Kontra i rekontra

Na pitanje da li je Srbiji potrebna radikalna promena u oblasti javnih finansija - poreska revolucija, mada miroljubiva, kako je to pre dve nedelje u NIN-u okvalifikovala ministarka finansija Diana Dragutinović - postoje dva gotovo dijametralno suprotna gledišta. Po jednom (Milojko Arsić & So) odgovor je nesumnjivo pozitivan; štaviše, ona je ključ, ili zamajac, širih ekonomskih reformi. Po drugom (Boško Mijatović) ona je praktično nepotrebna, u obzir dolazi samo uvođenje sintetičkog poreza na godišnji prihod građana. Postoji, međutim i treći, negde između (Milica Bisić, FEFA i Milan Knežević, AMSPP) prema kome krupne promene jesu potrebne, ali se na predloženi koncept stavljaju ozbiljne primedbe. „Znak za uzbunu” bila je studija „Poreska politika u Srbiji – pogled unapred”, koja je pre desetak dana (12. aprila) predstavljena javnosti. Studiju su (vidi okvir) uz finansijsku pomoć Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) uradili stručnjaci Fonda za razvoj ekonomske nauke (na čelu sa Arsićem). Nije, dakle, reč ni o kakvom formalnom, iz vlade pristiglom predlogu, ali „postoji osnovana sumnja”, da se poslužimo aktuelnim rečnikom, pre svega zbog stručno-personalnih veza na relaciji Arsić - Dragutinovićeva, da su u njoj izneti stavovi bliski ministarki finansija što mu daje i notu, možda i nešto jače, zvaničnosti. Javnost ga je, u svakom slučaju, uzela sasvim ozbiljno. Poreska reforma je, ističe se u Studiji, u funkciji povećanja ekonomske efikasnosti zemlje uopšte i reforme javnog sektora posebno. Iako je poreski sistem, kako sam primećuje, „tokom prethodne decenije značajno reformisan”, Arsić navodi dva ključna razloga za poresku reformu u ovom trenutku. Prvo - da se „smanje troškovi javnog sektora” i, drugo, „da se obezbedi dugoročna održivost javnih finansija”. „Ukoliko se zadrži postojeći poreski sistem i postojeći nivo javne potrošnje, to će za posledicu imati visok fiskalni deficit i ubrzani rast javnog duga”, konstatuje Arsić. Drugi ključni element ovog „predloga za razmišljanje” jeste ideja da se smanji oporezivanje rada, a poveća oporezivanje potrošnje. Konkretno to znači da se ukinu doprinosi za zdravstvo (12,3 odsto plate) i doprinosa za nezaposlenost (1,5 odsto). Gubitak ovih prihoda, koji se procenjuju na 3,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, bio bi nadoknađen povećanjem poreza na dodatu vrednost (standardne sa 18 na 22 odsto i niže sa osam na 12 odsto). Ovakvo restrukturiranje poreskog sistema, kaže se u studiji, „u skladu je sa tendencijama u svetu i aktuelnim teorijskim stavovima”. Niže fiskalno opterećenje rada doprinelo bi smanjenju njegove cene, a time i povećanju tražnje za radnom snagom, tj. povećanju zaposlenosti. Pored toga, „smanjenje cene rada doprinelo bi povećanju (cenovne) konkurentnosti proizvoda iz Srbije na svetskom tržištu kao i povećanju njene atraktivnosti za strana ulaganja”. Posebno se ističe da bi „ovakva poreska reforma stimulisala reindustrijalizaciju i proizvodnju tzv. razmenjivih dobara” (tj. onih koje se mogu izvoziti), jer bi se poreski teret proizvodnje delimično smanjio. Najveće poresko rasterećenje, ističe se dalje, osetilo be radno intenzivne delatnosti poput tekstilne industrije. S druge strane, povećanje PDV-a bi (s obzirom na to da se on ne plaća na izvoz, a plaća na uvoznu robu) pozitivno delovalo na spoljnotrgovinski bilans, koji sve više ugrožava makroekonomsku stabilnost zemlje. Pojedini ekonomisti na ovaj koncept poreske reforme, kao što je rečeno na početku, imaju ozbiljne primedbe. Iako kaže da je ideja da se direktni porezi (na zaradu) smanje, a povećaju porezi na potrošnju, manje-više u redu, Milica Bisić, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju i zamenik ministra finansija (Božidara Đelića) u Vladi Zorana Đinđića, smatra da ima nešto što bi trebalo još pre toga uraditi. Reč je, po rečima Bisićeve, o reformi lokalnih poreza i sistema naknada koji se bez ikakvog reda uvode i sve više opterećuju i građane i privredu. I na, u reformskom paketu najvažniji, a izgleda i najkontroverzniji predlog, da se, naime, smanji opterećenje zarada, Milica Bisić ima ozbiljnih zamerki. Pre svega zbog toga što je, kako kaže, reč, u stvari, o ukidanju doprinosa za zdravstvo i prebacivanje finansiranja zdravstvenog sistema na budžet. (Ista sudbina fonda za nezaposlenost, zbog malih finansijskog obima, ne predstavlja praktično nikakav problem.) To jeste revolucionarna promena, ali ne u poreskom sistemu, nego u načinu finansiranja zdravstvenog sistema, kaže Milica Bisić, i nastavlja: „Po mom mišljenju, nije dobro da se radi reforma finansiranja bez reforme samog sistema. Pre nego što se izračuna da li je poreska reforma prihodno neutralna, treba ispitati da li zdravstvo uopšte treba da dobije istu količinu para. Pored toga, promena načina finansiranja podrazumeva i reformu sistema osiguranika, ko može biti osiguranik, ko ima pravo na zdravstvenu knjižicu? Ali onda se postavlja pitanje da li to može da se finansira iz budžeta i da li je potrebno sve to finansirati iz budžeta? To nije nešto što se može rešiti poreskom reformom. Takvoj revolucionarnoj promeni načina finansiranja zdravstva, po mom mišljenju, mora prethoditi razmatranje samog sistema zdravstvene zaštite koji je kod nas izuzetno neefikasan, čak i sa stanovišta finansiranja. I Boško Mijatović ima isto gledište. „Tu se zapravo radi o potpunoj promeni modela finansiranja zdravstva - sa tzv. Bizmarkovog na tzv. Beveridžov model“, kaže Mijatović za NIN. „Bizmarkov model, naime, podrazumeva da se zdravstvo finansira iz doprinosa i onaj ko plaća doprinose ima pravo na zdravstvene usluge. To postoji danas kod nas. Šta bi značilo“, postavlja pitanje Mijatović, „kada bismo finansiranje zdravstva prebacili na budžet. Da li će svi imati pravo na zdravstveno osiguranje ili će nekome ono biti uskraćeno, ali s kojim argumentima i po kojim kriterijumima? Radi se o velikim koncepcijskim razlikama u načinu funkcionisanja zdravstvenog sistema i njegovog finansiranja i one se ne mogu rešavati zarad neke poreske tehnike, već se mora posebno razgovarati o reformi zdravstvenog sistema, potrebi te reforme i njenom pravcu“, zaključuje naš sagovornik. Milica Bisić ima zamerke i na onaj deo „paketa“ koji je u javnosti dočekan sa odobravanjem, a koji predviđa da se neoporezivi deo plate poveća na 16.500 dinara, a poreska stopa sa 12 na 20 odsto. „Kada se to malo proračuna“, kaže sagovornica NIN-a, „to onda znači da će svi čija je bruto zarada ispod 35.000 dinara imati manje poresko opterećenje. Svi ostali, koji imaju više od 35.000 dinara bruto zaradu, biće više opterećeni“. Da bi se ocenio efekat ovog predloga, da li će on biti prihodno pozitivan, negativan ili neutralan, potrebno je poći od reakcije poslodavaca i zaposlenih. Po mom mišljenju, ovo je prevelik iznos neoporezivnog dela zarade, prvo zato što je njegov regionalni aspekt vrlo nepovoljan. U opštinama na jugu i istoku Srbije prosečna zarada je oko 16.500 dinara ili niža, pa će tamo porez malo ko plaćati. Pošto 40 odsto ovih prihoda ide lokalnim samoupravama, taj manjak će morati da se nadoknadi iz budžeta - ako se bude poštovao Zakon o finansiranju lokalne samouprave - ili će opštine morati da uvode neke dodatne namete. Drugo, veliko je pitanje da li se poreskom politikom i ovako visokim neoporezivim delom, zajedno sa ukidanjem zdravstvenih doprinosa, može očekivati značajna reakcija, što je implicitna pretpostavka autora, to jest da li će firme početi da prijavljuju stvarne zarade. Treće, nezaposlenost kod nas nije prouzrokovana poreskom politikom, već ukupnim ambijentom i stanjem u zemlji, načinom na koji se otvaraju ili zatvaraju radna mesta. Rigidnost tržišta rada ovde je jako velika, zaposlene je vrlo teško otpustiti. To je razlog zbog koga poslodavci ili ne prijavljuju radnike ili se uzdržavaju od velikih zapošljavanja, nego zapošljavaju preko ugovora o delu, na privremenim i povremenim poslovima. Po mišljenju Boška Mijatovića ideja da se smanji oporezivanje rada, a poveća oporezivanje potrošnje ni načelno nije dobra pa to važi i za njene pojedine elemente. Konkretno, kad je reč o porezu na zarade, progresija koju predviđa Studija „je besmislena stvar koje nigde nema“. „Logično je“, kaže Mijatović, „da se progresivno oporezuju ukupni prihodi nekog pojedinca, ali ne samo jedan prihod, porez na zaradu. Ima ljudi koji imaju male plate, ali velike honorare i glupo je davati im popuste zbog male zarade kada oni uopšte nisu siromašni. Drugo, to podstiče izbegavanje. Ja ne znam kako Poreska uprava sprečava i da li sprečava da se plata podeli na nekoliko delova i tako plaća mali ili čak nikakav porez“. Na argumentaciju da bi se oslobađanjem nižih zarada od poreza podstaklo zapošljavanje ljudi sa niskim obrazovanjem, Mijatović takođe kaže da je pogrešna. „U toj grupi nezaposlenost je najmanja. Prema Anketi o radnoj snazi, nezaposlenost kod najniže kvalifikovanih je osam odsto, a onih sa srednjom školom 20 odsto. Takođe, ne vidim zašto bi se podsticalo zapošljavanje nekvalifikovanih radnika kada je Srbiji potreban mentalni kapital. Kako god da obrnete, progresivni porez na zarade je loš, a posebno nije dobar u postojećoj situaciji. Progresija se vrši kod godišnjih poreza na dohodak građana u celom civilizovanom svetu. Naš je problem što kod nas decenijama nijedna vlada nema nameru da se uhvati u koštac da uvede pravi, normalan, zapadnoevropski porez na dohodak i da njega onda oporezuje progresivno. Ovo što mi sada imamo, to nije pravi sintetički porez na godišnji dohodak, nego neki surogat. To je možda komplikovaniji postupak za Poresku upravu, jer bi godišnje imala milion poreskih prijava, ali to ne znači da se to ne može sprovesti. Tu ipak postoje neki drugi razlozi zašto se to ne radi. Postoji možda otpor bogatih, jer bi onda oni platili daleko više nego što plaćaju sada“. Osvrćući se na, kako kaže, rezon autora Studije, prema kome bi „smanjenje opterećenja rada dovelo do većeg zapošljavanja i većih plata, pa i povećanja potrošačkog potencijala, te stanovništvo ne bi bilo pogođeno povećanjem PDV-a“, Mijatović naglašava da „naše iskustvo govori da porezi nisu važna stvar za investitore i njihovo odlučivanje o investiranju. Porezi ni na dobit ni na zarade nisu veliki i to nije nikakva prepreka investiranju. Daleko je važniji ambijent, politička situacija, administrativne prepreke, inflacija ili monetarna politika, nego poresko opterećenje. Investitori ovde ne dolaze zbog nešto nižih poreza, nego zbog jeftine radne snage i malih poreza generalno. Ovo sigurno neće uticati na njihovu odluku i privući investicije. Školski jeste da rasterećenje rada podstiče zapošljavanje, ali to nije tako jednostavno u praksi. Mi se odlično sećamo iste takve politike iz 2001. godine kada su bitno smanjeni porezi i doprinosi i kada je izvršeno rasterećenje plata sa 120 odsto neto na oko 70 odsto, pa šta je bilo? Da li su krenule investicije i smanjena nezaposlenost? To se završilo samo velikim povećanjem zarada i ništa drugo. Žao mi je što autori ove studije nisu analizirali tu situaciju i izvukli pouke iz nje“. U skladu s tim je Mijatovićevo protivljenje povećanju PDV-a. „Kaže se da je dodatno oporezivanje potrošnje dobro zato što je ona inače prevelika, ali to je pogrešno. Potrošnja je prevelika zbog prevelikog zaduživanje u inostranstvu i politike prejakog dinara koja podstiče uvoz i slično. Ne mislim da su dohoci stanovništva preveliki pa ih treba smanjivati porezima, posebno ne sada kada imamo manjak agregatne tražnje, mnoge grane stradaju zbog toga i promet u trgovinama takođe opada. Povećanje PDV-a nije dobro ni zbog likvidnosti privrede. PDV zapravo predstavlja kreditiranje države od strane privrede i njegovo povećanje znači dalje smanjenje likvidnosti u privredi, što ne verujem da je dobro“, konstatuje Mijatović. Podsećajući da minimalna stopa PDV-a predviđena u Evropskoj Uniji iznosi 15 odsto, Milica Bisić kaže da naša, od 18 odsto, spada među manje. „Ako bi se, pak, pokazalo“, stavlja kondicional naša sagovornica, „da je potrebno povećanja PDV-a, mada ja mislim da to ne bi smelo da bude iznad 20 odsto, onda bi se taj višak prihoda morao iskoristiti na mnogo pametniji način nego finansiranjem neefikasnog zdravstvenog sistema“. Najbolje bi bilo, po njenom mišljenju, ta sredstva iskoristiti za povećanje transfera iz budžeta ka lokalnim samoupravama jer će one poreskom reformom izgubiti deo prihoda. To bi, istovremeno, bio i način da se onemogući nekontrolisano uvođenje novih dažbina na lokalnom nivou. Svakako bi pre razmatranja povećanja PDV-a trebalo sagledati šta se sve oporezuje nižom stopom i taj spisak revidirati“, zaključuje Milica Bisić. Ponajveća podrška je autorima Studije stigla odande odakle su je možda ponajmanje očekivali - od tzv. biznis zajednice. Tačnije, od Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Sa svojih 140.000 članova i oko 400.000 zaposlenih, ona čini, bar kvantitativno, najrespektabilnije poslovno udruženje u Srbiji. Uprkos skepsi ekonomista, kako za NIN kaže Milan Knežević, potpredsednik AMSPP, „poslodavci veruju da je predlog da se zarade rasterete dobar“ i spremni su, u skladu sa inicijativama koje su ranije sami davali, „da sav tako dobijeni novac prebace u plate zaposlenih. Time bismo dobili socijalno uravnoteženje, podigli bismo tražnju, što bi odgovaralo proizvođačima, a i država bi nešto, po osnovu PDV-a, dobila u budžet“, objašnjava Knežević ističući da je slično govorio i pre mesec dana, u Ministarstvu ekonomije, prilikom formiranja Saveta malih i srednjih preduzeća. Tada je, dodaje, čak predložio „jedan probni period, od dve godine, u kome bismo prihvatili povećanje PDV-a“. Zauzvrat, AMSPP traži celovitu reformu, naročito borbu protiv sive i crne ekonomije. NJihovim smanjivanjem za pola, nije propustio Knežević da istakne svoj stari argument, dobilo bi se oko milijardu evra (100 milijardi dinara) taman toliko koliko se gubi (eventualnim) ukidanjem zdravstvenog doprinosa. Ako je verovati Studiji, do poreske reforme bi trebalo da dođe (relativno) brzo, jer se „na osnovu međunarodnog iskustva može zaključiti da su krupne promene u javnim finansijama izvedene upravo u vreme velikih ekonomskih i društvenih kriza“. Ministarka finansija je pre godinu dana najavila da će u 2010. Srbija ući sa reformisanim poreskim sistemom. Ministar ekonomije je prošle nedelje nove propise najavio za 1. januar 2011. I mada je Dinkić rekao da podržava Dragutinovićevu, pitanje je koliko se njihovo shvatanje reforme podudara. Ogleda se to, recimo, u činjenici da je Dinkić podržao smanjenje poreza na plate sa 12 na 10 odsto, mada se o tome u Studiji uopšte ne govori. A zna se na čijoj je strani (bar do sada bila) politička moć. S druge strane, međutim, kao što se iz ovog našeg priloga vidi, razlike ni u stručnim krugovima nisu male. Kako je za NIN najavio Knežević, već je dogovoreno da AMSPP i Ju-Es-Ejd zajedno organizuju seriju tribina o poreskoj reformi. Šta će biti - živi bili pa videli, što bi rekao Valter. Novi poreski paket Monografija „Poreska politika u Srbiji – pogled unapred“ na oko 120 stranica, sadrži ukupno šest članaka. U prva dva su date teorijsko-analitičke osnove i ciljevi predložene reforme: „Fiskalna konsolidacija i reforma javnog sektora u Srbiji“ i „Poreski sistem u funkciji zapošljavanja i ekonomskog rasta“. Četiri članka razmatraju mogućnost reforme pojedinih vrsta poreza: poreza na dohodak građana, poreskog tretmana štednje i životnog osiguranja, zatim poreza na dobit i, konačno, poreza na imovinu. U prvom od ovih članaka predlaže se napuštanje sadašnjeg mešovitog sistema oporezivanja dohotka građana i uvođenje proporcionalnog poreza ili neke jednostavnije forme sintetičkog ili dualnog poreza na dohodak građana. U drugom se predlaže izjednačavanje poreskog tretmana svih oblika dugoročne štednje. Kad je reč o porezu na dobit, autori predlažu da se sadašnja stopa poreza ne menja, ali da se set olakšica i podsticaja značajno smanji. Na kraju, predlaže se da se kod poreza na imovinu ukine progresivna stopa i umesto nje uvede jedinstvena od 0,4 odsto, ali da se osnovica utvrđuje na osnovu tržišne vrednosti imovine. Autori studije su: Milojko Arsić, Nikola Altiparmarkov, Saša Ranđelović, Aleksandar Bućić, Dušan Vasiljević i Toni Levitas.