Bela tačka na crni biznis

Foto shutterstock

Kada je polovinom prošlog meseca premijer Aleksandar Vučić nagovestio da njegov rođeni brat Andrej napušta Košarkaški klub Crvena zvezda, moglo se naslutiti da saga o privatizaciji ovdašnjih klubova ulazi u svoju završnu fazu. Definitivno suočen sa činjenicom da u klubovima sede političari koji baš i nisu apostoli moralnih vrlina, a da bi većina onoga što sebe naziva sportskim radnicima, da je i božjih i ljudskih zakona, nebo mogla da gleda samo kroz rešetke, rešio je da stavi veto na upotrebu svog prezimena u onome što sledi. A to nešto što dolazi je brutalno razbrajanje na lopove, ološ sa skupim kravatama, menadžere iz krimi miljea, huligane i uvek prisutne čankolize. Odluku da najkasnije do kraja 2015. srpskim klubovima, uključujući tu i ponos nacije Zvezdu i Partizan, pokaže postulate privatluka samo je nedavno cementirao izjavom da Zvezda i Partizan misle da vrede mnogo, a ne vrede ništa i da samo žele da uzimaju pare od države.



A koliko zaista vrede u ovom trenutku najveći, pre svega fudbalski klubovi, zaista je jednačina sa mnogo nepoznatih. Ono što se zna jeste da Crvena zvezda duguje oko 50, a Partizana 12,4 miliona evra. Reakcije vodećih ljudi u klubovima na ideju o privatizaciji kreću se od retoričkog prihvatanja do tihog otpora. Izvor NIN-a blizak Ministarstvu sporta potvrđuje da će naredne godine definitivno biti okončana svojinska transformacija. Naš sagovornik navodi da do sada niko nije polagao račune za državni novac koji je odlazio u klubove, a da su se pojedinci pokrivali dirigovanim odlukama zatvorenih fantomskih odbora. Godišnje se za sportske klubove okvirno izdvoji oko 100 miliona evra. Niko, međutim, od sponzora ne želi da otkrije koliko je tačno novca dao. Ono što je činjenica jeste da država izdvoji 20 miliona evra, a da preostalih 80 dolazi od sponzora. Istinu govoreći, davanje u sport u Srbiji je politički reket, navodi izvor NIN-a.

Nije iz ovoga posebna mudrost zaključiti da takav reket zahteva i političko linkovanje. Ako je neko živeo u uverenju da će takva praksa trajati beskonačno, u zemlji u kojoj se kasi sve jasnije vidi dno, grdno se prevario. Ni Zvezda ni Partizan više nikome ne znače ništa. Praksa iz minulih decenija na koju nije imuna ni aktuelna vlada samo pokazuje da zapravo nije ni bilo prave politike. A tamo gde izostane državna politika vodi je onaj ko je se prvi dočepa. A zapatilo se tu minulih decenija i kriminala i nasilja i droge i procenata od prodaje igrača i reketa i posebno političara. Izvor NIN-a blizak Ministarstvu sporta kaže da od svakog transfera igrača minimum pedeset odsto završava u privatnim džepovima. Navešću primer dvojice igrača Partizana oko čije se prodaje sada pregovara. Na stolu je ponuda od dva miliona evra, a ispod stola još tri miliona evra. Ništa nije bolje ni u FK Crvena zvezda. Podaci pokazuju da je u proteklih 13 godina isparilo 90 miliona evra, navodi naš sagovornik.



Poseban izazov predstavljaće huligani, kojima klubovi skoro pa tepaju nazivajući ih navijačima. Šamaranje, lupanje automobila, skidanje igrača do gola, postalo je deo ikonografije koja malo koga više iznenađuje. Odgovornost je, razume se, na upravama klubova i političarima koje je okupio maskirani kriminal, a koji su svoje interese artikulisali kroz navijački korpus. Opet, preko klubova huligani su se etablirali kao ozbiljan činilac, postajući regrutni centri paravojnih formacija, aktivni učesnici u političkim prevratima, te kao takvi traže svoju teritoriju za čerupanje plena. Možda je ilustrativan primer jednog navijača Partizana koji se pojavio na proslavi izbornog rezultata SPS-a. Tadašnji ministar policije Ivica Dačić tvrdio je da na zna o kome je reč. Sasvim moguće, ali je huligan sigurno znao ko je on. Upravo ova činjenica biće i najveći izazov tokom transformacije klubova. Državni organi znaju da se tokom 90 minuta utakmice proda više droge nego za čitav vikend u celom Beogradu. Biće hapšenja, procesuiranja Problem je sporost, neefikasnost sudova i predmeti vrlo često zastarevaju. Ministarstvo pravde radi na izmeni ovog dela legislative, kaže naš sagovornik.

U svakom slučaju, Vlada će morati da vodi računa o činjenici da ukoliko u zemlji socijalnih tenzija naraslih do pucanja, nezadovoljstvo ne budu artikulisali ni vlast ni opozicija, ni intelektualci, ni sindikati, postoji ozbiljan rizik da to učine ovi sa bejzbol palicama. I to ne samo u klubovima Možda bi u tom smislu mogao da bude poučan primer Engleske na čijim stadionima se iza svakog gola nalaze improvizovani pritvori u koje sudije u slučaju izgreda dolaze odmah i izriču presudu koja istog momenta postaje izvršna. A kada se svojevremeno Margaret Tačer suočila sa problemom huligana na stadionima, sve većim brojem mrtvih na sportskim borilištima, Engleska je i te kako bila bremenita socijalnim problemima.

Kada je o svojinskoj transformaciji reč, klubovi makar retorički iskazuju spremnost, uz jednu fusnotu da se moraju stvoriti svojinsko pravne pretpostavke. Kao glavni argument najčešće se pominje da je ogroman broj klubova, pa i Zvezda i Partizan, ustrojen na principu udruženja građana i da samim tim nisu ni državna ni društvena svojina. Zvezdan Terzić, v. d. generalnog sekretara Crvene zvezde kaže za NIN da Zvezda funkcioniše kao udruženje građana i da je kao takva već praktično privatno vlasništvo, te da se može govoriti samo o svojinskoj transformaciji. Država ne može da privatizuje nešto što nije njeno vlasništvo. Nesporno je da je država decenijama pomagala i finansirala sve sportske klubove, pa i FK Crvenu zvezdu. Formalno pravno gledano, država bi, da bi polagala pravo na udele u tom udruženju građana, trebalo i formalno da dokaže da je u minulom periodu kroz javna preduzeća ili na neki drugi način davala novac i da na taj način dokaže svoj udeo u Zvezdi. Mislim da bi svaki advokat na sudu oborio tvrdnje da je država vlasnik ili suvlasnik udruženja građana ukoliko pre toga ona kroz dokumentaciju ne dokaže da je ulaganjem stekla pravo na te udele, ističe Terzić. On dodaje da u klubu postoji svest da je to možda i apsurd, ali i napominje da tako stoji u Zakonu o udruženjima građana. Istovremeno, iz Partizana poručuju da je klub spreman za privatizaciju, ali i naglašavaju da zakon mora odrediti jasna pravila. Najpre, svi moramo biti u ravnopravnom položaju, a privatizacija mora biti obavljena ravnomerno i obuhvatiti što više subjekata. Ne sme da se desi da Partizan privatizuje neka ozbiljna kompanija, a da drugi klub čeka nekoliko godina. Polazna osnova, takođe, mora biti utvrđivanje čija je infrastruktura, ko raspolaže stadionima, kaže za NIN Mile Jovičić, potpredsednik FK Partizan.

A kada je već reč vlasničkoj strukturi, pitanje vlasništva nad objektima, posebno stadionima, već duže vreme lebdi kao jedan od ključnih problema u procesu privatizacije. Crvena zvezda je uknjižena kao vlasnik stadiona, ali sa višestrukim hipotekama. Partizan na sudu vodi spor sa vojskom oko vlasništva na stadionu. Što se tiče Partizana, u Ministarstvu preovladava mišljenje da bi stadion trebalo dati klubu, jer je vojsci apsolutno nepotreban. Istovremeno, novi zakon o privatizaciji predviđa institut pogodbe, pa tako potencijalni kupac ne bi morao da postane i vlasnik objekta ukoliko to ne želi. Stadion bi u tom slučaju mogao da ostane vlasništvo udruženja građana, kaže NIN-ov izvor blizak Ministarstvu sporta.

Kako NIN saznaje, predlagač zakona o privatizaciji sportskih klubova biće Ministarstvo privrede. Namera Ministarstva sporta je da se više povede računa o sportskim društvima. Ministarstvo smatra da fudbalski i košarkaški klubovi treba da izdržavaju neprofitne, a trofejne sportove poput vaterpola, odbojke, atletike... Rešenje bi moglo da bude kombinacija nemačkog i španskog modela. U prvom slučaju, klubovi ostaju udruženja građana, ali nalaze strateškog partnera u zainteresovanoj kompaniji. U drugom slučaju, reč je o mnogo malih akcionara, koji su vlasnici kluba. Mislim da će veliki klubovi naći strateške partnere u inostranstvu. Navešću da jedna firma želi da kupi naš klub za 60 miliona evra. Izuzetno je važno da opstanu manji klubovi u lokalnim sredinama, kaže naš izvor blizak Ministarstvu sporta.



A da država mora potpuno promeniti odnos prema profesionalnom sportu smatra profesor ekonomije Miodrag Zec. On ističe da je potrebno odmah prestati sa bilo kakvim direktnim i indirektnim subvencionisanjem sportskih klubova, pogotovo preko javnih preduzeća. On za NIN kaže da je to najbolji model privatizacije, jer sve ostalo, poput potrage za zakonskim rešenjem i pripreme modela privatizacije, samo je odlaganje rešenja. Kada država preko preduzeća prekine da sponzoriše klubove i pusti ih na tržište, onda ćemo znati da li oni mogu funkcionisati i kako. A tako će se i videti da li neko ima interes da ih kupi. Ne znamo mi da li će klubovi propasti automatskim skidanjem sa državnih sponzorstava, ali i ako propadnu i odu u stečaj, ni to nije smak sveta. Pa ovde će bolnice otići u stečaj, EPS će otići u stečaj, pa zašto bi onda jedan fudbalski klub bio pošteđen toga, smatra Zec.



Kako stvari stoje, model Bajerna iz Minhena klubovima, čini se, izgleda najprivlačnije. Gigant iz Bavarske funkcioniše upravo kao udruženje građana, ističe Terzić i napominje da je profesionalni pogon, sve ugovore igrača i rang takmičenja preneo na privredno društvo koje su sami osnovali i čiji su stopostotni vlasnici. Nakon toga je to novo privredno društvo nastavilo da funkcioniše kao kompanija uz strateško partnerstvo sa ostalim privatnim kompanijama. Slično rešenje možemo primeniti i u Srbiji, jer za naše klubove je upliv stranog kapitala neophodan, smatra Terzić.
A da bi model Bajerna ovde teško bio primenljiv iako i postojeći zakon dozvoljava partnerstvo sa privatnim kapitalom, smatra i Dejan Šuput, docent na Fakultetu za sport. On za NIN kaže da bi otežavajuće okolnosti bile to što naši klubovi nemaju velike rezultate, ali i činjenica da je Srbija malo tržište. Inače, Bajern je sportsko udruženje koje ima posebno privredno društvo zajedno sa Adidasom i ono se bavi organizacijom sportskih aktivnosti. Prema nemačkom zakonu, taj privatni partner ne može biti većinski vlasnik zajedničkog preduzeća, a u slučaju Bajerna udeo Adidasa je tek oko 10 odsto, ističe Šuput. Stručnjaci, takođe, ukazuju na to da bi u promeni zakonske regulative mogla biti primenjena iskustva zemalja poput Francuske gde klubovi, ukoliko se takmiče u profesionalnim ligama i imaju prihod iznad milion evra godišnje, moraju biti transformisani u privredna društva. Klubovi bi onda imali vlasnika ili bili akcionarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću i u tom procesu se mogu i prodati.

Naposletku, neke velike priče od ulaska Gasproma, Arapa ili nekog trećeg neće biti ništa ukoliko vlast ne zareže dovoljno duboko. Dakle, ili će država artikulisati klubove koji sada sa svojim dugovima i sportskim rezultatima više liče na sitan kusur nego na unosan pazar, ili će klubovi od države napraviti monetu za potkusurivanje. Nijedan scenario u Srbiji ne bi trebalo isključiti