Globalne muke

Nije bilo mnogo dileme koji će od filmova iz ovogodišnjeg programa Palićkog filmskog festivala odneti ubedljivu pobedu kada je reč o najboljem filmu glavnog takmičarskog programa. Film Levijatan ruskog reditelja Andreja Zvjagnjiceva čisto je remek-delo savremene sedme umetnosti, ispričano do te mere preciznim filmskim jezikom da zaista nije imalo konkurenciju u ovogodišnjem dobrom, ali nekoherentnom programu.

Levijatan počinje kao porodična drama, čiji se gorko-tragični ishod naslućuje od prvog kadra. Jedna prosečna ruska porodica biva suočena sa mogućim gubitkom zemlje na kojoj živi. Da bi to sprečili, otac porodice angažuje svog prijatelja advokata, koji u državnom sistemu pronalazi rupu, zahvaljujući kojoj počinje da ucenjuje lokalnog gradonačelnika. Samo jedna greška u njihovim porodičnim odnosima daje prevagu korumpiranom sistemu, vođenom pijanim, depresivnim, nesigurnim i agresivnim čovekom. Koristeći biblijske reference, date već u naslovu, koje uvezuje sa globalnim problemima savremenog društva ne samo ruskog, Zvjagnjicev kreira najbolji film svoje dosadašnje karijere (probio se filmom Povratak iz 2001. godine, nagrađenim najvišim priznanjem u Veneciji). Visoko stilizovano i kreirano delo, koje je kao takvo eventualno imalo konkurenta u filmu Stanice krsta Ditriha Brigemana, koji se opet zadovoljio drugom nagradom festivala na Paliću nagradom za najbolju režiju. Treću, specijalnu nagradu ove godine festivalski žiri dodelio je švedskom filmu Turista, i to za najbolju kameru. I tu dolazimo do pitanja s početka teksta zbog čega je program ove godine nekoherentan?

Filmovi koji su se u glavnom programu takmičili za nagrade nisu bili međusobno kompaktni niti tematski povezani, a o produkcionim uslovima u kojima su pojedina ostvarenja nastajala i da ne govorimo. Tako se recimo dogodilo da je program kao retko kada dosad uspeo da uveže genijalna ostvarenja kojima, sem pomenutih, može da se pridruži i Beli Bog Kornela Mudruca koji je otvorio Festival, što je za festival koji pretenduje na visoke pozicije među festivalima sličnog tipa, od itekakvog značaja. Uz sve to, Palić je zatvorilo još jedno remek-delo o kome će tek biti reči film Nurija Bilgea DŽejlana Zimski san. Ostvarenjima kao što su ova teško da može da parira recimo francuski film Jedi svoje kosti, krajnje bezlično i tek donekle celovito delo o životu Cigana, sa vrlo nezanimljivim zapletom, ili potpuno nekomunikativan i hermetičan film Čudna šuma Sabolča Tolnaja (srpsko-mađarske koprodukcije), do te mere nepovezano i nedosledno art house delo, da je veliko pitanje kome se autor ovim ostvarenjem obraća i zbog čega! Još jedan domaći film Varvari Ivana Ikića, doživeo je svoju premijeru na Paliću, takođe ne proslavivši se mnogo, ali dosegao je barem nagradu za najbolji debitantski film na festivalu, nedavno uspostavljeno priznanje Sejfi Teoman, naslovljeno po prerano otišlom turskom reditelju, nekada gostu Palića. Iz očite želje da i ostvarenja srpske produkcije budu konkurentna, selektor (Petar Mitrić) im je izgleda napravio medveđu uslugu. Ili je možda želeo da pokaže na kojoj razini se nalazi domaći film danas? Sudeći po 21. festivalu na Paliću, nažalost, daleko je ispod proseka, pogotovo u poređenju sa viđenim mađarskim, nemačkim i, naročito, ruskim remek-delom.