Ginuli smo u Španiji

Foto Marko Metlaš

Svetsko košarkaško prvenstvo u Španiji bilo je veliko takmičenje, koje smo odigrali na sjajan način, mada u finalu nismo pokazali igru kao u nekim prethodnim utakmicama. Ipak, naš tim je za 14 dana pokazao kako se igra za svoju državu. Te dve nedelje disali smo kao jedan. Ovako Miloš Teodosić, član idealne petorke Svetskog prvenstva, u razgovoru za NIN, sumira utiske posle osvojene srebrne medalje.

Lično sam srećan zbog izbora u idealnu petorku. Takvo priznanje godi svakom igraču, ali sam još srećniji zbog naše medalje i povratka srpske košarke u svetski vrh, kaže Teodosić, koji se, prema očekivanjima, našao u najboljoj petorki šampionata, rame uz rame sa Nikolasom Batumom (Francuska), Pau Gasolom (Španija) i dvojicom Amerikanaca, Kenetom Faridom i Kajrijem Irvingom, koji je proglašen za najboljeg (MVP) igrača šampionata.

Nezaobilazno pitanje posle briljantnih igara Miloša Teodosića na šampionatu sveta u Španiji bilo je: Šta se desilo, otkud sad odjednom drugi Teodosić, onaj koga smo čekali godinama?

Ništa posebno, valjda sam stariji, zreliji, mirniji, imam više iskustva, kaže za NIN prvi plejmejker šampionata.
Dok sedimo u bašti jednog bara preko puta madridskih hotela Melia, u kome je reprezentacija Srbije bila smeštena, dečaci prepoznaju Teodosića i mole ga da se slika sa njima. Ne odbija nikoga, nekima je čak i dres poklonio.

Mnogi misle da je novi Teo dobrim delom zasluga selektora Saše Đorđevića, koji je i sam bio plejmejker, lider svoje generacije, kao što je Teodosić sada predvodnik ovog tima koji je napravio čudo u Španiji.

Sigurno da ta činjenica ima veze sa mojom igrom, ali ne toliko u tehničkom smislu. Nije me Đorđević naučio kako da driblam, kako da šutiram i kako da dodajem, ali je sigurno pomogao da sve to radim u pravo vreme. Jednostavno, on ima poverenje u mene, ja takođe njemu verujem i taj međusobni filing doprineo je da u Španiji igram dobro.

Srbija je mnogo minuta igrala sa dva pleja. Nije baš uobičajeno...

To je selektorova ideja. Hoće bolju organizaciju igre, više igrača koji mogu da počnu napad, manje se gubi lopti... Meni lično odgovara kad mi Marković, Jović pa i Bogdanović pomažu u organizaciji igre, kad menjamo pozicije, kad ostanem sam na šutu i ne moram da sam kreiram poziciju za šut.

Da li je meč protiv Francuske bio najbolji u reprezentaciji?

Verovatno jeste, posebno s obzirom na značaj utakmice. Ulog je bio ulazak u finale. Dobro sam igrao i protiv Slovenije u polufinalu Evropskog prvenstva u Katovicama 2009, ali ovo je svetski šampionat...

Koliko je na tvoje igre uticala činjenica da si letos potpisao novi trogodišnji ugovor i da nisi bio opterećen mislima gde ćeš igrati naredne sezone?

Ne verujem da je to uticalo. Kad god sam bio u reprezentaciji bio sam koncentrisan samo na zbivanja u ekipi i oko nje. Evo vidite Raduljicu, nema klub, a ginuo je na terenu. To je taj duh koji nam je mnogo pomogao da u Španiji napravimo ovakav rezultat.

Kad smo kod kluba, ostaješ još tri godine u Moskvi iako se pričalo da ćeš promeniti sredinu. Šta je presudilo?

Klub mi je ponudio nove tri godine, novi trener je rekao da računa na mene, ja sam vrlo zadovoljan životom u Moskvi, navikao sam se... Sve se složilo, nije bilo razloga za promenu. A imam i dug prema sebi i prema klubu.

Evroliga?

Da... To je trofej koji mi nedostaje u karijeri i neću da lažem, to mi smeta. Dva puta smo bili na korak i dva puta izgubili dobijene utakmice. Trofej mi je izmakao i sa Olimpijakosom. To je nešto što mi nedostaje u karijeri, ali i nešto što me motiviše. Nadam se da ću u naredne tri godine ispuniti i tu želju.

Gde ćeš posle Madrida? Beograd ili Moskva?

Pravac Valjevo. Imam osam dana odmora. Idem kući da sa roditeljima, bratom i prijateljima proslavim ovaj rezultat i da se malo odmorim pred novu napornu klupsku sezonu.

Metalac je dobio pozivnicu za Jadransku ligu. Može li to da pomogne razvoju košarke u gradu u kome si počeo karijeru?

Kako da ne, to je sjajna vest, najbolja nagrada za klub i ljude koji ga vode. Publika u Valjevu moći će, kao nekada, da gleda najbolje timove u regionu. To mora biti impuls za valjevsku košarku.

Da li pomažeš košarku u svom gradu?

Pomagao sam, ali tek ću pomagati. Košarka ima dugu tradiciju u gradu, Valjevo je dalo niz poznatih igrača i red je da mi koji smo otišli i uradili nešto u životu pomognemo da i drugi dobiju šansu da uspeju.

Ti si počeo u Metalcu, ali si rano otišao u Beograd. Da li je to put ka uspehu?

Mala ispravka, počeo sam u Studentu, u Metalcu sam bio samo šest meseci pre prelaska u Beograd, u FMP. Imao sam samo 13 godina, išao u 7. razred osnovne škole kada je došla ponuda od FMP-a. Seli smo u porodici za sto, razmotrili sve argumente za i protiv i odlučili da odem. Nije bilo lako, ali ako imate jasan cilj u životu, a moj je bio takav, da postanem košarkaš, onda morate biti spremni na žrtve. Uostalom, Valjevo je relativno blizu Beograda, moji su često dolazili, i sada dolaze gotovo na sva takmičenja reprezentacije i to mi puno znači. U FMP-u sam ostao sedam godina, računajući i jednu sezonu u Čačku, gde sam igrao kao pozajmljeni igrač.

Zašto košarka?

Zbog starijeg brata Jovana. On je počeo da igra košarku i ja sam ga sledio...

Imao si idole?

Danilovića i Bodirogu. Nijedan nije bio plej kao ja, ali Bodiroga je bio polivalentan, mogao je da igra na svim pozicijama, dok sam kod Danilovića cenio njegov šut i njegovu spremnost da uvek preuzme odgovornost.

Čini se da ni ti ne bežiš od odgovornosti. Da li šut za pobedu treba da bude uvek tvoj?

Naravno da ne treba, zavisi od situacije na terenu, ali ono što nikada neću uraditi jeste da pobegnem od odgovornosti. Šutiraću ako sam u poziciji pa makar sto puta promašio.

U jednom intervjuu si rekao da nisi najbolja osoba na svetu. Šta si hteo da kažeš?

Ne sećam se da sam baš tako rekao. Moguće da je to izvučeno iz konteksta. Možda sam rekao nešto slično, ali u vezi sa mojim ponašanjem na terenu. Ja sam borac, ne volim da gubim... Ne možeš se dopasti celom svetu, ali mogu vam reći da na terenu nikada ništa loše nisam uradio sa predumišljajem. Ako je i bilo nekih situacija koje nisu za pohvalu to je bilo u žaru borbe, u želji da moja ekipa pobedi. Uostalom, ko za sebe može da kaže da je najbolja osoba na svetu? Takvu vrstu ocena o tebi treba da daju drugi ljudi.

Znaš da podvikneš i na saigrače, kao u onom tajm-autu...

Sve u najboljoj nameri, sa željom da izazovem reakciju, da igramo bolje... Niko se ne ljuti, vi ste sa nama 15 dana i svedoci ste kakvu atmosferu imamo. Mnogo smo uložili u sebe, radili smo žestoko dva meseca i zaslužili smo povratak u svetski vrh. Nadam se da će ovaj rezultat biti stimulans za košarku u celoj Srbiji. Dobri rezultati reprezentacije uvek su bili generator novih uspeha i potencijalna fabrika novih igrača. Niko srećniji od mene ako ovih dana neki klinac u Pirotu, Čačku, Zaječaru, Valjevu, Kraljevu, Kragujevcu, Vrbasu... počne da igra košarku zbog Bogdana, Raduljice, Krleta, Markovića, mene... I to je naša misija.

Do šampionata sveta u Španiji tvoju karijeru obeležila je trojka protiv Španije u Istanbulu 2010. Da li je to bio najvažniji trenutak u karijeri?

Nije. Bio je lep momenat, ali ne i najvažniji. Važnije su medalje, ova iz Madrida i ona iz Katovica 2009. Moja trojka protiv Španije ostala je u senci nepravde koju smo doživeli u polufinalu protiv Turske kada smo izgubili ulazak u finale posle neregularnog koša. Sada nam se, na neki način, vratilo, ali trebalo je živeti četiri godine sa tim osećajem nepravde.

Posle igara na Svetskom šampionatu mnogi kažu da je Teodosiću mesto u NBA?

Ne znam, ne krijem da sam u nekim momentima karijere pomišljao na NBA, ali kad završim novi ugovor sa CSKA imaću 30 godina i mislim da će biti kasno da pokušam, ali nikad se ne zna.

Igrajući za CSKA doprineo si pobedi nad Minesotom sa 26 poena, devet asistencija i pet skokova. Brojke ne lažu...

Ako pitate da li mislim da bih mogao da igram u NBA, odgovor je pozitivan. A da li ću igrati? Stvarno ne znam. I Bodiroga je imao šansu da ode, ali je odabrao Evropu i bio zvezda.

Šta radiš u slobodno vreme?

Nemam ga mnogo. Ne čitam previše, nisam ovisnik o internetu, ponekad odigram plejstejšn, najviše volim kad mi dođu drugari iz Valjeva ili Beograda. Tada izlazim sa njima, družimo se, zabavljamo...

Izvinjenje Teodosiću

Pre sedam godina, posle četiri zlatne medalje, koje su tokom tog leta osvojile naše mlađe selekcije u jednom političkom nedeljniku objavio sam tekst pod naslovom Zlato na određeno vreme u kome sam napisao i sledeće:
... Uz sve poštovanje za momke koji su nas obradovali u Gorici ove ili Izmiru prošle godine, uz sav respekt za još mlađe momke koji se sjajno bore u Novom Sadu, čini mi se da nijedan od njih neće biti ekstra klasa, igrač koji pravi razliku, koji sam rešava utakmice i kome će uvek u ruke ići lopta za poslednji šut.

Voleo bih da se varam i sa najvećim zadovoljstvom izviniću se nekom od ovih dečaka ako me za koju godinu demantuju, ali kako danas vidim stvari bojim se da niko od njih neće dostići ni kvalitet, ni slavu a još manje rezultate Kićanovića, Delibašića, Divca, Đorđevića, Danilovića... Nema sumnje da će Teodosić, Tepić, Labović, Dragović, Mačvan, Kešelj i mnogi drugi napraviti odlične karijere. Potpisaće lepe ugovore..., časno će nositi dres seniorske reprezentacije, ali teško da će iko od njih među seniorima praviti razliku... Nažalost, od odlaska sa scene Divca, Đorđevića, Danilovića i Bodiroge mi nemamo ekstraklasne igrače, lidere na terenu i van njega....

Sedam godina kasnije izvinjavam se Milošu Teodosiću. Sa najvećim zadovoljstvom. On je ekstra klasa, lider koga smo godinama čekali.