Smrt demokratije

Naravno, u nekim zatvorenim, radikalnim grupama takvih poruka je moralo biti i ranije, ali ovde je reč o mainstream porukama, porukama koje se šalju na ceo telefonski adresar. Zahtev za revoluciju kao promenu ne vlasti, nego sistema, mogao se očekivati. Odavno je utvrđeno da nema razlike između vladajućih i opozicionih stranaka, sem u njihovim interesima; da pohlepna elita sačinjena od korupcione legure političara, poslovnih i finansijskih moćnika, začinjenih ponekim intelektualcem i estradnom zvezdom, beskrupulozno otima ne samo novac, nego i pravo na uspostavljanje sistema vrednosti, način mišljenja, pogled na svet, presuđivanje o dobru i zlu; da konzumentistička mašina, bezglavo ubrzana komunikacionim tehnologijama, odavno služi isključivo samoj sebi tako što su potrebe potrošača postavljene daleko iznad potreba ljudskosti. I, oseća se, nekako, ne može još dugo ovako. Revolucija je započeta u svetu prošle godine. „Arapsko proleće“, ali i razni protesti širom razvijenog sveta, jesu upravo to. Kao odgovor, po prirodi stvari, sistem počinje da koristi u sebi skrivene mehanizme – smenjivanje demokratskih vlada u Italiji i Grčkoj čistom tehnokratijom, koja nema nikakve veze sa izborima, samo je demonstracija činjeničnog stanja – demokratija više ne postoji. Broj glasova na osnovu kojih svetom vlada američki predsednik, a Evropom duet Merkozi, najbolji je dokaz za to. Kada jedan sistem iscrpi sopstvene potencijale za održavanje društvenog poretka, nastupa revolucija. Demokratiju je, očigledno, iscrpeo novac, kao mera svih stvari. No, u skladu sa vremenom, ta smrt demokratije prolazi prilično nezapaženo, pa je sva prilika da će i revolucija biti takva, bez previše dramatike i velikih događaja. Valjalo bi da se odigra negde na nivou društvene svesti i sistema vrednosti i da uspostavi novi poredak na osnovu pravde, solidarnosti, čovečnosti, ravnopravnosti, svih onih danas uveliko istrošenih velikih reči, koje, bez obzira na svu podsmešljivost na koju nailaze u ciničnoj savremenosti, ipak imaju snažan naboj pozitivnog sadržaja. Lepe su ovo želje, u skladu sa praznicima, ali, na nesreću, teško su ostvarljive. Ostaje, ako već ne treba očekivati da će se promeniti sistem koji je sam po sebi loš, da će makar unutar sistema biti poboljšanja. Mada, imajući u vidu to ko upravlja sistemom, kao i ko bi ga mogao zameniti, nada je zaista izuzetno mala.