Paklena predizborna pomorandža

Noćna mora koju imam pred svake izbore izgleda u dlaku isto: sedim potpuno nepokretan ispred uključenog čudovišno velikog televizora, koji mi pokriva celo vidno polje, pa i da hoću ne mogu da skrenem pogled. Nadohvat ruke mi je daljinski upravljač, ali kao da je milion kilometara daleko, jer ne mogu da se pomerim i dohvatim ga ni rukom, ni nogom, ni zubima, ni snagom misli, ničim! Nema, dakle, načina da promenim kanal, a uz to je i zvuk pojačan do maksimuma. Ako vam je ovo odnekud poznato, to je zato što scena malo podseća na onu iz Paklene pomorandže (A Clockwork Orange, Anthony Burgess), u kojoj glavnog junaka drže vezanog za stolicu, zalepljenih očnih kapaka selotejpom za čelo da ne bi mogao da žmuri, ispred ekrana na kome se ređaju scene ultranasilja, a kako bi ga izlečili od sopstvenog nasilničkog ponašanja. E, u mojoj noćnoj mori najgore tek dolazi: taj TV kanal na kome sam zaglavljen vrti isključivo predizborne političke poruke, bez prestanka, dok se sve one zajedno ne stope u jednu ogromnu megaporuku, sastavljenu od elemenata iskombinovanih prema prilici, trenutku, mediju i ciljnoj grupi. A u korenu poruke laž, i to patološka. Pseudologia fantastica. I grmi li grmi sa tog ekrana:

Samo mi (ja/sposobni, odgovorni ljudi...) možemo (hoćemo/umemo/imamo snage i hrabrosti...) da vam (nam/ovom poštenom, radnom i vrednom narodu) obezbedimo svetlu budućnost (bolji život/radna mesta/milijarde u investicijama...) i to tako što ćemo pozvati na odgovornost (satanizovati/nadglasati/pohapsiti/zauvek osramotiti, konačno raskrinkati...) one koji su nas dovde doveli (koji nas mrze/ucenjuju/rasprodaju/izdaju/žele nam sve najgore...) svojim katastrofalnim (štetnim/izdajničkim/lopovskim/šarlatanskim...) političko-ekonomskim ponašanjem (pljačkom/korupcijom/nesposobnošću/prevarom...). I budite sigurni da vam (nam/ovom poštenom, radnom i vrednom narodu...) mi (ja/sposobni, odgovorni ljudi...) obećavamo (dajemo reč/obavezujemo se/majke nam/ne ustali s ovog mesta...) da ćemo se maksimalno potruditi (izgarati/polomiti se/izginuti/nadljudske napore uložiti...) da odmah (najkasnije iduće godine u ovo doba/ma već ovog meseca/ prve radne nedelje posle izbora/najpre moguće/evo samo što nismo...) čim osvojimo vaše puno poverenje (zgrabimo vlast) započnemo sistemske, korenite reforme (poskupljuju gorivo i cigarete/odraćemo vas od poreza...) od kojih će sve da pršti do Brisela, a i dalje (Živela Srbija!).

Postoji ta jedna univerzalna istina koja kaže: Možeš varati sve ljude neko vreme; možeš varati neke ljude sve vreme; ali ne možeš varati sve ljude sve vreme! Hm... Dobro, možda ne baš sve ljude sve vreme, ali ovde čak i ne preterano vešt političar kritičnu biračku većinu može uspešno da folira godinama, pa i decenijama, ako je suditi po onome što se nama mučenicima dešava od izbora do izbora, poslednjih četvrt veka.

Nije ova zemlja bogzna kakav izuzetak po nerealnim, abartovanim obećanjima koja glasačima dele šakom i kapom oni koji bi da dođu na vlast i tamo što duže ostanu. To se radi u celom svetu, političko laganje i predizborno preterivanje nije naša izmišljotina, s tim što u tim tzv. razvijenijim zapadnim demokratijama odlučuju finese kad je reč o razlici između predizbornih obećanja i postizbornih ispunjenja, finese koje se itekako mere i nagrađuju ili kažnjavaju već na sledećim izborima. Kod nas ništa loše što neki političar uradi za svog mandata nije dovoljno kataklizmično da ga ograniči da već posle nekoliko meseci posle silaska s vlasti uzdignutog čela ne počne da kritikuje, propoveda, lamentira i gotovo začuđeno otkriva šta sve u zemlji ne valja, šta se radi pogrešno, loše i presporo i šta bi on uradio savršeno, mnogo brže i mnogo bolje, samo da mu je vlast. Vlast na kojoj je do malopre bio!

Ovde su se političke laži uvukle u svakodnevno poimanje stvarnosti, potpuno i temeljno, pa smo skloni da poverujemo i u ono za šta znamo da je iluzija. Tako se korupciji i kriminalu već nazire kraj, Kosovo je i dalje naše, zapošljavanje će vrlo brzo biti u žestokom porastu, sa obrazovanjem i kulturom je sve u redu, mediji su slobodni, a strani investitori se guraju u redu da nam daju svoje pare ne tražeći ništa zauzvrat.

A sve nam to, gledajući nas što s ekrana, što oči u oči, priča relativno mali broj istih ljudi koji već više od dve decenije lešinarski kruže nad tim plenom zvanim vlast, pa se u jednom trenutku Ovi, a u drugom Oni i tako na smenu obruše na ovo poluraspadnuto truplo od države, ne prestajući da ga kidaju, razvlače i režeći čuvaju. Jeste, vlast i opozicija u ovoj upropašćenoj zemlji su jedni isti ljudi koji se među sobom rotiraju četvrt veka! I tako će ostati dok se Srbi ne dosete da oni koji su nas dovde doveli i u tome nas tako dugo i uporno održavaju ne mogu preko noći postati oni koji će nas odatle izvesti, pa ma šta pričali, obećavali i koliko uporno nas pred svake izbore patološki lagali.