Junačenje sa zadrškom

Koaliciona vlada japanskog premijera Šinza Abea odlučila se za „reinterpretaciju“ japanskog posleratnog ustava. Prema članu 9 tog ustava, koji su američki pravnici uobličili 1946, u vreme kada je Japan bio pod savezničkom okupacijom, Japan se „odriče rata kao suverenog prava nacije i pretnje upotrebom sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova“. Nova interpretacija će Japanu omogućiti da koristi vojnu silu da bi pomogla savezničkoj sili u slučaju da japanska bezbednost bude ugrožena. Abe se odlučio za reinterpretaciju ustava zato što bi njegova promena zahtevala dvotrećinsku većinu u Dietu, japanskom parlamentu; a kako je većina Japanaca i dalje alergična na vojnu silu, obezbeđivanje potrebnih glasova bilo bi nemoguć zadatak. Reinterpretacija će skoro izvesno izazvati proteste Kine i Južne Koreje protiv probuđenog japanskog militarizma. Pošto je Abe nacionalista i unuk bivšeg premijera svojevremeno hapšenog pod sumnjom da je ratni zločinac, te pošto je javno odavao poštu vojnicima koji su umrli za cara u Drugom svetskom ratu, ti protesti mogli bi da se učine opravdanim. Van svake je sumnje da Abe raskida s japanskim pacifističkim konsenzusom. Ali okolnosti pod kojima će Japan koristiti silu toliko su restriktivno definisane da je renesansa militarizma još na dugom štapu. Veći razlog za brigu su posledice koje će ovo imati po japansku demokratiju: demokratski izabrane vlade ne menjaju tek tako tumačenje ustava, pritom se i ne trudeći da za to obezbede parlamentarnu podršku. U Abeovom nacionalizmu, međutim, postoji čudna kontradikcija. Ustavom proklamovani pacifizam bio je deo posleratnog poretka koji su tokom okupacije nametnule Sjedinjene Države, i koji je većinski podržan od strane japanskog naroda, kome je bilo dosta rata. Za razliku od Nemačke, Japan nije imao svog Hitlera ni Nacionalsocijalističku partiju kojima bi se pripisala odgovornost za sve počinjene ratne zločine. Ono od čega je umesto toga trebalo očistiti Japan, verovali su posleratni reformisti, bio je specifičan vid japanskog militarizma, ukorenjenog u obožavanje cara, tradiciju samuraja, autoritarni „feudalizam“, itd. I dalje ima mnogo toga u preoblikovanju Japana posle 1945. što zaslužuje poštovanje: demokratija, emancipacija žena, zemljišna reforma, sloboda govora. Ali je oduzimanje suverenog prava na upotrebu vojne sile imalo jednu krupnu posledicu: japanska bezbednost je skoro u potpunosti stavljena u američke ruke, čime je Japan sveden na status vazalne države. I to je razlog zašto je glavni cilj nacionalistički nastrojenih japanskih lidera, počev od Abeovog dede, Nobusukea Kišija, ponovno uspostavljanje punog suvereniteta kroz reviziju člana 9. Ovo nije bilo moguće dok je Kiši bio premijer, pedesetih godina. Japanci na tako nešto nisu bili spremni, a na Kišiju je bila ljaga zbog činjenice da je tokom rata bio ministar za snabdevanje municijom. Abeov san je da se to sada uradi - pa i da se ode dalje od toga. On bi da obnovi neke aspekte jednog starijeg Japana, diskreditovanog ponašanjem japanske vojske u ratu - poput patriotskog ponosa, davanja važnije uloge imperijalnim institucijama, pa čak i reinterpretacije japanske ratne istorije. Otud njegov odlazak u hram Jasukuni da bi se odala počast senima imperijalnih vojnika, uključujući i zloglasne ratne zločince. Mnogi Azijci, uključujući i neke Japance, ovo vide kao izraz novog militarizma. Abe bi, pak, da se na to gleda kao na pokušaj da se obnovi međunarodna reputacija Japana kao „normalne zemlje“. Ali Abeovu ideju normalnosti još ne deli ni većina Japanaca, a kamoli drugih azijskih naroda. Kontradikcija u Abeovom nacionalizmu je u sledećem: iako govori o vaspostavljanju suvereniteta i nacionalnog ponosa, on dosad nije učinio ništa kako bi se Japan distancirao od posleratne dominacije SAD. Sasvim suprotno, njegova reinterpretacija ustava ima za cilj da pomogne Americi u njenoj ulozi vojnog policajca u istočnoj Aziji. Zapravo, ono što, čini se, rukovodi Abea čak i više od želje da revidira posleratni poredak u Japanu jeste široko rasprostranjeni strah od sve veće kineske dominacije u regionu. I površan pogled na japansku štampu, ili čak na nagomilane knjige na policama japanskih knjižara, pokazuje koliko se Japanci toga boje. U Tokiju se ni o čemu drugom ne priča toliko koliko o kineskoj agresiji u Istočnom i Južnom kineskom moru. Abeova reinterpretacija ustava stoga uopšte nije istinski radikalni odmak od posleratnog poretka. Rastuća moć Kine je zapravo uvećala japansku zavisnost od SAD kada je u pitanju bezbednost. Glavna briga Japana je da SAD neće hteti da rizikuju rat s Kinom zbog teritorijalnih sporova u Istočnom kineskom moru. Ono od čega se najviše strahuje, osim od uspona Kine, jeste moguće opadanje američke moći. Japansko-američko savezništvo iritira Kineze, koji bi voleli da im se SAD sklone s puta, kako bi oni postali dominantan akter u Aziji. Ili barem to tako prikazuju u javnosti. U stvari, kineski stav bi mogao da bude komplikovaniji i manje uniforman nego što se čini. Kina se zapravo nalazi pred prilično neugodnim izborom: mora ili da se pomiri s tim da i dalje živi sa Pax Americana u Aziji, koliko god dugo da on potraje, ili da se suoči sa samostalnijim, nuklearnim oružjem opremljenim Japanom. Privatno, mnogi Kinezi verovatno preferiraju prvu varijantu. Ovo može da izgleda kao solucija koja obezbeđuje najveću stabilnost. A zapravo, ona je puna opasnosti. Nema sumnje da američko vojno prisustvo i dalje obezbeđuje poredak s kojim većina aktera može da živi; ali se time rizikuje da najveća vojna sila na svetu bude uvučena u neki sitni regionalni konflikt, što je, jedan vek nakon 1914, mogućnost koja bi trebalo da nas zabrine. Ijan Buruma je profesor demokratije, ljudskih prava i novinarstva na Bard koledžu