Trule pomorandže

Brisel je ljut, Moskva je ljuta, a ulice Kijeva pune su demonstranata. Vlada i predsednik Viktor Janukovič našli su se na ledu i sada uzalud pokušavaju da objasne svoje poteze: ta objašnjenja, izgleda, više niko nije voljan da čuje.
Krajem ove nedelje bilo je predviđeno da na samitu Istočnog partnerstva u Viljnusu, glavnom gradu Litvanije, Ukrajina sa Evropskom unijom potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Sve je bilo spremno, pregovori su privedeni kraju, papiri su bili na stolu. Ukrajina je, međutim, iznenada objavila da odustaje od potpisivanja i zamrzava evropske pregovore.

Ubrzo je stiglo i obrazloženje vlade da se zemlja isuviše brzo kretala ka potpisivanju ovog sporazuma i da taj proces treba usporiti.
Brisel je odmah optužio Moskvu da stoji iza ovakve odluke. I nije pogrešio, Kijev je ubrzo najavio nastavak dijaloga sa Rusijom oko Carinske unije u kojoj su za sada još i Belorusija i Kazahstan. Ukrajinska vlada očigledno nije imala kud, veze sa Moskvom drže veliki deo industrije i trgovine, pa je - kako je izjavio premijer Mikola Azarov - odluka o prekidu pregovora sa EU doneta isključivo iz ekonomskih razloga.

PRITISAK
Iz Moskve su, naime, stizale sasvim jasne poruke da, ukoliko stavi svoj potpis na SPP, Kijev više neće moći da računa na dosadašnju saradnju, a naročito ne na carinske olakšice. Posledice su se već osetile: ukrajinska mašinogradnja, brodogradnja, avioindustrija, prehrambena industrija zabeležile su ogromne gubitke poslednjih meseci, otkako je Rusija pooštrila kriterijume za uvoz ukrajinske robe.

Kako je izjavio Janukovič, bilo je pretnji ograničenjem uvoza, pre svega robe koju proizvode kompanije u istočnoj Ukrajini, koje imaju ogromnu industriju i stotine hiljada zaposlenih.
Procenjeno je da su gubici već dostigli pet milijardi dolara i vlada je shvatila da eventualni dobitak od potpisivanja SPP neće moći da nadoknadi gubitke koji tek predstoje.

S druge strane, Moskva je optužila EU za isto ono za šta Unija optužuje Moskvu: da ucenjuje Ukrajinu oko potpisivanja SPP, pre svega uslovljavanjem da daljeg izdržavanja kazne bude oslobođena bivša premijerka Julija Timošenko, osuđena na sedam godina zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja. Stav EU je da je proces protiv Timošenkove bio politički motivisan, ali Janukovičeva vlada odbija da ispuni zahtev za oslobađanje, smatrajući da ti zahtevi stižu od snaga koje bi želele da je vide kao lidera opozicije i pomognu njen ponovni dolazak na vlast. EU je čak dalje pregovore s Kijevom uslovila izmenom zakona kako bi se omogućilo njeno puštanje na slobodu, ali je ukrajinski parlament većinom glasova odbio da usvoji takve mere.

Tako se, devet godina posle narandžaste revolucije - masovnih protesta protiv izborne krađe koji su rezultirali popuštanjem do tada vladajuće garniture i dolaskom Viktora Juščenka na mesto predsednika - Ukrajina nalazi pred istom dilemom kao i tada: Rusija ili Zapad. Moskva koristi polugu ekonomskog pritiska, EU političkog, a na ulice Kijeva izlila se masa demonstranata koji najavljuju da se neće povući sve dok vlada ne promeni odluku i ne potpiše SPP. Tenzija je velika, demonstranti se sukobljavaju s policijom, a umnožavaju se i zahtevi: od zahteva za oslobađanje Timošenkove stiglo se i do insistiranja da vlada podnese ostavku.

Timošenko je, sa svoje strane, saopštila da je stupila u štajk glađu i pozvala sunarodnike da ne odustanu od protesta sve dok ne primoraju vladu da stavi potpis na SPP. Pozivam sve ljude da reaguju na to kao na državni udar, i da izađu na ulice, poručila je.
Kada je 2004. vlast pokušala izbornu prevaru i ustoličenje Janukoviča kao naslednika Leonida Kučme, desetine i desetine hiljada demonstranata izborilo se za ponavljanje glasanja, i tada je pobedu odneo Juščenko. NJegova prozapadno orijentisana administracija se, međutim, srušila pod teretom unutrašnjih sukoba u prozapadnom bloku partija, što je Janukoviču na sledećim izborima otvorilo put do pobede; od ključnih aktera tog vremena daleko najgore je, ipak, prošla Timošenkova, koja je od 2011. u zatvoru. A Ukrajina je, sada kao i u međuvremenu, ostala duboko podeljena i nestabilna. Narandžaste snage sada vide priliku da iskale frustraciju na ulicama Kijeva, priželjkujući vraćanje u pređašnje stanje, kada je, makar neko vreme, izgledalo da se zemlja nepovratno okrenula ka Zapadu.



NEIZVESNOST
Ali sadašnja situacija je daleko složenija i fluidnija nego pre. Zato su, posle prvobitnog iznenađenja, iz Brisela ubrzo stigli nešto smireniji tonovi. Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta, i Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, u očitoj nameri da dodatno ne pogoršavaju stvari, poručili su da je evropska ponuda i dalje na stolu. EU neće vršiti pritisak na Ukrajinu, niti na bilo koga, da bira između EU ili nekog drugog, napisali su u zajedničkoj izjavi, ipak ne propustivši priliku da se snažno usprotive ponašanju Rusije u ovom slučaju.
Evropa bi svakako želela Ukrajinu pod svojim okriljem, prvenstveno zbog toga da bi je odvojila od Moskve. Ruska ideja o Carinskoj uniji, u koju bi bile dobrodošle sve bivše sovjetske republike, Briselu se čini kao želja da se stvori kontrateža samoj EU, zajednica u kojoj bi Moskva imala vodeću ulogu. Bez Ukrajine takav savez ne bi imao mnogo smisla i ta pozicija čini Kijev zanimljivim za obe strane u velikom geostrateškom natezanju. Unija, međutim, Ukrajini ne može da nadoknadi finansijske gubitke koje će zemlja pretrpeti ukoliko Rusija reši da je tretira kao svaku drugu evropsku državu.

Uvoz ruskog gasa takođe je od ključne važnosti za ukrajinsku ekonomiju. Još je u svežem sećanju gasni rat od pre koju godinu, kada su, pošto nisu mogli da se dogovore oko cene, Rusi zavrnuli ventile, ostavljajući tako i deo Evrope - čije snabdevanje ide preko ukrajinske teritorije - bez gasa usred zime. Energetski gigant Gasprom i sada opominje na neplaćene račune, a poslednje što Kijevu treba u ovom trenutku je još jedna zima bez dovoljno gasa.

Ukrajinska vlada kaže da sada pokušava da napravi zajedničku komisiju koja bi promovisala veze Ukrajine, Rusije i EU. To je na tragu onoga što kao rešenje zagovara i Moskva. Stvari su se, međutim, u međuvremenu toliko zakomplikovale da se čini kako je pred Ukrajinom novi period ekonomske i političke nestabilnosti, situacija čiji ishod niko ne želi da prognozira. Predsednički izbori, kao eventualna šansa za nekakav proboj, još su daleko, u martu 2015; zasad, ova velika i strateški važna zemlja ostaje zaglavljena između Brisela i Moskve, a na vidiku nema političkih snaga koje bi mogle da taj čvor razreše.

Valensa: EU ne treba da pritiska Kijev

Bivši poljski predsednik Leh Valensa zatražio je od EU da ne podstiče Ukrajinu da se suprotstavlja Rusiji ako Brisel nije spreman da obezbedi Ukrajincima sredstva da prežive zimu u slučaju da im Rusija isključi gas i struju, prenose agencije. Problem Ukrajine je u tome što mnogo više zavisi od Moskve nego od Brisela. Pre ili kasnije Ukrajina će se naći u orbiti Unije, ali ne sme za to da plati visoku ekonomsku cenu. Sada EU nema šanse jer nije u stanju velikoj zemlji kao što je Ukrajina da obezbedi novac da preživi zimu, kazao je Valensa. Ako želimo da pomognemo zemljama Istočnog partnerstva, preračunajmo koliko gasa i električne energije isporučuje Rusija Ukrajini. A onda odgovorimo sami sebi da li smo u stanju da to preuzmemo ako Rusija isključi struju i gas. Ako EU nije spremna, onda neka ne huška Ukrajinu na otvoreni konflikt, rekao je on.

Tamara Semjonovna Guzenkova, doktor istorijskih nauka

Bitka za Ukrajinu

IstoričarkaTamara Semjonovna Guzenkova, zamenik direktora Ruskog instituta strateških studija (RISI), dobro poznaje Ukrajinu. Doktorirala je na temi razvoja novijeg parlamentarizma u toj zemlji. Autor je više radova koji se bave Ukrajinom, kao i političke biografije nekadašnje premijerke, a sadašnje zatvorenice Julije Timošenko.

Ukrajina je stvarno sve začudila, komentariše za NIN Guzenkova poslednji potez vlade u Kijevu koja je u zadnji čas odustala od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom.
Pokušala je da se priključi jednoj strani, što do sada nije bila njena politika, a i prethodni takvi pokušaji su propali. Kada je 2006. pokušala da se učlani u NATO nije uspela, a Viktor Juščenko je izgubio predsedničku fotelju; sada Viktor Janukovič pokušava da se približi EU, i to i njega može da košta mesta šefa države. Ukrajina se nalazi između dva centra, između EU i Carinske unije s Rusijom, ali je daleko više povezana s Rusijom. Pokušaj da sada krene u drugom pravcu, da potpiše sporazum, ima politički a ne ekonomski karakter. Mislim da ukrajinsko rukovodstvo nije do kraja promislilo svoje poteze.

Mislite na Carinsku uniju?

Ukrajina je već deo zone slobodne trgovine sa Rusijom, dakle nije reč o tome da će da uđe u Carinsku uniju; ona je već u njoj jer je potpisala ugovore sa Rusijom. Ako želi da potpiše SPP s EU, onda mora da raskine ugovore koje je potpisala. Mislim da je ukrajinsko rukovodstvo očekivalo da će EU nadoknaditi gubitke koje će imati, a reč je o poništavanju ugovora vrednih 165-200 milijardi dolara. Brisel je, međutim, ponudio deset puta manji iznos, 16 milijardi dolara, a i to uz obaveze da se sprovedu reforme.
Jako je čudna situacija u kojoj predsednik kaže da bi bilo potrebno da se budžet zemlje formira uz prisustvo članova MMF-a. MMF je obećao još 16 milijardi dolara, ali uz uslov da se unesu promene u budžet - smanjenje socijalnih davanja i povećanje cene gasa.

Ima li izgleda da se bivša premijerka Julija Timošenko nađe na slobodi, kao što je EU tražila?

To je kao detektivska priča. EU je postavila zahtev da se ona pošalje na lečenje u Nemačku, a zatim su se zahtevi transformisali u nešto sasvim drugo: da se aktivira politički i da bude kontrateža na predsedničkim izborima (iduće godine, prim.). Brisel je počeo da traži amnestiju ili da se pusti na lečenje u Nemačku, a posle toga da se stvar zatvori. Iz Brisela su toliko insistirali da su čak poručili -ako ne možete da izmenite zakon, dajte bar reč da ćete je pustiti.

Timošenko, dakle, ostaje u zatvoru, a Kijev je pokvario odnose i sa Briselom i sa Moskvom. Šta sad?

Predstoji borba za Ukrajinu. Zapad se ponaša u skladu sa izjavom Zbignjeva Bžežinskog koji je rekao da bez Ukrajine Rusija nikada neće biti velika sila; može biti regionalna, ali ne može biti svetska sila. Zato Zapad sve integrativne procese koje inicira Rusija posmatra kao način da se povampiri SSSR i na sve načine će pokušavati da to spreči. Za Rusiju je, pak, Ukrajina bitna jer su povezane dugim istorijskim i kulturnim vezama. Carinski rat, kako nazivaju događaje ovog leta, pokazao je koliko su obe zemlje važne jedna drugoj i u ekonomskom smislu. A što se same Ukrajine tiče, ona je opet na početku: iza nje su izgubljene godine, a i jedan i drugi deo naroda koji se buni oseća se prevarenim.