Filmska zvezda azilant

Pre samo godinu dana naturščik iz sela Poljice u okolini Tuzle, Nazif Mujić, trijumfovao je na Berlinalu, glumeći samog sebe u filmu Epizoda u životu berača željeza Danisa Tanovića. Tada je osvojio Srebrnog medveda, nagradu za najboljeg glumca 63. međunarodnog filmskog festivala u Berlinu. Danas, godinu dana kasnije, Nazif je ponovo u Berlinu, ali daleko od glamura i sjaja Berlinala 2014. On sa porodicom živi na periferiji grada, u centru za azilante.

Ja sam Nazif Mujić, najbolji glumac Berlinala 2013, započinje priču prilikom našeg susreta sa njim.

U maloj sobi bivšeg staračkog doma na periferiji grada zagušljivo je i toplo. Dva kreveta, krevetac, sto i par plastičnih stolica - tako izgleda privremeni dom petočlane porodice Mujić. Tu je i Srebrni medved ili Medo kako mu Nazif tepa: Poneo sam ga da ga vratim. Hoću da ga zamenim za bolji život moje porodice, život dostojan življenja.

Nazif je, kao i velika većina Roma, oduvek živeo u siromaštvu. Porodicu je prehranjivao skupljajući i prodavajući staro gvožđe. Bio je i na ratištu devedesetih, ali ga je, kao i druge veterane, država zaboravila.

Život porodice Mujić zauvek je promenio tragični događaj iz 2011. godine. Supruga Senada u šestom mesecu trudnoće usled velikih bolova odlazi u bolnicu, gde saznaje da nosi mrtvu bebu. Hitna operacija je neophodna, ali bez zdravstvenog osiguranja ili 980 konvertabilnih maraka doktori Tuzlanske bolnice odbijaju da je operišu. Zverski bolovi i strah od smrti postaju Senadina svakodnevica. S pozajmljenom zdravstvenom knjižicom, Nazif u poslednjem trenutku pronalazi doktora koji pristaje da je operiše i spase joj život.

Životna drama romskog para inspirisala je bosanskohercegovačkog oskarovca Danisa Tanovića da snimi film Epizoda u životu berača željeza.

Danis je čuo za našu priču, došao kod nas i vrlo brzo smo se dogovorili oko svega, priseća se Nazif. U životu nisam mogao zamisliti da će mi se tako nešto desiti i da će film doživeti takav uspeh. U filmu koji je u Berlinu osvojio dva Srebrna medveda - za najboljeg glumca i specijalnu nagradu žirija, Nazif i Senada glume sami sebe ponovo proživljavajući svoju tragediju. Istinita priča o romskom paru sa divljeg Balkana osvojila je berlinsku publiku i žiri festivala na čelu sa kineskim rediteljem Vong Kar Vaijem. Nikada nisam glumila, niti sam razmišljala da budem glumica u nekom filmu. Uspela sam jer smo glumili sami sebe, ali nije mi bilo lako, kaže Senada i dodaje Ne želim da se bilo kome desi ovo što se meni desilo.

U zemljama zapadne Evrope poboljšanje socijalnog položaja i integracija Roma velika je tema već godinama - doduše samo deklarativno. Iako je osam država srednje i jugoistočne Evrope 2005. godine potpisalo akcioni program u okviru Dekade inkluzije Roma, malo toga je učinjeno kako bi se uslovi života ove nacionalne manjine zaista poboljšali. Romi (i Sinti) odavno su i nemačka tema i to ona neprijatna, ona koja podseća na veliku istorijsku krivicu iz doba nacionalsocijalizma. Stoga uspeh priče o Nazifu i Senadi na Berlinalu, festivalu koji uživa ugled društveno-angažovanog, nije iznenađenje. S druge strane, gorke suze nemačke publike zbog teškog života Roma ostaju neubedljive. Poslednji put kada se nemačka javnost ozbiljno bavila romskim pitanjem je u periodu Drugog svetskog rata. Uz brojne izuzetke dobro integrisanih Roma, većina njih u Nemačkoj i dalje živi kao neprivilegovana manjina sa društvenih margina.

Nazif Mujić sa Srebrnim medvedom i rukama uvis bio je zasluženi trijumf klasičnog underdog-a. Još uvek se sećam aplauza kad sam se popeo na binu - bio sam na sedmom nebu, priseća se uz osmeh. Na nagradi se zahvalio ženi, deci i svom najboljem prijatelju Danisu Tanoviću. Kod kuće je dočekan kao heroj Ovde živi najbolji glumac Bosne i Hercegovine pisalo je na transparentu okačenom na Mujićevoj kući u znak dobrodošlice. Nazifova slava međutim nije dugo potrajala.

Nadao se nekoj novoj filmskoj ulozi, ali ponude su izostale, a nagrada mu nije donela ono što je najviše želeo - život dostojan življenja.

Svi su me izneverili. Obećali su mi posao, novu kuću, bolji život za moju decu, a ništa od toga nisam dobio. Najviše me je razočarao Danis Tanović koga sam smatrao najboljim prijateljem. Čak sam i sinu dao njegovo ime. On zarađuje novac na filmu o mom siromaštvu, a ja sam i dalje siromašan, objašnjava Nazif.

Film Epizoda u životu berača željeza snimljen je za samo dvadeset sedam dana sa skromnim budžetom od 17.000 evra. Nazif i Senada dobili su 100 evra po danu snimanja, ali ne i procenat od prodaje autorskih prava za prikazivanje i distribuciju filma. Tanović je prošle nedelje u kratkoj izjavi za nemački Tagescajtung prokomentarisao događaj rekavši da su producenti filma morali da podignu kredit, koji još otplaćuju, zbog čega se deo filmske ekipe, uključujući i njega, u potpunosti odrekao honorara. Tanović tvrdi da se prema Nazifu uvek odnosio s ljubavlju i poštovanjem i da mu je žao što ne može više da mu pomogne.

Proslavljeni reditelj nije jedini ko je izneverio Nazifa. LJudi za koje je pre godinu dana bio heroj, danas ga preziru. Romi iz sela Poljice ne dozvoljavaju mu da se vrati poslu skupljača starog gvožđa, jer misle da se obogatio osvojivši nagradu. Novčana nagrada za osvajanje Berlinskog medveda ne postoji, ali niko od Nazifovih sugrađana u to ne veruje.

Mislio sam da će mi nagrada pomoći da bolje živim, da mojoj deci bude bolje, ali sve što je usledilo je veliko razočarenje, kaže Mujić. LJudi me svuda prepoznaju i kažu Lako je tebi, ti si dobio Oskara. Sad si bogat i možeš da kupiš šta hoćeš. Hvala Bogu da se niko od nas nije razboleo, jer šta bih radio da su mi u bolnici u Tuzli opet tražili da platim? Kako? Odakle?


Godinu dana nakon neverovatnog trijumfa Nazif je ponovo u Berlinu, ali ovoga puta stvari su malo drugačije. Crveni tepih, luksuzni hotel, limuzinu sa šoferom i lično obezbeđenje zamenila je neizvesna svakodnevica života u centru za azilante. Jesenas smo bukvalno gladovali i tada sam odlučio da sa porodicom dođem u Berlin, kaže Mujić. Nazif sa suprugom Senadom i troje dece već skoro tri meseca živi u centru za azilante na periferiji Berlina, deleći sudbinu velikog broja Roma iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Masovni zahtevi za azil romske manjine sa Balkana u zemljama Evropske unije u žiži su javnosti od stavljanja ovih zemalja na belu šengen listu. Problem na ivici diplomatskog skandala pokrenuo je pitanja zloupotrebe, ograničavanja i ukidanja šengenskog sporazuma pomenutim zemljama. Tračak nade dalo je sklapanje koalicionog sporazuma između Socijaldemokratske partije (SPD) i Hrišćansko-demokratke unije (CDU) nakon nedavno održanih izbora u Nemačkoj, čija je jedna od važnih tačaka lakše dobijanje azila i veća prava za izbeglice i azilante. Nemačka je kosmopolitska zemlja naslov je dela sporazuma koji je Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju proglasio za bezbedne zemlje porekla, i time ukinuo mogućnost bilo kakvih olakšica ili privilegija za azilante i izbeglice sa ovih prostora.

Nemačke vlasti su očekivano odbile zahtev za azil porodice Mujić, jer siromaštvo nije dovoljno dobar razlog za dobijanje azila. Iako imaju pravo žalbe, Mujići nemaju sredstava da angažuju advokata kako bi izbegli deportaciju početkom marta. Poslednja Nazifova nada je Medo od koga se ne razdvaja, jer strahuje da ga neko ne ukrade.

Sve što želim jeste da prehranim svoju porodicu, Senadu, Sandru, Šemsu i Danisa. Nije mi bilo lako da u ovim godinama napustim Bosnu, ali Bosna mi nije ništa dala. Berlin mi je dao nagradu, mog Medu i nadam se da će nam pomoći.

Priča o Nazifu i Senadi ponovo je dospela u žižu nemačkih medija. Građani revnosno potpisuju peticije na društvenim mrežama zahtevajući azil za Mujićeve, a reagovala je i uprava Festivala. Čim su saznali da je Mujić u Berlinu, kontaktirali su ga i krenuli da prikupljaju novac za advokata koji bi uložio žalbu na donesenu odluku. Direktor festivala Diter Koslik lično je posetio porodicu Mujić i obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći kako bi im pomogao da izbegnu deportaciju.

Ja samo hoću još jednu šansu, šansu da deci pružim normalan život, to je sve. Ako Nemačka hoće da mi da mogućnost da radim i zaradim za svoju porodicu, spreman sam da im u zamenu dam Medu, jer je to sve što imam.

Nazif je ipak dobio novu šansu, za sada samo onu da sa porodicom još jednom prošeta crvenim tepihom kao gost na otvaranju Berlinala, 6. februara. Na periferiji Berlina, u šumi pokraj Špandaua, u centru za azilante nema crvenog tepiha, reflektora, ni novinara. Berlinski aerodrom Tegel, preko koga se jednom nedeljno redovnim linijama deportuju desetine takozvanih lažnih azilanata takođe nije previše glamurozan, a zvezde života neprivilegovanih manjina odavno nikog ne zanimaju.