Linčovanje mišljenja

Foto profimedia.ra

Da umetnički prikazana golotinja još može biti provokativna, i to na naprednom Zapadu, pokazao je nedavni skandal na godišnjoj izložbi Društva žena umetnika izazvan slikom Lene Mekol pod nazivom Rubi Mej, koja je proglašena pornografskom i povučena iz postavke. Srpska kulturna javnost bila je jednoglasna: nagost nikad ne bi bila razlog za cenzuru u domaćim uslovima. Led je probio još 1973. Tomislav Gotovac kada je potpuno go protrčao Terazijama za potrebe filma Plastični Isus, spornog iz drugih razloga i trajno suspendovanog iz bioskopa.

Međutim, pod pritiskom raznih novih faktora prohibicije ili pogrešnog razumevanja, slobodni umetnički prostor se uvek iznova osvaja. Umetnost i postoji da bi izazivala, da bi rušila predrasude i pomerala granice, postulat je savremenih tendencija. U vrtlogu društvenih tokova, i provokacija je promenljiva kategorija i zavisi od konteksta, odnosno osetljivosti adresirane grupe. Rizik je glavni adut provokativnog, ali on nekad sačeka iza ćoška odakle ga niko ne očekuje.

Primer je poznati umetnik Ai Veivei, kotvorac olimpijskog stadiona Gnezdo u Pekingu koji je globalnu slavu izgradio na provokacijama. Na skretanju pažnje na totalitarnost kineskog režima, a prvenstveno, prećutkivanje posledica zemljotresa u Sečuanu kada je zbog aljkavo građene škole, poginulo više hiljada dece. Veivei je zbog akcija prikupljanja imena nastradalih đaka očekivao hapšenje, iako ne tako brutalno kakvo ga je snašlo, ali ne i incident koji je izazvao jedan benigniji rad, prikazan po ko zna koji put lane u Majamiju, u kom, na fotografiji, smrskava o pod 2.000 godina staru vazu iz dinastije Han, dok nekolicinu drugih izlaže ofarbane u jarke boje. Kritike su mahom bile euforične, bilo da se delo tumačilo kao komentar američkog kulturnog imperijalizma, masovne proizvodnje svega Made in China, komunizma nesklonog carskom nasleđu, ili čak prezira prema toj zaostavštini... Novo čitanje provokacije uneo je jedan posetilac razbivši jednu od Veivejevih vaza. On je proglašen vandalom i kažnjen, što je ostavilo prostor razmišljanjima: da li je vandalizam ako umetnost uništi anonimus, a vrhunsko angažovano delo - ako je akt čuvenog umetnika?

Imidž disidenta Veiveiju je, kao plus na atraktivne radove, doneo milione jena i dolara. Da provokacija ima tržišnu težinu pokazuje i slučaj ruskog umetnika Pjotra Pavlenskog čija je reakcija na utamničavanje članica Pusi Rajat bilo prikucavanje vlastitih testisa za Crveni trg. Pavlenski je neslaganje sa Putinovom strahovladom iskazao zašivanjem ustiju, obmotavanjem bodljikavom žicom, što bi ga svrstalo u heroje aktivizma da nije nekoliko činjenica na koje ukazuje umetnik Vladan Jeremić: Rusija je daleko liberalnija nego što je prikazuju zapadni mediji, i ovde postoji umetničko tržište, pa su pomenuti postupci ponekad vrsta marketinga, smatra Jeremić. Kako na domaćoj sceni nema prometa, izostaju i umetničke provokacije, iako to nije jedini razlog što ih nema ili su slabog odjeka. Poslednje vredne pomena vezane su za vlast Miloševića, kad je i Srbija bila u centru geopolitičkih zbivanja. Provokativno se ne može razumeti bez referentne grupe, ili političke klike koja neko delo tako doživljava i manipuliše istim u cilju legitimizacije svoje ideologije, kaže istoričar umetnosti Saša Janjić. Nije retko da sami umetnici provokaciju koriste kao deo strategije, ali se ona vidi kao takva samo ako uspešno komunicira sa sredinom u kojoj se ostvaruje. Stoga nije svaki rad koji se bavi teškim temama provokativan, iako na to pretenduje. Posebno kada se uzme u obzir znatno umanjeno domaće kritičko javno mnjenje i, s druge strane, ideološki okviri evropske kulturne politike u kojima se zna ko treba da bude žrtva, a ko krivac, tvrdi Janjić.

Pa, ipak neke zagrebane teme izbace ovdašnju javnost iz letargije, a to su pitanja nacije, religije i seksualnosti. Tako je kosovski problem zatvorio izložbu Odstupanje/savremena umetnička scena Prištine 2008. u Kontekstu kada su pop-art plakat Adema Jašarija, autora Drena Maljićija sa zida istrgli pripadnici Obraza, sve bodreni slikom Legije i pevanjem rodoljubivih pesama. Pokušaj problematizacije bliske prošlosti je propao u znaku policijskih kordona, isprečenih revoltu oštećenih izbeglih porodica.

Sličan linč se spremao prošlogodišnjoj postavci Bogujevci/vizuelna istorija kosovskih umetnica Sarande i Jehone Bogujevci u u KCB-u, čija tema je bila masakr nad albanskim žiteljima Podujeva 1999. Pogotovo usled medijskog spinovanja, čije je praktične posledice sprečilo prisustvo Ivice Dačića na otvaranju izložbe. Međutim, ako predstavnici vlasti podrže javno nezadovoljstvo umetničkom idejom, onda je ona u još većoj opasnosti. Velika frka se tako po ovom principu digla povodom postavke Šveđanke Elizabet Olson Valin Ecce Homo postavljene lane u CZKD-u. Novu foto-verziju Tajne večere gde su Isus i apostoli - transvestiti i zaraženi HIV-om, sablaznio je vrh crkvenog klira koji je stavio veto na otvaranje. Podržani protest desno orijentisanih masa jedva je prigušen prisustvom brojnih policajaca.

Iako je u svim navedenim primerima vrlo uslovno reč o likovnoj publici, njene reakcije se drastično razlikuju od odjeka pozorišnog auditorijuma, koji se ne štreca u slučaju direktnih napada. Pa kad mu se u lice sruči da je politički debelokožac, takoreći marva, kao što je učinio Oliver Frljić u predstavi Zoran Đinđić, on, po automatizmu, aplaudira ideji, odnosno, reditelju. I zamera mu samo to što je Hrvat. Mediji imaju značajan uticaj u podsticanju javnosti da na određene umetničke postupke gleda kao na provokaciju. Javnim glasilima je skoro uvek potreban senzacionalizam, objašnjava ovu pojavu Ana Tasić, pozorišni kritičar.



Provokacija je metod, a ne svrha, dodaje reditelj Gorčin Stojanović, a kao takva, ona je sredstvo poticanja gledalačke, slušalačke ili čitalačke pažnje. Provokacija je zgodan način da se razbije rutinizovana percepcija, da se uspavani posmatrač razbudi i da, eventualno, reaguje, tvrdi. Kao i svaki drugi metod, i provokacija može postati samosvrhovita, osobito u rukama nedovoljno darovitog ili neveštog umetnika. Tada se ona svodi na površnu publicistiku, nešto čemu se raduju urednici olakšanih medija i sitniji politički činioci, objašnjava Stojanović. I zaključuje da onda biva svejedno da li je posredi gola stražnjica ili društvena kritika.

Na to ukazuje i golemo bogatstvo Majkla Mura, tvorca podrivačkih dokumentaraca o trulom kapitalizmu, od koga se vlasnik devet vila, a jedne u susedstvu Madone i Brusa Vilisa, ne ograđuje, već uvek napominje da redovno plaća porez (u sedam cifara).
Ipak, uz sva ograničenja u inteligenciji ili etici, svaka provokacija je dobrodošla. Ako ništa drugo, barem razmrda učmalu čaršiju.