (albanski teroristi svoj Dan zastave po pravilu su obeležavali ubijanjem Srba), kao ni mnogih drugih. Dve hiljade drugu autori dokumenta sasvim su preskočili, a valja se setiti smrti pedesetsedmogodišnje Bube Kovačević iz Lipljana, ubijene na Bajram, 22. februara 2002, pa Trajana Trifunovića iz Cernice, ubijenog 22. decembra 2002. I ako je Dragoslav Dapčević ubijen (Priština, 15. 8. 1999) samo zato što je bio Srbin, to je prištinski miljenik Metodije Halauska ubijen samo zato što nije bio Albanac. Mnogo je sudbina poput ove dobroga Čeha. Gde je u dokumentu ogroman broj stradalih Roma, u Gori 11 usmrćenih Goranaca te mnogih drugih ndash; Bošnjaka, Makedonaca, nedužnih Albanaca...? Umesto da, u okviru raspoloživog prostora, navode primere ubistava i sakaćenja ljudi, hroničari K.c. prepisuju novinske izveštaje i rabe papir, za ovu priliku, sporednim stvarima ndash; manjim kraterima, polomljenim prozorima, oštećenim fasadama. Tako su, za svih osam i više godina terora, uspeli da zbroje 50 ubijenih Srba. Za minimiziranje zlodela nad srpskim stanovništvom Stivenu Scaron;uku i ostalima bolji dokaz od ovog nisu mogli ponuditi. Mitra Reljić