Pisanje kao potreba i intima

Mirjana Urošević, dobitnica desete, jubilarne prestižne književne nagrade “Žensko pero” koju dodeljuju “Politika Bazar” i “Fond Madlena i Filip Cepter” za knjigu „Park Carmen Machado” („Alexandria”) kaže da je vest o nagradi primila sa velikom nevericom. Zašto sa tolikom nevericom? Prethodno sam se silno iznenadila kada sam čula da mi je knjiga u najužem izboru za NIN-ov roman godine. Jer, već trideset godina živim i radim u Nemačkoj i, mogu reći, niti ja više poznajem ovdašnju književnu scenu i krugove niti iko mene zna. A nemam reči da opišem to koliko me obradovala nagrada kao i činjenica da sam bila u pomenutom najužem izboru. U knjizi preplićete ljubavne priče nekoliko junakinja, otvarate pitanje odnosa prošlosti i budućnosti... Kroz priče i sudbine mojih junakinja zapravo sam se, u osnovi, bavila pitanjem odnosa prošlosti i sadašnjosti. Tačnije, činjenicom da su jedna od druge neodvojive, da jedna drugu mogu menjati... Prva ideja se rodila kada sam slučajno na ulici srela davnašnjeg prijatelja, bili smo nekada veoma važni jedno drugom, veoma bliski, a on me u datom trenutku jednostavno nije prepoznao. Kasnije se ispostavilo da je bilo u pitanju njegovo zdravlje no taj slučajni susret i neprepoznavanje su na mene strahovito snažno delovali. Morala sam da to napišem kako bi mi sa samom sobom bilo lakše. Kasnije je knjiga, da tako kažem, nastajala sama od sebe. Pisanje je moja potreba, moja intima. Tim pre me je nagrada iznenadila.