Zanatlijke i bekice

U svojoj kolumni u kulturnom dodatku „Politike“ Aleksandar Mandić hrabro je načeo temu feminizma. „Danas vlada dogma o jednakosti“, piše on, „ali niko ne pominje mogućnost da onda treba da postoje zidarke, rudarke, mašinbravarke, zavarivačice, zemljoradnice, kamiondžijke, grobarke, automehaničarke... Žene nama muškarcima velikodušno prepuštaju sfere u kojima mora da se radi fizički, napolju i gde ima mnogo znoja ili opasnosti.“ Dame su već počele da mu odgovaraju, pa šta mu bog da. I ne pomišljajući da se uključim u takve polemike, ja bih gornji citat pogledao sa čisto jezičke strane. Nijedna od osam imenica ženskog roda koje je naveo Mandić (deset, ako uz dve složene dodamo i osnovne bravarka odnosno mehaničarka) praktično se ne upotrebljava (mada rudarka, zemljoradnica i grobarka postoje u Matičinom jednotomniku). S druge strane, sve su pravilno skovane i zvuče sasvim prirodno. Ako bi u budućnosti žene, odgovarajući na Mandićev izazov, počele da se bave pomenutim zanatima, nema sumnje da bismo ih zvali upravo tako. Utoliko je čudnije što nemamo ženskog oblika za neke imenice na -a i na -ac, kao zanatlija, drvoseča, mašinovođa, pisac, kupac (o tome je na ovim stranama pisao Jovan Ćirilov pre godinu i po dana). Žena bez ikakve sumnje može da bude (sudski) tumač, (kulturni) ataše, (foto‑)model, vodič, barmen, carinik, hirurg, pedijatar, psihijatar, ali i te imenice imaju samo muški rod. U svakom fudbalskom ili rukometnom timu postoje dva beka i jedan centar, danas te sportove igraju i žene, ali kako ćemo ih nazvati: bekice? centarkinje? O ovakvim i sličnim paradoksima jezika (ne samo našeg) još ćemo porazgovarati iduće nedelje.