Ne zanimaju nas teorije zavera

Foto AP

Ko je ubio Pazolinija - proslavljenog reditelja, pisca, scenaristu, slikara, političara, kolumnistu, jednog od najvećih intelektualaca Italije 20. veka? To misteriozno pitanje već četiri decenije potresa Italiju. NJegovo stvaralaštvo i život, i danas izazivaju kontroverze, što je bilo dovoljno za takođe kontroverznog američkog nezavisnog reditelja Ejbela Feraru, da snimi biografsko ostvarenje Pazolini. Dugo očekivanu svetsku premijeru, film je imao na 71. Venecijanskom festivalu.

Film Pazolini na osobeni način otkriva ko je ubio briljantnog intelektualca, kontroverznog italijanskog reditelja Pjera Paola Pazolinija čiji su politički stavovi - bazirani na jedinstvenom spoju erosa, katolicizma i marksizma - predvideli italijansku istoriju nakon njegove smrti. Legendarnog reditelja, tokom poslednjih dana života na filmskom platnu oživeo je slavni glumac, Ferarin prijatelj i dugogodišnji saradnik Viljem Defo.

Koliko god je filmična i intrigantna životna priča reditelja filmova Dekameron, Kanterberijske priče, Jevanđelje po Mateji, Salo 120 dana Sodome, javnost je uvek više zanimao tragični Pazolinijev odlazak 1975. godine kada ga je jedna noćna seansa koštala života. Brutalno i mučki je ubijen u rimskom predgrađu Ostija.

Film Pazolini nije ni misterija ni triler. To je avangardni omaž životu i delu svestranog stvaraoca, homoseksualca, koji je bio infiltriran u milje rimskog polusveta i podzemlja. I kako je to često prisutno u umetnosti - muka, očaj i tuga inspirisali su jedinstvenog filmskog autora. Pjeru Paolu Pazoliniju to je služilo kao stvaralački podsticaj i nepregledna inspiracija, pa je i te kako umeo da prepozna intrigantne teme i u tom kontekstu iskoristi potencijale filmske umetnosti.

Ferara u ostvarenju Pazolini koristi citate iz kultnih rediteljevih filmova, scenarija, romana, rekonstruiše događaje, uključujući i dva intervjua koje je junak ove priče dao tokom poslednjih 48 sati života. I baš poput svog filmskog oca koji je stvorio poseban oblik italijanskog neorealizma, i sam Ferara u ovom filmu primenjuje minimalne rediteljske intervencije i gotovo pozorišni stil režije.

Film je sniman na autentičnim lokacijama u večnom gradu, a Ferara je koristio i Pazolinijevu odeću. U ovom biografskom ostvarenju angažovan je i jedan od omiljenih Pazolinijevih glumaca Nineto Davoli, za koga je kultni italijanski sineasta govorio da je ljubav njegovog života.
Viljem Defo, veoma nalikuje liku Pazolinija. Ubedljivo je načinio portret čoveka koji je kroz kreativne i slobodoumne projekte, i javne nastupe konstantno nastojao da otkriva skrivene političko-industrijske zavere. Zbog toga njegovo ubistvo neki čak povezuju i sa politički naručenim činom.

Posle svetske premijere filma Pazolini u Veneciji, reakcije italijanske publike i međunarodne kritike ipak su bile raznolike. Kretale su se od divljenja i poštovanja preko zbunjenosti do toga da im se Ferarin film nije dopao. Prikazivanje ovog koprodukcionog ostvarenja snimljenog u francusko-italijansko-belgijskoj koprodukciji, po svoj prilici biće, nažalost, ograničeno na filmske festivale i takozvane art haus markete. Reditelj i glavni glumac govore specijalno za NIN o ovom iskustvu.

Ima toliko teorija zavere o Pazolinijevoj smrti. Šta vas je zainteresovalo, pa ste se koncentrisali na poslednje dane?

Ferara: Nismo se koncentrisali na njegovu smrt, već na njegov život. Tek kad neko umre, sagledaš njegov život na pravi način. Hteli smo da snimimo poslednja 24 sata u njegovom životu. Posle filma 4:44 poslednji dan na zemlji, shvatio sam da je to prava struktura. Kako možeš snimiti ceo nečiji život za 90 minuta? Nemoguće. Možda i možeš, ali mene to nije zanimalo. Koncentrišemo se na njegov život i delo - zavere su zavere. Pazolini je i sam govorio: Samo mi recite ime. Ta bomba na železničkoj stanici neko je kupio sastojke za tu bombu, neko je platio benzin za kola koja su čoveka odvezla na tu stanicu. Neko je to uradio. To ja želim da znam. Imena. Zavera me ne zanima. Ne zanima ni mene.

U kojoj meri je Pazolini uticao na vaše delo?

Ferara: Potpuno. Sto posto. On je moj učitelj, a ja sam njegov učenik i tačka.

Da li ste i vi kao Ferara poklonik Pazolinija i njegovih filmova?

Defo: Jesam. Neki filmovi mi se sviđaju više, neki manje, ali uvek su interesantni. I sviđa mi se njegova estetika.

Šta je za vas bio najveći izazov u celom ovom pazolinijevskom iskustvu i koje su vam scene bile najteže?

Defo: Mislim da je najveći izazov bio odoleti određenim zamkama koje idu uz glumljenje istorijskog lika. Znali smo da ne želimo da snimimo tradicionalni biografski film, pa smo stvarno morali da pronađemo novu formu kojom bismo odali počast onome što je Pazolini bio, ali smo istovremeno bili i dovoljno slobodni da to ne ispadne interpretacija ili imitacija njega.

Kakav je bio osećaj biti u koži kontroverzne filmske legende?

Defo: On jeste reditelj, ali je i te kako ostvaren i na mnogim drugim poljima. Bio je čovek pun kontradikcija, bio je vrlo originala n mislilac, i niko nije bio kao on.

Gospodine Ferara, koja je najfascinantnija stvar u vezi s Pazolinijem, za koju ljudi možda ne znaju?

Ferara: Mislim da je to način na koji je živeo izdvojenim i sabranim životom, kako je mogao da živi sa svojom majkom urednim životom i da radi, da mnogo postiže. A da ipak nalazi i snage za ono što mu je bilo potrebno, za ono što ga je odvodilo na tu železničku stanicu svake noći. To je bio deo njegovog života. Nikad nije imao seks s osobom starijom od devetnaest godina, šta kažete na to?

Vilijem Defo je bio savršen izbor za ulogu Pazolinija. Kako ste znali da je on baš taj glumac za naslovni lik?

Ferara: Nisam ga izabrao, mi smo prijatelji, sarađujemo, ovo nam je četvrti film koji smo uradili. Zajedno smo izabrali projekat. Ne biram ja njega, on se sa mnom zaglibio. I ja s njim. Mi imamo pakt. Sarađujemo kao glumac i reditelj.

Pretpostavljam da ste mnogo istraživali pre snimanja, ali prisustvo Nineta Davolija posebno je važno za ovaj film. U kojoj meri vam je njegovo lično iskustvo s Pazolinijem pomoglo?

Ferara: Možeš da istražuješ koliko hoćeš, ali ako želiš da saznaš o Pazoliniju, usmeri kameru na njegove glumce. Režiraj njegove glumce. Stavi Nineta u krupni plan i saznaćeš sve što hoćeš o Pazoliniju.

Šta vi mislite, šta bi Pazolini pomislio o ovom filmu da je živ?

Ferara: Ko bi ga znao! Uvek je kontrirao. Nije mu se svideo na primer Poslednji tango u Parizu. Nije padao na Bergmana. Bio je sitničav. Ko bi znao šta bi njemu sada u ovom trenutku, palo na pamet? Znam da bi neko mišljenje svakako imao.

Gospodine Defo, često glumite ekscentrike. Pretpostavljam da ste mnogo istraživali. Kakva je osoba Pazolini bio i kako ste prišli njegovom liku?

Defo: Materijala ima napretek. Bio je vrlo produktivan kao pesnik, kao reditelj, ima mnogo biografskog materijala. Bilo je to obilje informacija. Pazolini je neko ko me je godinama zanimao, pa je istraživanje bilo zadovoljstvo i lako mi je išlo. Očito je da je to bilo važno jer smo ovim filmom pokušali da prikažemo kakav je taj čovek bio do svog poslednjeg dana. Moj posao kao glumca bio je da otelotvorim njegove misli i dela tog dana.

Radili ste s mnogim rediteljima. Šta je tipično za Ferarin način rada?

Defo: On je lud. On radi na vrlo strastven način i odlično razume film. NJegov film je vrlo ličan film. Kad radimo, uvek me pozove da režiram s njim, da budem saradnik, kolega, a meni se to dopada, jer mi posao nije da budem samo glumac, već i da mu pomognem da shvati šta ćemo uraditi.

Da li je način na koji se Pazolinijev život završio, upravo kao jedan od njegovih filmova?

Defo: Zanimljivo pitanje. Ne znam. Važna stvar u vezi s ovim filmom jeste da nismo hteli da budemo opsednuti njegovom smrću. Hteli smo da to bude portret koji odslikava njegova dela i njegove ideje. Nismo hteli da bude potpuno obojen njegovom smrću, jer okolnosti njegovog ubistva za neke gotovo pomračuju divno delo koje nam je dao.

Šta vi očekujete od ovog filma?

Defo: Znate, uvek je isto. Nemam očekivanja. Samo pokušavam da snimim film i nadam se da je zanimljiv i da će se ljudima dopasti. Ne radim ja to zbog toga. Trudim se da zadovoljim sebe, da se posvetim, pa se nadam da će tako i publika. Ali nikad se ne zna. Ako mnogo razmišljaš o tome, postaneš baš napet.