Investicije i druge nade

Foto AP

Kada sledeće sedmice visoka delegacija, predvođena premijerom Aleksandrom Vučićem, bude putovala u Berlin, naslovi u domaćoj štampi verovatno će biti u tonu sasvim suprotnom od prošlonedeljnog, kada je najmoćnija evropska zemlja prozivana zato što na nedavnoj donatorskoj konferenciji za poplavljene, Srbiji nije dala ni evro, za razliku od Bosne, prema kojoj je bila galantna. Za četvrtak 28. avgust je, naime, zakazana Zapadnobalkanska privredna konferencija koju organizuje nemačko Savezno ministarstvo privrede, pa bi jedan u nizu učestalih, što bilateralnih, što grupnih sastanaka nemačkih i zvaničnika ovdašnjeg, problematičnog regiona, lako mogao biti povod za spekulacije o novoj nemačkoj strategiji za Balkan i svakakvim blagodetima i opasnostima koje bi ona mogla da nam donese.

Sagovornici NIN-a ne slažu se sasvim u proceni značaja ovog skupa. Mišljenja se kreću od stava da je reč o značajnom skupu, do sasvim suprotnog, da će to biti muva koja živi jedan dan. Baš tako, slikovito, uz uslov anonimnosti, tvrdi obavešteni sagovornik iz Berlina, koji kaže da je priča smišljena u kabinetu kancelarke Angele Merkel, s ciljem da se pošalje signal na nekoliko strana najpre, zemljama kandidatima za članstvo u EU da se nešto, kao, događa kao i signal privredi da treba ulagati u zemlje regiona. Sagovornik NIN-a govori i o potrebi da se, u trenutku kad svi optužuju Nemačku da koči proširenje EU, pošalje poruka da ta zemlja, zapravo, radi i doprinosi prevazilaženju konflikata. I, naravno, u kontekstu ukrajinske krize, potrebno je dati signal zemljama regiona da se na njih ne zaboravlja naročito važan zbog činjenice da sve ovdašnje zemlje očajnički traže investitore, pa se onda i politički vezuju za njih.

Bodo Veber, nemački ekspert za Balkan, kaže da skup na jednoj strani ima za cilj naglasak da region ostaje važan za EU uprkos prečih evropskih i svetskih izazova. Na drugoj strani, cilja na neiskorišćene potencijale za regionalnu saradnju unutar Zapadnog Balkana. Samim tim skup je važan, ali ne treba očekivati previše konkretnih rezultata, kao što mediji sedmicama sugerišu, upozorava on.

Sama činjenica da će kancelarka Merkel sa svojim kolegama, ministrom spoljnih poslova Frankom Valterom Štajnmajerom i ministrom privrede i energetike Sigmarom Gabrijelom, ugostiti premijere, ministre spoljnih poslova i ministre privrede zemalja Zapadnog Balkana govori o značaju ovog događaja, kaže Marko Čadež, direktor Foruma Srbija-Nemačka. Nemačka, po mom mišljenju, želi da stavi do znanja da zemlje iz ovog regiona, koje još nisu članice EU, mogu da računaju na snažnu podršku u sprovođenju reformi i modernizaciji države na putu ka punopravnom članstvu, kao i da podstakne one koje su već članice da im na tom putu pruže podršku i pomoć. Do 2020. godine zemlje koje se nalaze u procesu pristupanja EU mogu da računaju ne samo na političku, već i na snažnu finansijsku podršku u visini od 11,7 milijardi evra, kaže Čadež i dodaje da je od značaja i što će sastanak biti fokusiran na razvoj privrede u celom regionu kao i na važne infrastrukturne projekte.

Najveći problem svih zemalja koje žele da pristupe EU je veliko privredno nazadovanje od 2008. od izbijanja dužničke i finansijske krize u Evropi, kaže Dušan Reljić, šef predstavništva nemačkog Instituta za međunarodnu politiku i bezbednost u Briselu. Sve zemlje regiona koje su se vezale u trgovinskom i bankarskom smislu za neke od zemalja EU trpe posledice krize žešće nego same zemlje EU i svaka podrška u ekonomskom smislu im je dobrodošla. Sastanak treba da pokaže da Nemačka kao najveća članica EU ne odstupa od starog stava da širenje EU ostaje na dnevnom redu i da se ne potiskuje u zapećak.

Olaf Benke, šef berlinske kancelarije Evropskog saveta za međunarodne odnose, podseća da je kancelarka Merkel nedavno rekla da će Nemačka pozvati balkanske države krajem avgusta u želji da jasno stavi do znanja da njena vlada želi međusobnu podršku i da želi da u budućnost gledaju zajedno. Na Zapadnom Balkanu je dosta nezavršenog posla i zbog toga se čini korisnim da se organizuje jedan ovakav sastanak, na kome će se strateški razgovarati i pokušati udahnuti novi život politici koja, čini se, nije više isplativa, kaže Benke i dodaje da Ruska ofanziva u Ukrajini takođe može biti jedan od razloga zbog koga Nemačka i EU pokazuju dodatno interesovanje za Balkan. Moskva vreba zemlje u regionu, a naročito Srbiju koja je najstrateškiji partner EU i kao najveća zemlja u regionu predstavlja ozbiljan ulog za obe strane. Benke upozorava da će Brisel i EU nastaviti da uključuju zemlje regiona u formiranje zajedničkog stava oko ukrajinske krize. Imajući u vidu da i sam Berlin želi da posreduje između Kijeva i Moskve, možda bi Beograd trebalo da stupi u prisniji kontakt sa nemačkim ministarstvom inostranih poslova, kaže, uz procenu da bi bugarsko suspendovanje izgradnje Južnog toka moglo da pojača pritisak na Srbiju. Projekat Južni tok i odnos srpskih vlasti prema njemu može biti jasan pokazatelj da li je Beograd lojalan Briselu ili Moskvi. Ako je Vučić zaista ozbiljan po pitanju priključenja EU, on na duge staze neće moći da izbegne pitanje uvođenja sankcija Rusiji, naročito kako i pritisak SAD raste, kaže Benke.

Sagovornici NIN-a slažu se u oceni da se ne može govoriti o novoj nemačkoj strategiji za Balkan, već samo o novoj dinamici saradnje. Čadež kaže da Nemačka pažljivo prati događaje i prepoznaje pozitivne procese i podseća da su i Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama dva puta u kratkom roku boravili u Berlinu, gde su osim političkih imali i susrete sa privrednicima. Osim snažne političke podrške za sprovođenje reformi, jačanje regionalne saradnje veoma je važno da zemlje u regionu definišu projekte koji će ubrzati privredni razvoj, kaže Čadež. Sve zemlje bivše Jugoslavije, gde živi 22 miliona stanovnika, 2013. su beležile razmenu roba i usluga sa Nemačkom u vrednosti od 17,7 milijardi evra, od čega je 8,8 milijardi beležila Slovenija. Samo Mađarska, sa nepunih 10 miliona stanovnika ima 37 milijardi evra, dok još manja Slovačka ukupno razmeni roba i usluga u vrednosti od 23 milijarde, Češka čak 64 milijarde. Slovačka, zanimljivo je, danas proizvodi najviše automobila po glavi stanovnika u svetu. Ovi, po zemlje u regionu ne toliko pozitivni podaci govore o prostoj korelaciji vremenskog okvira u kome je jedna zemlja ušla u tranziciju i dinamike privrednog razvoja, kaže Čadež.

Nemačka od 2011. pokazuje pojačano interesovanje, od kad je preuzela vođstvo unutar EU i zapada u vezi spora između Srbije i Kosova kao prepreke EU-integraciji i dosledne demokratske i tržišno-ekonomske transformacije obe države, kaže Veber. Nemačka je u međuvremenu postala neka vrsta ključne zemlje unutar Unije, uključujući i zajedničku spoljnu politiku EU, koja je ušla u fazu reanimacije posle euro-krize i u kontekstu krize u Ukrajini. Učešćem na skupu u Dubrovniku te organizovanjem samita 28. avgusta Berlin podvlači taj svoj značaj i svoj interes u regionu. Veber ipak ističe da od skupa ne treba previše očekivati, pogotovo ne nešto specifično za pojedine zemlje regiona. On ocenjuje i da su tokom dve važne posete Vučića Berlinu od početka ukrajinske krize sve poruke koje je Berlin trebalo da pošalje, već poslate.

Benke kaže da Nemačka vidi Srbiju kao jednu od vodećih zemalja na Zapadnom Balkanu. Najvažniji cilj nemačke vlade, dodaje, jeste približavanje Srbije EU u smislu podrške naporima da se Srbija demokratizuje, ojača ekonomiju i poboljša životni standard svojih građana. Nemačka je u razvoj Srbije od 2000. uložila više od 1,6 milijardi evra, što je čini najvažnijim bilateralnim donatorom Srbije. Takođe, kroz različite programe EU, Nemačka je znatno pomogla u sanaciji majskih poplava, kako finansijski, tako i u ljudstvu, kaže Benke, ali podseća da podrška nikad nije bila bezuslovna. Imajte u vidu da je Berlin bio jedan od glavnih oponenata dodele statusa EU kandidata Srbiji 2011. Vlada Merkelove smatrala je da je Beograd podržavao nemire srpskih nacionalista na severu Kosova, kada je nekoliko nemačkih vojnika bilo povređeno. Ceo slučaj Kosova je za Nemačku veoma važan i Berlin želi da Beograd normalizuje odnose sa Kosovom, s obzirom na to da je Nemačka priznala njegovu nezavisnost, kaže Benke.

Obe vlade u kojima je glavnu reč imao Vučić pokazale su znatan stepen spremnosti za ispunjavanje kosovskog zadatka. Da li to zaista otvara put ulasku u EU pre 2020? Benke kaže da u Briselu smatraju da su takva očekivanja Srbije nerealna. Crna Gora je počela pregovore u junu 2012. i do sada je samo uslovno zaključila jedno poglavlje. Albanija je dobila status kandidata tek u junu, a Hrvatska se priključila 2013, nakon šest godina pregovora, ali je ona u to vreme bila mnogo naprednija. U međuvremenu je EU uvela duže faze pregovora i strože uslove, što znači da joj predstoji veoma dug put, imajući u vidu da je otvorila pregovore u januaru. Iako je postigla napredak i učinila dosta ustupaka, ostaje da se vidi šta će biti sa Rusijom, Kosovom, Južnim tokom itd. U isto vreme imamo veliki zamor od prethodnih proširenja među članicama EU, tako da će i to dodatno usporiti proces pristupanja, upozorava Benke. A da li će, kad dođe vreme, o priključenju odlučiti upravo Nemačka, kao što se ovde veruje?

Srbija, Kosovo, Makedonija i BiH imaju vrlo specifične sporove koje moraju da reše ukoliko žele da se priključe EU i zato im je potrebno snažno liderstvo unutar njih samih, smatra Benke. Iako mnogi smatraju da je Nemačka najvažnija zemlja u okviru Unije, dodaje naš sagovornik, ipak je to na kraju jedan formalan proces, a ne politička volja ili bonus, kao što je to bio slučaj početkom 2000-ih. On podseća da svaka članica može da blokira pridruživanje, tako da svi igraju važnu ulogu. Istina, Nemačka može pogurati proces, kao što je to učinila u slučaju Poljske, ali i druge članice mogu učiniti isto. Polaganje svih nada u Nemačku vas neće učiniti 29. članicom EU, kaže Benke. Ali to nije jedino otrežnjenje koje nudi: prema njegovom mišljenju zbog nezavršenih reformi i problema sa Južnim tokom i Rusijom, dolazak ozbiljnih nemačkih investicija je samo pusta želja srpske vlade.