Imati ili nestati

Često, pri kupovini, razum ne igra veliku ulogu, već je primaran osećaj zadovoljstva. Ovo saznanje koje pripada današnjici, koristi se pri formiranju cena. Pokazalo se, ljudi su spremni da daju veliki novac ako će ih nešto učiniti zadovoljnim. I još jedna savremena biblija o potrošaču. Potrošač je suveren, njime se ne sme manipulisati, može mu se prilagođavati. Ponašanje potrošača je proces, a kupovina proizvoda je samo jedna faza tog procesa. Modna industrija je proizvela novi fenomen koji se zove brza moda i koji se može lako ilustrovati podacima koji su u razvijenim zemljama manje-više slični. Nedavno istraživanje sa Kembridž univerziteta u Velikoj Britaniji potvrđuje da prosečna žena kupi godišnje oko 28 kilograma odeće, a današnje žene u svojim ormarima imaju četiri puta više odeće nego što su imale 1980. godine. Prosečna žena ima 22 odevna predmeta u ormanu koje nikada nije obukla, a stručnjaci sa Kembridža pretpostavljaju da će tokom života potrošiti oko150. 000 evra kako bi izgledala dobro. Impresivni statistički podaci u velikoj meri su povezani sa razvitkom brze mode. Želja za kupovinom i što većim brojem odevnih predmeta podstaknuta je i razvojem globalnog tržišta koje proizvodi 80 milijardi novih odevnih predmeta godišnje. Ekspert za potrošače, Engleskinja Lusi Sigl, tvrdi da prosečna žena akumulira četiri i po tone odeće tokom godine. Ona smatra da je potreba za kupovinom kopija garderobe koju nose slavne ličnosti, stvorila novu generaciju kupaca: „Fenomen brze mode nas je sve pogodio. Nekada se javnost samo interesovala za ono što su slavne ličnosti nosile na crvenom tepihu, prilikom dodele nagrada ili premijere nekog filma. Sada smo postali opsednuti onim što je Britni obukla kada se provozala kolima do obližnje prodavnice.“ Širenju fenomena brze mode doprinelo je postojanje svetskih lanaca prodavnica i brendova koji zasnivaju svoje kolekcije na jeftinijim verzijama kolekcija poznatih dizajnera, kao i slavnih ličnosti. Da li je Planeta danas podeljena između Boga tržišta i Boga islama, kako tvrdi Naomi Klajn, žestoka antikorporativna aktivistkinja? Kako Bog islama nije tema naše priče, okrenimo se Bogu tržišta, koje je stvorilo moćno potrošačko društvo. Istovremeno, ono je proizvelo i moćnu kritiku istog. Biblioteke su pune knjiga koje opisuju i tumače tržište i savremenog potrošača današnjice. Kao svojevrsna Biblija među njima je No logo, Naomi Klajn, gde se ova kanadska novinarka i književnica osvrnula na korporativnu politiku prodaje firmiranog stila, umesto samih proizvoda i na to kako se na taj način utiče na javni život, na poslove koje dobijamo. Zanimljivo je njeno tumačenje nekih od najekstremnijih savremenih potrošačkih zakona: „Kada firme odluče da prodaju firmirani životni stil umesto samih proizvoda, one marketing i dizajn vide kao čin proizvodnje, što znači da su za njih ljudi koji prave i prodaju proizvode krajnje nevažni. Da bi ironija bila veća, firmirani proizvodi ne funkcionišu zato što mi očajnički želimo patike ili laptop, već zato što mi očajnički želimo nešto više od samih tih proizvoda, a to je, opet, razlog što se patike ili laptop ne prodaju kao patike ili laptop već kao sloboda, demokratija, zajednica, emancipacija i sve ostalo. Eto, tako funkcioniše firmiranje. Pravo pitanje koje moramo sebi da postavimo jeste - zašto mi kao društvo ne ispunjavamo tu potrebu za identitetom, tu suštinsku želju da budemo dao nečeg višeg od nas samih, već smisao na kraju nalazimo u potrošačkim proizvodima.“ Kako se u tu opštu sliku potrošačkog društva uklapa prosečan srpski građanin ako podaci pokazuju da samo četvrtina stanovnika Srbije može da se kvalifikuje za status potrošača, dok tri četvrtine jedva preživljava. Reklo bi se da su za njih priče o modi i trendovima bespredmetne. Jer, kako kaže dr Branimir Stojković, profesor na Fakultetu političkih nauka, dok u bogatim društvima postoje geta siromašnih, kod nas postoje geta bogatih. NJih odlikuje razmetljiva potrošnja koja je još upadljivija u okruženju koje čini siromašna većina. Ali potrošačka kultura i ekonomija obilja stvorile su osoben karakter novog potrošača, naročito onog mlađe generacije. Strast za kupovinom je opšta. Ivan Stanković, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i direktor agencije Komunis, čak tvrdi da mladima samo od kupovine i seksa pojuri krv u glavu. „LJudi se ne pale na celibat i štednju. Sada su nova realnost – dokolica i uživanje. Očekuje se instant nagrada za uloženi trud. Kupovina i seks. Danas ljudi rade da se obogate, zabavljaju, upoznaju nove ljude, da vide svet i da budu viđeni. Više ne rade iz moralne obaveze. Rad više niko automatski ne prihvata kao dobru stvar“. Po njegovom mišljenju savremeni potrošač je postao veoma zahtevan, probirljiv, okrenut sebi. I zato se istinska konkurentnost gradi na emocijama i mašti. Emocije su zato ona tanka distinkcija među konkurentima i potrošačima, objašnjava Stanković. NJegovo visočanstvo potrošač je danas tanani senzor koji registruje promene u stilu života, promene vrednosnog sistema, promenu potreba ljudi. Branimir Stojković nas opominje da na „levi štraus“ farmerkama piše Shrin to fit, suzi da bi bilo taman, i da se to dešava sa potrebama ljudi u nas: „One se redukuju i svode na minimum. Šunka od juče postala je parizer od danas... koji je sve tanji“. Profesor Stojković podseća i na stalno ubrzavanje koje dovodi do toga da više ništa nema trajniju vrednost, pa i na planirano zastarevanje, po kojem prošlogodišnja moda ide u outlet store, ona od pretprošle godine je u second hand store, ona još starija se usmerava u humanitarnu pomoć. Bog tržišta, nema sumnje, popeo se na tron. Crpska posla Da li ste znali da robu koju kupite na daljinu, možete bez ikakvog obrazloženja vratiti trgovcu u roku od 14 dana od dana kada vam je ona stigla? Ili da, po novom zakonu o zaštiti potrošača, kupac tehničke robe više ne mora da se obraća ovlašćenom servisu za popravku robe, ukoliko se desi neki kvar u garantnom roku, već isključivo trgovcu kod koga je tu robu i kupio? Kako nam kažu u udruženjima za zaštitu potrošača, iako je broj potrošača koji se žale Centru za zaštitu u porastu, svest naših građana o njihovim pravima je još uvek nedovoljna. Neretko zato trgovci potrošače i dalje upućuju da se obrate servisu, pa i da sami prevezu tu robu do servisa, iako je to suprotno odredbi zakona. Ili uspevaju da im podmetnu robu čija cena ne odgovara onoj koja je označena za taj proizvod, kao i robu sa lažnom deklaracijom. Za razliku od prethodnog, sadašnji zakon o zaštiti potrošača povećao je garanciju za svaku vrstu tehničke robe sa godinu dana na dve, s tim što kupac u prvih šest meseci neispravan ili poluispravan aparat može vratiti trgovcu i nije dužan da dokazuje uzrok neispravnosti. Takođe, obaveza je svakog kupca da na jasan i vidljiv način istakne cenu robe, kao i da potrošača, pre potpisivanja ugovora, obavesti o svim detaljima u vezi sa određenom robom ili uslugom. Zabranjeno je i opisivanje robe kao gratis ili besplatno, ukoliko se ispostavi da kupac ipak mora nešto da plati, a zabranjuje se i prodaja telefonom, mejlom ili faksom, kao i dolazak na kućna vrata, ukoliko se vlasnik stana prethodno nije saglasio sa tim. Zaštitnici potrošača slažu se da je zakon dobar i da je u skladu sa evropskim standardima, ali da bi što hitnije trebalo doneti i sve neophodne podzakonske akte, kako bi on mogao da se u potpunosti primenjuje. Ukoliko, kao i mnogi drugi zakoni, ostane samo mrtvo slovo na papiru, potrošači će biti jednako nezaštićeni kao i ranije. Život unutar zidova Od preistorijske trampe do internet-prodaje veština uspešnog trgovanja nije se menjala – prodaj što nepotrebniju stvar po što višoj ceni. Pojavom šoping-molova, međutim, zanat trgovine vinuo se do nauke. Arhitektura, psihologija, čak i nešto fizike, u ovim objektima pomažu kupcima da ono što im je potrebno, i pogotovo ono što nije, pronađu uz minimalni napor i maksimalnu potrošnju. Šoping-molovi su i mnogo više od hramova potrošačkog društva. Sa svojim restoranima i barovima, bioskopima i igraonicama, izložbama, koncertima i modnim revijama, oni su prava simulacija života unutar zidova. Kao i spoljni svet, virtualni svet šoping-mola dočekaće vas dobrodošlicom ako imate para. Ako nemate, u najboljem slučaju će vas preko volje trpeti. Uzimajući u obzir da najveći tržni centri planete svojom infrastrukturom i robnom opremljenošću sve manje ustupaju pred gradskim ulicama, dobrostojeći potrošač – ako nema velike kulturne prohteve – ne bi ni morao izlaziti iz njih samo kada bi imao gde da prespava. Verovatno je samo pitanje trenutka kada će šoping-molovi imati i spavaonice. Do tada, kupac će uveče ipak morati da izađe iz svog paralelnog života i kupovinu nastavi na internetu. Šoping-molovi diče se impresivnim porodičnim stablom. NJihovim dalekim pretkom može se smatrati Veliki bazar u Istanbulu, koji je prve kupce video još u 15. veku, i na pokrivenom prostoru nudio im raznovrsne potrepštine i drangulije. Prototip savremenog tržnog centra mogao bi biti Gostinski dvor u Sankt Peterburgu, namenski građeni kompleks razbaškaren na 53.000 kvadratnih metara, koji je više od stotinu svojih radnji otvorio 1785. godine. Prvi šoping-mol kakav danas poznajemo verovatno je Sautdejl centar, otvoren u Edini, predgrađu Mineapolisa, 1956. godine, i delo je ekscentričnog arhitekte iz Los Anđelesa po imenu Viktor Dejvid Grin. Još dok se zvao Viktor David Grinbaum i studirao na Akademiji lepih umetnosti u rodnoj Austriji, odakle će pobeći nakon Anšlusa, Grin je razmišljao o zatvorenom tržnom centru koji je trebalo da bude mnogo više od toga. Grinov Sautdejl je, čini se, trebalo da bude pravi mini-grad – sve sa stambenim blokovima, školama, klinikom, parkom i jezerom – kome bi šoping-mol služio kao centar. Ono što je investitore zanimalo, nažalost, nisu bile Grinove arhitektonske vizije, već njegova ideja da arhitekturom utiče na psihu potrošača. Želeo je, kako je sam rekao, da projektuje enterijer u kome će „kupci biti tako omađijani okruženjem radnje da će neprestano biti podsvesno podsticani da kupuju“. Ni Grinu ni ostatku čovečanstva ništa nije pomoglo to što je sam tvorac šoping--molova svoje arhitektonsko čedo u poznim godinama nazvao „kopiletom“ svojih ideja. Grinove škole, parkovi, pa i jezera, pali su u vodu i od njegove utopije ostala je samo ideja da se kupci za nos mogu vući i naučno. Sautdejl je postao prvi „introvertni“ tržni centar, onaj čija se ponuda ne može videti spolja i iz koga se – još važnije – ne može videti spoljni svet. U Grinovom projektu, kako je napisao kritičar kulture Mark Deri, „šoping postaje orkestrirano iskustvo u nerealnom, hermetički zatvorenom okruženju, gde se ponašanjem kupca (barem u teoriji) može naučno upravljati“. Danas je u šoping-molovima teško pronaći i pedalj prostora na kojem neko naučno ili kvazinaučno saznanje ne pokušava da kupcu iz džepa izbije koji dinar više. Male prodavnice koncentrisane su oko „velikih imena“, kako bi se deo pažnje koji kupci posvećuju „velikanima“ preneo i na „mališane“. Investitor Alfred Taubman svojevremeno je primetio da tepisi povećavaju trenje i tako usporavaju kupce, i od tada u savremenim tržnim centrima tepisi nisu poželjni. Dnevna svetlost se, kako dan odmiče, u šoping-molovima postepeno zamenjuje veštačkom. Ovaj trik navodno kod kupaca izaziva utisak produženog popodneva, što ih ohrabruje da se zadrže duže nego što su nameravali. Izbacivanje tepiha i fluorescentna svetlost, međutim, tek su deo naučnog pristupa pražnjenju kupčevih džepova. Mnogo efikasnija je reklama, sa čijom se sveprisutnošću u šoping-molovima može meriti samo klimatizovani vazduh. „Sve popularniji šoping-molovi predstavljaju pravi mini-svet reklama i potrošnje. Oni privlače sve veći broj kupaca koji kroz kupovinu pokušavaju da se uklope u ideale koji su im predstavljeni u reklamama. Iz tog razloga, sve je teže odupreti se kupovini jer verujemo da ona predstavlja put ka savršenstvu“, kaže psiholog Mia Popić. Američki sociolog Henri Ferli rekao je da je najvažnija činjenica o šoping-molovima ta da nam najveći deo onoga što prodaju uopšte nije potreban. „Najvažniju činjenicu“, međutim, mnogo je teže uvažiti u savremenom tržnom centru nego u staromodnoj bakalnici. „Previše laka dostupnost brojnih stvari koje su izložene u šoping-molovima doprinosi da se sve lakše upuštamo u kupovinu. Važno je uvideti da naše želje nisu isto što i naše potrebe. Naime, reklame imaju za cilj da nas izmanipulišu u tom smislu da svoju želju proglasimo za potrebu, a to nisu identični pojmovi. Ono što nam je stvarno neophodno svodi se na bazične potrebe kao što su glad i žeđ. Sve drugo su naše želje kojima ne moramo uvek udovoljiti“, objašnjava Mia Popić. Retko će ko, međutim, moći da podigne gard koji psiholozi savetuju, jer šoping-mol svojom celinom potrošaču govori da je na bezbednom. Performansi i svirke, klupe i fontane, posetiocu savremenog tržnog centra šapuću da nije na tuđoj privatnoj svojini, već na “domaćem terenu”, na ulicama svog grada, i da nema potrebe da bude na oprezu. Kao što je već decenijama uobičajeno da se prijatelji koji ne žive u istom kraju grada sastaju “kod konja” ili “kod sata” na beogradskom Trgu Republike, sada je rutina sastati se u “Ušću”. Ne “na Ušću”, pod drvećem i svežim vazduhom, već “u Ušću”, pod krovom i klima-aparatom. Sve u svemu, šoping-molovi se odavno grabe za ulogu javnog prostora i zaista nije lako setiti se da oni ne postoje kako bismo se sastajali, šetali i družili, već da bismo trošili. Kulturolog Zorica Tomić demontira ideju druženja u šoping-molu u svojoj knjizi “New $ Age”. “U kojoj meri ljudi zaista biraju šoping--molove da se sretnu, veliko je pitanje. Fascinacija robom i imperativ trošenja od nas prave nekomunikativne životinje. Zainteresovane samo da stignemo na vreme na rasprodaju, da prvi ugrabimo...”, piše Tomićeva. Ipak, koliko god se šoping-molovi trudili da posetioce monetarno iscede, i koliko god u tome bili uspešni, potrošačko društvo već dugo ima još efikasniji mehanizam usisavanja naših džepova – internet-kupovinu. Bez obzira na to što u šoping-molu imamo sve što nam ne treba pod jednim krovom, do njega se ipak treba dovesti ili došetati, i u njemu hodati. Na internetu, svaka kupovina je pitanje samo nekoliko pokreta ručnog zgloba. Roba će kupcu biti isporučena na kućnu adresu i virtualnost celog procesa omogućiće mu da gotovo zaboravi da je nešto potrošio. LJudi na internetu najlakše troše. Razmišljanje je slično onome kada imaš karticu u ruci: “Hej, to ionako nisu pare” – kaže za NIN jedan od pionira internet-preduzetništva u Srbiji. Internet-trgovina u Srbiji tek je u povoju, i plaćanje je često komplikovano. Međutim, obimom robe koja se može nabaviti putem interneta Srbija nije daleko od tehnološki najrazvijenih zemalja, onih u kojima jednostavno nije potrebno izlaziti iz kuće zbog šopinga. Sve je to u začetku. Nemamo, na primer, nijedan “instant” prepoznatljiv brend. U svetu, čim kažeš “onlajn kupovina”, odmah pomisliš na “Amazon”. Toga ovde nema, a i neke klase robe takođe nedostaju. Odeću je, primera radi, moguće kupovati samo na aukcijskim sajtovima poput “Limunda”. Ipak, već se mnogo toga može nabaviti internetom: sva potrošna dobra koja se mogu pronaći u supermarketu, knjige, diskovi, sva tehnika, dakle i televizori i frižideri i mobilni telefoni, pa i neke specifične stvari poput nakita i kolekcionarskih potreba numizmatičara… Moguće je, naravno, organizovati i putovanja. Dalji razvoj internet-trgovine u Srbiji, sa svim njenim dobrim i lošim stranama, neminovan je. Internet je savršen za promociju proizvoda. LJudi sve više vremena provode na „mreži“, i polako shvataju da internet nisu samo “Fejsbuk” i “Gugl”, pa traže i druge stvari. Potrošači ovde nisu drugačiji nego drugde – ako vide neku prednost, prihvatiće trend. Ekonomija obilja Vrlo je bitno imati na umu nešto kompletno novo. Made in je prevaziđeno, sada je Made by. Daleko je bitnije ko STOJI iza nekog proizvoda, nego GDE je to proizvedeno, što nije loše da neki naši političari ukapiraju. U društvu obilja, ima obilja i informacija. Zato je za kompaniju najbitnije da bude primećena. Istost smrdi. Više nije borba market share. Kompanije se bore za pažnju i share u potrošačkom umu i srcu. U ekonomiji obilja, vlada nestašica pažnje. Ivan Stanković, Komunis Sveti gral mode Ona može da se pohvali najnovijom Luj Vitonovom tašnom, iako kod kuće ima još dvadesetak raznih. Skockana je po poslednjoj modi i sve je na njoj original, a krpica ima toliko da je njen orman zapravo jedna od soba u stanu. On je kupio petu majicu u protekla dva dana, treće „dizel“ pantalone ovog meseca, nove patike i sat od 150 evra. Kada vidi novopostavljeni izlog, upada u trans! NJih dvoje su kupoholičari i prototipi miliona drugih koji osećaju posebno uživanje dok kao moderni lovci tragaju za predmetima svoje neutoljene žudnje. Iako je još uvek zvanično svetska ekonomska kriza, kupoholičarima to nije problem. Spremni su da upadnu u dugove, da se dovijaju na najrazličitije načine, da isprobavaju svoju maštovitost i kreativnost kako bi pronašli mogućnost da se dočepaju svog plena, da naprave astronomske minuse na kreditnim karticama, pa čak i da ostanu bez prijatelja (ako ne mogu da mu vrate pozajmljeni novac), jer, brendovi su za njih najbolje društvo. Strast, slabost, put do uživanja... Isidora Bjelica, kniževnica, inače poznata kupoholičarka, kaže za NIN da je u stanju da gladuje mesecima da bi kupila dobru tašnu ili šešir, Ona kupoholičare deli na dve vrste: “Prvi su oni koji kupuju gomilu i gomilu svega i svačega, a ni sami ne znaju zašto, i oni drugi koji imaju svoje fetiš-opsesije, oni kupuju retko ali su spremni da umru za objekt svoje strasti... Ja spadam u te druge“ Ipak, priznaje, „u osnovi obe opsesije su beg i gađenje prema stvarnosti“, objašnjava Bjelica. Podseća da, iako se misli drugačije, sva istraživanja pokazuju da kupoholičarka zna šta radi. Veoma često, ta žena je obeležena kao rasipnica, ali, ispostavilo se da upravo ona mnogo bolje vlada finansijama nego muškarac. Kupoholičarka ume da odredi prioritete kada je u pitanju kućni budžet. Većina muškaraca, naročito kod nas, veruje da žene bacaju pare na šminku, haljine, torbice, cipele, međutim, to se, kaže Isidora Bjelica, može podvesti i pod investiciju. Većina dama ipak napravi spisak šta im je potrebno, dok muškarci kada kupe nešto shvate da im je to nepotrebno. Polemike postoje oko toga da li šoping smiruje i pomaže kada smo depresivni, ili je to samo trenutno zadovoljstvo, koje ne pomaže u lečenju nezadovoljstva. “O, da, kupovina me smiruje i vadi iz teške depresije. Sa druge strane, kada ste zaduženi onda morate nešto da smislite i tako dolazite na kreativne ideje za poslove koje inače ne biste radili. To je Balzakova formula, zadužiš se a posle razmišljaš kako da to vratiš.“ Nikola R. (34), barmen je i materijalno skromno obezbeđen. Ali, njegova najjača strast je kupovina. „Još od srednje škole uhvatila me prava kupomanija“, kaže Nikola. U to vreme umeo sam da dam i 300 nemačkih maraka za patike. Muvanje po prodavnicama, otkrio sam, opušta me i pričanjava mi zadovoljstvo. A kupovina mi predstavlja gotovo opsesivnu zavisnost. Nažalost, u poslednje vreme zbog finansija malo sam smanjio šoping. Ali ne i obilaske omiljenih butika“. Iako nema dovoljno novca Nikola kupuje isključivo firmiranu garderobu. La Cost majice, iako koštaju sedamdesetak evra, su mu fetiš. Donji veš nabavlja iz inostranstva. Bokserice Calvin Clain tamo može da nabavi za petnaestak evra, ovde bi morao da plati više i da strahuje da nisu originalne. DŽemperi su mu problem jer su najskuplji. Zato, redovno iskoristi priliku kada neko od njegovih brojnih prijatelja ode u SAD, pa mu kupi džemper. Ali ne bilo koji. Nikola voli Ralf Loren i za njega plati u Americi stotinak dolara. Sličan kod nas, kaže, košta i do 200 evra. „Sumnjičav sam da li je sve što se nalazi kod nas u prodavnicama, naročito na popustu, original. A nisam baš neki ekspert u razlikovanju kopije od originala. Originale kupujem zato što mi je veoma važan kvalitet. Zbog toga sve češće naručujem robu iz inostranstva.“ Nikola zarađuje mesečno oko 350 evra, ali ume da ode u minus na računu i do 400 evra. „Kada se posvađam sa devojkom, kupovina me relaksira. Mnoge moje prijateljice čudno reaguju na to što sam kupoholičar – ali, šta da im radim, jednostavno me kupovina ispunjava. I uopšte nije čudno što i muškarci imaju neodoljivu potrebu za kupovinom.“ Šoping svakako stimuliše naš centar zadovoljstva, slaže se i dr Danijela Tiosavljević, psihijatar. “Kupovina, bez sumnje, u velikoj meri utiče na to da se osećamo bolje, ali i da se u nekoj dobroj krpici vidimo u nekom drugom svetlu. Ali, ko kupovinu ne doživljava kao nešto što će ga trenutno zadovoljiti, a zna da se trajniji i teži problemi ne rešavaju novim cipelama ili patikama, on može da se uvuče u crnu stranu kupoholičarstva. Postaje zavisnik, a njegova droga postaje šoping, šoping, šoping.“ Opsesivna kupovina rezultat je raznih vrsta nezadovoljstava, kaže dr Tiosavljević: „Naravno da osobe koje stalno imaju potrebu da kupuju, iako im je to možda i nepotrebno, pate od psihičke zavisnosti, ali su i istinski nezadovoljni. Kada osoba nema meru u kupovini, kada to radi učestalo i zapostavlja druge socijalno-ekonomske obaveze, ne plaća račune za struju, stan, a sve to da bi sebe na veštački način dovela do zadovoljstva, ona zapravo time ništa ne rešava, već upada u sve veće probleme socijalnog, poslovnog, emotivnog funkcionisanja.“ Naučna istraživanja su pokazala da sam čin kupovine ima dobar efekat po zdravlje pojednica, jer osim toga što se protegnu noge, u šopingu se sreću ljudi, komunicira se, sve to deluje da se osoba oseti zadovoljnijom. “Zanimljivo je da muškarci koji češće idu u kupovinu duže žive, te je generalno čin kupovine odličan za postizanje određenog nivoa sreće” – priča dr Tiosavljević. Kupoholičari imaju poseban odnos prema novcu. Isidora Bjelica kaže da pravi ljubitelji kupovine u stvari preziru novac: “Zato ga tako lako i troše i padaju u dugove, dok ga racionalni ljudi štekuju. Želja za kupovinom svojih fetišističkih objekata je u osnovi potreba za artificijelizacijom života, potraga za modnim svetim gralom, to je na kraju krajeva i seks. Žene imaju seksualno uzbuđenje kada nabave predmet za kojim su dugo žudele. Pa ja u bračni krevet strpam i novu L.V. tašnu jer želim da je stalno gledam. To je strast, a kao i svaka strast ona je potreba za iracionalnim preterivanjem koje vas usrećuje.“ Naravno, ne bi ni bilo kupoholičara da moćnici iz multinacionalnih kompanija ne smišljaju kako da privuku što više ljudi da konzumiraju njihove proizvode. I ne samo da ih opčine specijalnim ponudama, već ih i uvuku u “mašinu” izbacujući iz nedelje u nedelju najnovije proizvode jedne te iste marke. I dok na Zapadu kupci nemaju potrebe da sumnjaju u original proizvoda, za naše kupoholičare to se ne bi reklo. Prada, Guči, Armani, Versače, Dior stvar su prestiža, ali niko ne garantuje kada se iskešira 200, 300 evra za komad odeće ili obuće ovih mega marki, da su to original. Glavna karakteristika falsifikovane robe je što na prvi pogled izgleda isto kao original. I to je već dovoljno. Potvrda su svakako buvlje pijace ili tržni centri kod Kineza gde se može naći sve za male pare. I na Fejsbuku postoji grupa pod nazivom Kupoholičari i kupoholičarke. NJih nema mnogo, 198 članova, ali oni razmenjuju svoja iskustva u kupovini, i dojavljuju jedni drugima gde su rasprodaje i šta je trenutno aktuelno u svetu šopinga. Možda bi kod nas i bilo više kupoholičara, onih umerenih, da je standard bolji. Jer koliko god da imate volju i želju za kupovinom, bez para, teško da možete oboleti i postati onaj pravi, bezrezervni kupoholik. Unovčavanje straha: Prodavanje bolesti Činjenica da na Zemljinoj kugli ima više nego dovoljno bolesti i da bi proizvodnja lekova za njih mogla da izdržava svu farmaceutsku industriju sveta, ipak ne zadovoljava velike kompanije. Razlog za to je krajnje bizaran – razvijanje novih lekova je suviše dug i skup proces i daleko im se više isplati da naprave novu bolest. Na osnovu agresivnih reklamnih kampanja saznali su da su zbilja bolesni iako toga nisu bili svesni u vreme kada su se stideli, kada su im noge bile nemirne ili kada su im misli lutale usled umora. Sve su to u međuvremenu postale bolesti. Na koji način, objašnjavaju Rej Mojnihan i Alan Kasels: „Blaži problemi prikazuju se kao ozbiljne bolesti pa tako stidljivost postaje znak socijalne anksioznosti, a predmenstrualna napetost bolest nazvana predmenstrualni disforični poremećaj. Uobičajene seksualne teškoće postaju seksualne disfunkcije, prirodna životna promena je bolest pomanjkanja hormona nazvana menopauza, a rastreseni službenici danas imaju adulfni poremećaj deficita pažnje“. I sam rizik od bolesti postaje bolest jer farmaceutske kompanije moraju da zarađuju. A statistički podaci govore da u 76 odsto slučajeva „novi lekovi“ nisu doneli nikakav boljitak u odnosu na lekove koji su se ranije koristili A ništa lakše nego reagovati na mentalno stanje ljudi. Ima li iko ko je u stanju da na sugestivno pitanje dobro obučenih promotera : „Recite mi da li ste sigurni da ste stvarno dobro“, odgovori potvrdno i bez ikakvog preispitivanja. A ko god se zamisli nad tim da li je baš sasvim dobro, postaje deo naduvane statistike po kojoj je polovina čovečanstva obolela od depresije. U knjizi „Proizvodnja depresije“ Geri Grinberg tvrdi da je otkriće antidepresiva prethodilo otkriću depresije. Kada je na primer 1987. odobren „prozak“, jedan od 184 Amerikanca je odlazio u invalidsku penziju zbog mentalnih bolesti, a dve decenije kasnije jedan od 76. Iako se nije pokazao kao moćan, „prozak“ se prodavao sve više. NJegovom proizvođaču, kompaniji „Eli Lili“ se nije dopadalo to što im ističe patent, pa su ga prepakovali u kapsule druge boje, preimenovali u „sarafem“ i plasirali na tržište kao lek za novoustanovljenu bolest pod imenom predmenstrualni distimični poremećaj. Pokrenuli su ogromnu marketinšku kampanju i žene širom planete su preko reklama i televizije otkrile da njihova uobičajena predmenstrualna kenjkavost predstavlja bolest koju tako važna farmaceutska kompanija ume da izleči. Američka epidemija poremećaja je pokrenuta ne samo od strane farmaceutskih kompanija već i neprofitnih organizacija iza kojih stoje velike finansije farmaceutskih kuća. Sajt koji je najposećeniji na tu temu je od mnogih farmaceutskih kompanija dobio ogromne donacije. „Glaso Smit Klajn“ je u potrazi za profitom otišao korak dalje – zloupotrebio je ljudske strahove nastale u bombaškom napadu 11. septembra. Oni su mesec dana nakon rušenja Trgovačkog centra plasirali antidepresiv „faksil“. Dragutin Rajevac, predsednik skupštine Udruženja privatnih farmaceuta, objašnjava da postoji još jedan način da se proširi tržište lekova - smanjivanjem dozvoljenih vrednosti na testovima krvi i urina. „Nekada je dozvoljeni šećer bio do sedam, pa 6,2 a sada čujem da je 5,9. To je proces koji uzima maha i koji građane primorava da koriste lekove“, kaže Rajevac. Na pitanje da li se kod nas u proizvodnji bolesti otišlo daleko koliko i na Zapadu ili kod nas još uvek nije razvijena baš toliko agresivna kampanja, prof. dr Zoran Radosavljević kaže: „Kod nas se kao `čudotvorni lekovi` reklamiraju, recimo, vrlo toksični germanijum ili niz tabletiranih vitamina koji u tom obliku proizvode samo štetna dejstva. U tome, nažalost, učestvuju doktori-reklameri a držeći se maksime da `ovce valja šišati`.“ I šišaju nas. Ali ne samo putem reklama u kojima nam nude čudotvorne preparate koji preko noći otklanjaju ćelavost, celulit, kilograme, preporučuju vitamine, alge i minerale... Pravi pritisak se obavlja u lekarskim ordinacijama jer su doktori još uvek ti koji imaju najveći uticaj. Toga su svesne farmaceutske kompanije i to je razlog što 60 odsto budžeta namenjenog marketingu ide direktno na kontakte sa lekarima i studentima medicine. To potvrđuje i podatak iz jednog američkog istraživanja - 97 odsto studenata je imalo bar jedan predmet sa znakom farmaceutske kompanije.