Osvajaću medalje, ali neću živeti u Srbiji

Foto Aleksandar Dimitrijević

Tek nešto više od pet minuta u dva avgustovska dana bili su dovoljni da Velimir Stjepanović postane miljenik nacije. Naime, tih pet i nešto malo više minuta bili su dovoljni da postane dvostruki evropski šampion na 200 i 400 metara kraul. Utisak je da je Velimir Stjepanović podjednako iznenadio i sebe i javnost, iako se znalo da se radi o izuzetno talentovanom plivaču. Uostalom, o tome i svedoči i njegova izjava nakon istorijske trke na 200 metara u kojoj je pobedio svetskog rekordera Nemca Paula Bidermana i olimpijskog i svetskog šampiona Francuza Janika Anjela: Ni ja nisam još svestan šta se događalo i šta sam uradio tokom ovih nekoliko dana. Sada kada se vratim u Srbiju i kada se slegnu utisci, možda ću saznati, pričao je Stjepanović neposredno nakon druge zlatne medalje.

Nekoliko dana nakon toga u intervjuu za NIN kaže da se oseća kao šampion, ali i dodaje da ostaje čvrsto na zemlji. Naravno, ovo je veliki rezultat, ali glavni cilj je Olimpijada u Rio de Žaneiru 2016. Sva takmičenja do tada zapravo su primpreme za Olimpijske igre. Osvajanjem evropskih medalja nisam ispunio ambicije. Prija mi pažnja, čuo sam na prijemu u Vladi da se prvi put dogodilo da toliko kamera i novinara dođu zbog jednog čoveka. Mislim da je i Srbiji u ovim vremenima bio potreban ovakav događaj, kaže Stjepanović.

Kako se dogodilo da budete toliko dominantni u vašoj najslabijoj disciplini 400 slobodno, a da ne prođete kvalifikacije u najjačoj, 200 delfin?

Taktizirao sam, želeći da sačuvam snagu za finale na 200 metara slobodno i preračunao se. Da sam plivao uobičajeno, lagano bih ušao u finale i, stopostotno sam siguran, osvojio i treću zlatnu medalju. Ta okolnost učinila me je nervoznim i napetim pred finale na 200 slobodno, ali sam to uspeo da pretvorim u motivaciju. Mislim da većina sportista to nije u stanju da uradi.

Posmatrajući stvari sa strane, izgledalo je da su vaši uspesi mnogo više iznenadili ovdašnju javnost i plivački establišment nego vašu porodicu?

Tek kada sam osvojio zlato na 400 metara, počeli su donekle da me gledaju kao pretendenta na medalje. Činjenica da Biderman i Anjel nisu ni ušli u finale učinila je da, ipak, sa rezervom gledaju na moju pobedu. Čim sam tog jutra video rezultat u kvalifikacijama, znao sam da će se desiti nešto dobro. Što se tiče naše javnosti, posle Olimpijade u Londonu imao sam problema sa povredama, nije me bilo do Mediteranskih igara, pa je i normalno što sam donekle ostao u senci. Pogotovu što prošle godine na Svetskom prvenstvu nisam plivao sjajno. LJudi su možda tada očekivali puno, ali realno, imajući u vidu povredu leđa koju sam vukao, nisam mogao više. Čini mi se da sam tada nestao iz javnosti.

Počeli ste da plivate sa tri godine i to zbog zdravstvenih problema koje je imao vaš brat.

Uvek sam želeo da radim ono što je radio stariji brat. Majka nas je odvela na plivanje, a ja sam imao paničan strah od vode. Plakao sam na prvim treninzima, nisam želeo da uđem u bazen. Nekako, na nagovor trenera, odradio sam deset časova i posle mesec dana bio sam najbrži među vršnjacima. Tada smo naslutili da možda mogu nešto da uradim, a u dvanaestoj godini, kada sam počeo da radim sa trenerom Krisom Tajdijem, shvatio sam da mogu da napravim vrhunske rezultate. Otišli smo u Mildfild u Engleskoj na prvo takmičenje van Dubaija i tamo sam osvojio nagradu kao najbolji plivač u svom uzrastu. Tajdi je tada rekao mojim roditeljima da uz pravilan rad za desetak godina mogu da budem veoma dobar plivač.

Vaša trka na 200 metara slobodno i finiš sa Bidermanom mnoge su podsetili na čuveni okršaj Čavića i Felpsa na Olimpijadi u Pekingu.

Znate šta, o tome odlučuje i sreća. Čavićev zadnji zaveslaj je išao ispod vode, a Felpsov preko. U mom slučaju je bilo obrnuto, zadnji zaveslaj je išao kroz vazduh. Ali to su stvari koje u finišu ne možete da kontrolišete niti na njih utičete. Zapravo ta sitnica je i odlučila pobednika. Želeo sam da posle 100 metara budem što je moguće više ispred Bidermana, poslednjih 50 metara on je ubrzao, sve je bilo jako blizu, sada mi se čini da sam trku dobio u poslednjih pet metara. Biderman je nakon trke rekao da nije znao odakle sam se stvorio. Kada sam izašao iz bazena posle trke, imao sam nesnosnu glavobolju, nisam mogao da gledam, osećao sam strahovite bolove u nogama i rukama. Nisam mogao da stojim, morao sam da sednem pre nego što sam sišao niz stepenice.

Vaša porodica je iz Republike Srpske, iz sela Čengići u blizini Bijeljine. Zbog čega su vaši roditelji otišli u Ujedinjene Arapske Emirate gde ste i vi rođeni?

Razlog je rat koji je izbio u Bosni. Otac je otišao tamo 1988, jer je naslućivao da se sprema nešto loše. Majka mu se pridružila 1991. i više se nisu vraćali.

Živite u Dubaiju, određeno vreme tokom godine provodite i u Beogradu. Gde osećate da vam je dom?

U Beogradu zbog obaveza provodim manje vremena nego ranije. Dolazim ciljano, uoči nekog takmičenja, gde sa trenerom radim poslednju glazuru. Čengiće i Dubai osećam kao dom. U Republici Srpskoj mi je čitava porodica i normalno je da se tako osećam.

Odlučili ste da plivate za Srbiju, odbili ste i pasoš Emirata, a to je moglo da vas učini milionerom. Šta je bilo odlučujuće u vašoj odluci?

Zaista nikada nije bilo dileme. S obzirom na to da sam iz Republike Srpske, oduvek sam znao da ću plivati samo za Srbiju, za zemlju koju volim. Samo jednom su me to pitali i nikada više. Ja sam Srbin i to je bilo presudno da odbijem i ponudu Emirata. Moje ime čak ne bi ni fonetski dobro zvučalo pored imena nekog njihovog plivača. Ne razmišlljam o materijalnoj strani te odluke. Jednostavno, volim da se takmičim pod srpskom zastavom, a Plivački savez zaista pomaže koliko god može. Do moje četrnaeste godine, sve su finansirali roditelji, sada je i Savez uključen i ja sam zahvalan na tome. Ne znam zaista koliko novca izdvajaju, na meni je već puno takmičarskog pritiska, a o finansijama brinu moja porodica i trener.

Srbiji ste već dali mnogo, očekujete li da vam država vrati kroz adekvatan tretman kakav zaslužuje vrhunski sportista?

Verujem da ću imati adekvatan tretman iako je Srbija u krizi. Ne vidim mnogo, jer nisam fizički prisutan, ali pre nekoliko dana je i premijer Vučić o tome govorio. Mislim da će, ipak, za dve-tri godine stanje u zemlji biti bolje. Ovog trenutka imamo dovoljno novca da pripreme ne trpe i zadovoljan sam tom činjenicom.



Da li vam je Vučić obećao konkretnu pomoć?

Jeste. Obećao je malo više para i nagrade za medalje. Dakle, dobićemo ono što i treba da dobijemo. Istovremeno, Vučić na Olimpijadi u Riju očekuje od mene dve medalje, a ja - da budem u kampu, recimo negde u Arizoni, nekoliko nedelja pred takmičenje, kako bih se privikao na uslove. Moram reći da Olimpijski komitet i Plivački savez već rade na tome.

Kada već govorimo o materijalnom momentu, koji je u sportu neizbežan, može li vrhunski plivač da zaradi ozbiljan novac?

Najbolji na svetu može da zaradi. Južnoafrikanac Čed La Kros koji je pobedio Felpsa u njegovoj najbržoj disciplini može sad da prestane da pliva i imaće dovoljno novca. Da ne govorim o samom Felpsu, koji je osvojio osam zlatnih medalja na jednim Olimpijskim igrama. Ali ako ste deseti na svetu, morate da se snalazite. Za razliku od, recimo tenisa, gde se i 20. igrač na ATP listi tokom karijere finansijski obezbedi. U plivanje najviše ulažu sponzori, a tu su i mitinzi na kojima organizatori obezbeđuju nagradni fond. Meni je u tom smislu malo lakše jer živim u Dubaiju, a tamo ima prilično para. Zbog činjenice da sam rođen u Abu Dabiju, a živim u Dubaiju, tamo me vide kao svoj proizvod. Ali ja i dalje mislim da ovde mogu da zaradim kroz sponzorske ugovore.

Imate li nakon ovih uspeha ponude sponzora?

Iz Srbije još ne, ali ljudi iz Arene, proizvođača opreme za plivanje, pričali su sa mojim trenerom o tome. Takav ugovor bi bio sjajan, ali još ništa nije potvrđeno.

Kakvi su uslovi za trening u Dubaiju i da li biste ostvarili ovakve rezultate i da trenirate u Beogradu?

Možda nećete verovati, ali kada su u pitanju bezeni, bolji uslovi su u Beogradu nego u Dubaiju. Jedini pedesetmetarski bazen tamo je udaljen 40 minuta vožnje od naše kuće. Ali, tamo imam tim sa kojim treniram, sada će mi se pridružiti i Ivan Lenđer. Bio bih prvak Evrope i da živim u Beogradu, a da mi je trener Kris Tajdi. Već devet godina radim sa njim i svake sezone je sve bolje. I te stvari ne treba menjati. Primera radi, Janik Anjel je promenio trenera, sa njim sada radi Felpsov dugogodišnji trener, a rezultati su mu slabiji nego ranijih godina.



Ono što vas u budućnosti očekuje je Svetsko prvenstvo u Kazanju naredne godine i, naravno, Olimpijada u Riju 2016. Šta biste smatrali uspehom?

Jasno mi je da javnost sada očekuje pregršt medalja, i to zlatnih. Ali, moram da napomenem da postoji ogromna razlika između Svetskog i Evropskog prvenstva. U Kazanju će plivati Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani, Južnoafrikanci, Japanci, a te su nacije velesile u ovom sportu. Meni je bitno da me zaobiđu povrede i da trening ide planiranim tokom. Najvažnije je da uđem u finale, a tada uvek idem na prvo mesto bez obzira na to ko pliva pored mene. Uostalom, Biderman je svetski rekorder na 200 kraul, Anjel svetski i olimpijski šampion, ali to me nije mnogo zanimalo. Mislim da imam odlične šanse za medalju na Svetskom prvenstvu u Kazanju. Ako me pitate za boju, zaista nemam pojma. Isto važi i za Olimpijadu u Rio de Žaneiru. Kada uđem u finale, plivam za zlato.

Nakon Olimpijade u Londonu imali ste ponude američkih univerziteta da tamo nastavite karijeru i školovanje. Čime želite da se bavite u budućnosti?

Nikada nisam ozbiljno razmatrao opciju odlaska u Ameriku. Želeo sam da ostanem sa svojim trenerom Tajdijem. Nisam još siguran čime ću se baviti nakon završetka karijere. Studiram biznis menadžment i svakako bih i u budućnosti želeo da se bavim nečim vezanim za sport. Nameravam da napravim pauzu na fakultetu kako bih što spremniji dočekao Olimpijadu, a potom da završim studije. Naravno, u zavisnosti od rezultata, planiram da plivam negde do 2020. godine.

Da li biste se nakon završetka karijere vratili u Srbiju, eventualno otvorili školu plivanja ili se bavili nekim drugim poslom?

Iskreno, ne bih. Posebno kada vidim kako je Čavić prošao sa školom plivanja. Volim Dubai, jer je drugačiji. Moja devojka je iz Južne Afrike i eventualna selidba bi tražila ozbiljno prilagođavanje ovdašnjim uslovima. Dolaziću svake godine, ali ne verujem da ću živeti u Beogradu.