Duhovi prošlosti i dalje u BIA

Izgleda da se priprema stavljanje tačke na godinama zataškavan slučaj uništavanja dokumentacije Državne bezbednosti tokom i posle petooktobarskih promena. Ili bar pokušaj da se slučaj zatvori, iako informacije do kojih je NIN ekskluzivno došao, pre obećavaju buran nastavak. Jer, na ovoj temi će se jasno videti da su duhovi prošlosti još uvek među nama i da nijedna vlast nije htela (ili nije smela) da se upusti u suštinsku reformu službe, koja je jedan od njenih najvažnijih servisa. Priča o uništavanju dokumentacije koju je naredio tadašnji načelnik DB-a Rade Marković datira iz 2001, kada je opsežnom istragom o kojoj je sačinio detaljan izveštaj 15. marta te godine, tadašnji operativac DB-a Zoran Stijović, utvrdio da je dokumentacija o praćenju lidera DOS-a i članova pokreta Otpor u periodu od 1998. do 2000. u potpunosti uništena. Utvrđeno je i da su u tome, pored najvišeg rukovodstva DB-a, učestvovali i načelnici centara Službe iz čitave Srbije. Ovaj njegov izveštaj, međutim, godinama je ignorisan. Od njega su glavu okretale i tadašnja i sve potonje vlade, rukovodstva BIA, pravosuđe. Tek je aktuelno rukovodstvo BIA sa direktorom Sašom Vukadinovićem odlučilo da se ovom slučaju posveti. Formirana je Komisija čiji se nalazi, međutim, sa Stijovićevim. poklapaju samo u jednoj tvrdnji – dokumentacija je uništavana. Zaključak radne verzije izveštaja Komisije BIA je da su samo papirne kopije uništene, dok su u najvećem broju elektronski zapisi i na mikrofilmu sačuvani. A uništavani su kako bi se sačuvali od mase i demonstranata koji su upadali u državne institucije. Mnogi su uništavali papirne kopije, zaključuje se u nalazu, „svesni da za svaki taj dokument postoje zapisi u elektronskoj formi i na mikrofilmovima. Šta se to u ovih devet godina dogodilo što je tako različitim učinilo ova dva izveštaja, posebno imajući u vidu da je Stijović do zaključka da je uništena celokupna dokumentacija došao na osnovu brojnih izjava i priznanja neposrednih učesnika u akciji zatiranja tragova svemu što bi ukazivalo na nezakonitosti, ali i zločine tadašnje Službe. Šta se to promenilo, pa u novom izveštaju ti isti ljudi postaju zapravo čuvari arhivskog „blaga“ Službe? Ovaj vrlo važan, ali tek jedan od nerasvetljenih događaja iz prošlosti, po ko zna koji put otvara pitanje političke zaštite koju nekadašnji moćnici Službe, može biti, uživaju i dan-danas. Zoran Stijović je šokiran nalazom komisije. „Svedok sam, istraživao sam, postoje dokumenti, dokazi, nekoliko desetina svedoka kako je uništavana dokumentacija posle 5. oktobra i to papirna, elektronska i na mikrofilmu. Deo te dokumentacije je kopiran i nalazi se kod pojedinaca i u privatnim arhivama i danas se koristi za kompromitacije, ucene, manipulacije, sejanje intriga. I danas imate ljude koji su učestvovali u tome i javno govore da to nije uništeno. Tako se i dalje manipuliše tim podacima, ljudi se ucenjuju. I na taj način se pokušava uticati na tok političkih događaja“, smatra Stijović. U radnoj verziji izveštaja Komisije BIA navodi se da je tokom istraživanja pregledana opsežna dokumentacija, da su obavljeni razgovori sa jednim brojem osoba koje su i danas aktivne u Agenciji, kao i sa Zoranom Stijovićem. Među njima, međutim, nisu bili ljudi koji su naložili uništavanje te dokumentacije, jer su oni u međuvremenu penzionisani ili su preminuli, te je u tim slučajevima korišćena dokumentacija koji ju sačinio Zoran Stijović sa svojim saradnicima. Na osnovu svega toga, Komisija je navela da su dokumenta uništavana na dve lokacije u Beogradu – u sedištu BIA na Banjici i u zgradi Ineksa u ulici Kraljice Marije i na više lokacija u unutrašnjosti. Zaključuje se da je uništavana po nalozima rukovodstva RDB, na čijem je čelu bio Rade Marković. Pored konstatacije da je deo dokumentacije uništavan kako bi bio sačuvan od eventualnog dolaženja u posed neovlašćenih lica tokom petooktobarskih uličnih dešavanja, u radnoj verziji izveštaja se izričito kaže da osim papirnih kopija, nije bilo uništavanja drugih vrsta zapisa. Štaviše, naši sagovornici iz BIA na pitanje - da li su pronašli sve mikrofilmove i elektronske zapise sporne dokumentacije, izričito kažu da su oni bili skriveni u skladu sa propisima o njihovom čuvanju i da su sačuvani. U izveštaju se, međutim, priznaje da se događalo da se ne poštuje procedura, pa da je deo izveštaja pravljen u jednom, umesto u četiri papirna primerka. Takvo izbegavanje procedure onemogućavalo je da se dokumentacija pošalje na mikrofilmovanje i skeniranje, jer je jedini postojeći primerak odlazio direktno korisniku informacije. Zbog toga je deo takve dokumentacije nepovratno izgubljen. Komisija, međutim, kako nam je rečeno, nije uspela da ustanovi njen obim, pa je zato teško utvrditi štetu koja je na taj način nastala. Ipak dodaju da misle da se radi o manjem broju takvih dokumenata. Komisija je dalje utvrdila da je uništavana i dokumentacija o saradničkoj mreži, ali je BIA, kako tvrde, uspela da je rekonstruiše . Zaključeno je, međutim, i da su ponegde uništene delovodne knjige, pojedini analitički dokumenti i razne depeše, za koje kopije ne postoje. U BIA objašnjavaju da Komisija još nije usvojila zvaničnu verziju izveštaja pa da tako da još nije precizirano kakve se sankcije mogu izreći pripadnicima BIA, koji su naredili i učestvovali u uništavanju dokumentacije. Zoran Stijović kaže da pravi razlog zbog kojeg Komisija BIA-e izveštaj još nije zvanično usvojila, činjenica da je sve što je u njemu izneto – neistina. Kao dokaz nudi izjave neposrednih učesnika u tim zbivanjima, kao i lično priznanje Miloša Teodorovića, tada načelnika analitike, odnosno Pete uprave DB-a. Po njihovim iskazima, 7. oktobra 2001. u centrali RDB-a, u Institutu za bezbednost na Banjici održan je sastanak kojim je predsedavao Nikola Ćurčić, tada zamenik načelnika RDB-a, a pored Miloša Teodorovića, sastanku su prisustvovali i načelnik Treće uprave Milan Đurović, pomoćnik načelnika RDB-a, Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije i njihovi zamenici. Na sastanku je saopšteno da po nalogu Radeta Markovića treba u potpunosti uništiti 15 vrsta dokumentacije, te da treba očistiti hard diskove u kripto zaštiti, odnosno sve softvere u kojima bi mogao da ostane trag tih dokumenata. Na spisku za uništavanje bili su dosijei operativnih obrada od 1998. godine koji se odnose na lica iz DOS-a i Otpora, njihovi kartoni sa generalijama, delovodnici i mikrofilmovi za taj period. Naređeno je čak da se unište i pomoćni dosijei za te osobe, odnosno dnevnici koje su o tome vodili operativci. Među dokumentacijom predviđenom za uništavanje bili su i mesečni izveštaji o radu za prethodne dve godine, planovi rada operativaca i organizacionih jedinica, polazne i odlazne depeše, odnosno zapisi o hitnim informacijama od posebnog značaja. Naređeno je i da se unište registri saradničke mreže, kao i dokumentacija o saradnicima za posebne namene (u slobodnijem prevodu, ljudi koji su učestvovali i u likvidacijama). Od načelnika centara traženo je i da unište dokumentaciju u vezi sa primenom operativno-tehničkih mera (prisluškivanje). Dokazano je, tvrdi Stijović, i da je narednih nekoliko meseci, koliko je zahvaljujući DSS-u i njenom lideru Vojislavu Koštunici, Rade Marković ostao na čelu Službe, iskorišćeno i za pravljenje kopija, retuširanje registara saradničke mreže. Retuširane kopije, iz kojih su neka imena koja je trebalo zaštititi, izbačena, dok su neka druga dodata, vraćene su na mesta predviđena za njihovo čuvanje 3. januara 2001, kaže Stijović. Prema iskazima svedoka koje je prikupio Stijović, naredbu Radeta Markovića o uništavanju dokumentacije izvršili su svi načelnici centara, koji su tog 7. oktobra prisustvovali sastanku u centrali DB-a. O naređenje su se jedini oglušili načelnici centara iz Zrenjanina Milutin Milaković, Novog Sada Aleksandar Gak i Subotice Vladimir Žužić. NJih trojica su, baš kao i više stotina drugih pripadnika DB-a, ostali bez posla u Službi, kada su nešto kasnije, na čelo ove institucije došli favoriti „zemunskog klana“. Ta velika čistka koja je obavljena nakon što su na čelo Službe po želji Legije došli Andrija Savić i Milorad Bracanović, predstavlja još jedan od argumenata onih koji smatraju da BIA nije prošla suštinsku reformu, odnosno da je jedina „reforma“ ona koju je sproveo Bracanović. Naime, sredinom 2002. godine, kada je Zakonom o BIA dotadašnja Služba izdvojena iz MUP-a i formirana Agencija, Milorad Bracanović stavio se na čelo Komisije za reformu službe! Goran Petrović, prvi načelnik RDB-a nakon petooktobarskih promena, kaže da je taj trenutak bio početak sunovrata Službe. „Svi znaju da je zamenik direktora BIA, Milorad Bracanović vodio Službu i da je bio mali od palube `zemunskog klana`. Bracanović je iz Službe izbacio 500 ljudi. To su oni koji su poslati u Javnu bezbednost gde su tavorili, bili penzionisani, degradirani, raspoređivani na neadekvatne poslove njihovom znanju i stručnoj spremi. Iako je Bracanović osuđen, i bio u zatvoru, iako je jasno da je Služba bila u funkciji kriminalnog klana, nikada niko nije ispravio nepravdu prema tim ljudima. Onda je u vreme Radeta Bulatovića primljeno 300 – 400 ljudi koji su uglavnom bili simpatizeri DSS-a, NS-a.“ Među onima koji nisu prošli Bracanovićevu „reformu“, bio je i Zoran Stijović. On smatra da činjenica da u BIA i danas rade ljudi odabrani po Bracanovićevim kriterijumima, dokazuje da Agencija nije napravila diskontinuitet sa starom službom i da se zbog toga ne može govoriti o njenom reformisanju. „U BIA se i danas nalaze ljudi koje je Bracanović ostavio. Zato se o reformi ne može govoriti bez jasne analize - gde je naša služba bezbednosti, šta se to dešavalo u proteklom periodu, kakva je njena uloga, šta je ona radila, ko tamo radi, šta radi i čime se još bavi. Kad se podvuče crta, onda treba videti kako reformisati BIA.“ Sa ovakvim viđenjem stanja u BIA i pitanjem reforme, ne slaže se njeno aktuelno rukovodstvo. Šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, kaže da o njenom radu najbolje govore zaplena 2,7 tona kokaina i hapšenje haškog begunca Radovana Karadžića i dodaje da je učinjeno mnogo toga u reformisanju Agencije. On navodi da je poštovanje zakona koji regulišu rad Agencije verifikovano od nezavisnih državnih organa i organizacija civilnog društva. BIA se otvorila za javnost, usvojen je novi akt o sistematizaciji, što znači da je promenjena i pojednostavljena unutrašnja organizacija, da su ukinute neke organizacione jedinice, smanjen broj rukovodećih i uopšte radnih mesta, a da je povećan broj izvršilačkih poslova i zadataka. „Ako mislite da reforma podrazumeva da se Agencija rasformira, onda moram da kažem da je taj momenat nepovratno prošao, jer se sama BIA umnogome promenila. Međutim, ako Vlada odluči da Agenciju treba rasformirati, mi ćemo se pokupiti i otići, ali tada će Srbija biti jedina zemlja na svetu koja nema civilnu bezbednosnu agenciju“, zaključuje Stojić. On ujedno negira tvrdnje da u Agenciji danas rade ljudi koji su bili umešani u zločine. „Krivična odgovornost je individualna i svako treba da odgovara za ono što je učinio. Naši zaposleni nisu zločinci, već obični ljudi koji možda nisu bolji, ali svakako nisu lošiji od ostalih službenika čije se plate obezbeđuju u budžetu. Mogu sa sigurnošću da potvrdim, jer sam se u to lično uverio, da se od kada radim u kabinetu direktora ne može govoriti o politizovanoj i kriminalizovanoj agenciji, jer jednostavno to nije tačno“, kaže Stojić. On, ipak, potvrđuje da u Agenciji i danas rade ljudi koji su posao dobili na Bracanovićevom „konkursu“, kao i da novo rukovodstvo nije preispitivalo kriterijume po kojima se vršila selekcija kadrova. „Ja ne mogu da sudim na koji način su oni sproveli tu reformu i zbog čega su neki ljudi ostali neraspoređeni. Bilo je slučajeva da su se pojedinci kasnije zaposlili u Agenciju, ali to su pojedinačni slučajevi. Većina od tih 600-700 ljudi nije. Mi nismo razmatrali kriterijume po kojima je ta reforma sprovedena zbog toga što tada niko nije ostao bez posla. Odnosno nisu prešli iz RDB u BIA, ali nisu ostali bez posla već su radno angažovani u MUP-u, a osim toga, moram da naglasim da je članom 27 Zakona o BIA to precizno uređeno“, objašnjenje je koje nam je ponuđeno u Agenciji! Stojić na kraju zaključuje da je tačno da Bracanović nije baš prava osoba koja je trebalo da sprovodi neki vid reforme i da je verovatno bilo nekih nepravdi prilikom izbora kadrova, možda nekih ličnih interesa, ali da veruje da su u najvećem broju ljudi ipak izabrani po kriterijumima profesije, s obzirom na to da je Bracanović bio samo na čelu Komisije koja je verifikovala predloge o preuzimanju radnika, koje su sačinili rukovodioci organizacionih jedinica i koji su na taj način faktički vršili odabir. Većina sagovornika slaže se da BIA nije više ni izbliza ona stara služba koja je učestvovala u najtežim zločinima i da pozitivnih promena ima. Slažu se, međutim i u tome da suštinske reforme nije bilo. „Kada pogledate reforme nekih drugih zemalja, vi možete lako videti da kod nas nije bilo suštinske reforme, lustracije, pročišćavanja tih kadrova koji su u staroj SDB kršili ljudska prava i činili zločine. Izostala je jedna kompletna reorganizacija“, kaže ekspert za pitanja bezbednosti, Bogoljub Milosavljević. On kaže i da je jedno od veoma bitnih pitanja otvaranje dosijea. „Iz njih mogu da se vide bar dve stvari – koji su to građani stradali i ko je kriv zbog toga i na kraju da se vidi koji su to ljudi iz Službe bili involvirani u zločine i da se od tih ljudi Služba očisti. E, mi smo taj deo preskočili i moguće da to staro nasleđe unekoliko opterećuje.“