A sad - englesko pitanje

Foto AP
Čudo se nije dogodilo: većina građana Škotske starijih od 16 godina - njih preko 55 odsto, naspram manje od 45 odsto za, uz za današnje prilike fantastično visoku izlaznost od preko 84 odsto - izjasnila se na referendumu protiv nezavisnosti, i ona ostaje u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Izbegnut je raspad 307 godina stare unije, Velika Britanija neće morati da menja ime i zastavu; otklonjena je, zasad barem, neizvesnost oko toga kako bi samostalna Škotska funkcionisala, koju bi valutu koristila; sedišta najvećih škotskih banaka neće biti preseljena u London, niti će britanska vlada morati po Engleskoj da traži mesto za novu pomorsku bazu u kojoj bi bile stacionirane nuklearne podmornice. Ništa se od svega toga neće dogoditi - ali zato mnogo toga drugog posle 18. septembra više neće moći ni da ostane isto.

Jer, održavanjem referenduma duh je konačno pušten iz boce. Aktuelna politička i intelektualna elita na Ostrvu moraće da uradi ono što su generacije njihovih prethodnika propuštale da učine, ili nisu ni smatrale da je tako nešto potrebno: da promene unutrašnje ustrojstvo države koje je isuviše dugo uzimano zdravo za gotovo, i naprave iskorak ka decentralizaciji - možda i ka faktičkoj, ako već ne i formalnoj federalizaciji zemlje.

Obećanja lidera tri najveće stranke u britanskom parlamentu data Škotima uoči referenduma - da će, ukoliko većinski glasaju protiv otcepljenja, za to biti nagrađeni prenosom dodatnih ovlašćenja na škotski parlament i vladu - jesu izrečena u panici nastaloj kada se iznenada otvorila mogućnost da pristalice nezavisnosti pobede; ali su svejedno obećanja, i sad moraju da budu ispunjena. Za početak, tvrdi se da će već do januara biti završen nacrt zakonskog akta koji će Škotskoj obezbediti šire nadležnosti, pre svega u poreskoj i socijalnoj politici - mada mnogi sumnjaju da je to moguće oposliti u tom relativno kratkom roku.

Bilo šta manje od toga, pak, nosilo bi rizik dodatnog otuđivanja Škotske od Vestminstera, a politički establišment u Londonu u očima javnosti svelo na nivo sitnih prevaranata. Uostalom, škotski premijer i lider vladajuće Škotske nacionalne partije Aleks Salmond - koji je neočekivano, a opet razumljivo, dan nakon neuspeha referenduma podneo ostavku na obe funkcije, s tim da će te dužnosti obavljati do izbora novog šefa SNP u novembru - takvu optužbu je, tek nešto biranijim rečima, već izrekao. Na to ga je isprovociralo ono što je u podjednakoj meri revoltiralo i opozicionu Laburističku stranku, koja je, i kolektivno i pojedinačno, a naročito kroz intervenciju bivšeg premijera Gordona Brauna, odradila veliki deo posla na ubeđivanju birača da glasaju za ostanak u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva: najava konzervativnog premijera Dejvida Kamerona da će, paralelno sa procesom prenosa širih ovlašćenja na Edinburg, morati da se otvori i dugo prisutno a potiskivano englesko pitanje.

Reč je o pitanju koje je u ogoljenoj formi prvi put postavljeno još u drugoj polovini sedamdesetih, a na koje, zbog nezgodnih implikacija koje ima, do danas nije ponuđen pravi odgovor: zašto bi škotski poslanik u britanskom parlamentu imao pravo glasa o svim zakonskim predlozima, pa i onim koje se tiču samo Engleske, kad engleski poslanik ne može da odlučuje o onome što se tiče Škotske?

Ovo je teško rešiti a da u britanskom parlamentu ne dovede do nezamislivog - nastanka poslanika prve i druge klase: onih koji imaju pravo glasa o svemu, i onih kojima je to pravo u nekim prilikama uskraćeno. To bi moglo da dovede i do apsurdne situacije u kojoj bi, na primer - ako posle parlamentarnih izbora u maju iduće godine na vlast dođu laburisti, a imaju tanku većinu - vlada koju bi vodio njihov lider Ed Miliband čas imala većinu u parlamentu a čas ne bi; zavisno od toga da li glasaju svi poslanici, ili su oni iz Škotske izuzeti pošto se odlučuje o nečemu što je od interesa samo za Englesku. Laburisti, naime, već duže vreme vuku mnogo više poslanika iz Škotske nego konzervativci, pa bi politička šteta od uvođenja novog principa po njih bila neuporedivo veća nego po torijevce.

Zato je Kameron baš sada i istupio s parolom engleski glasovi za engleske zakone. Istina je da je na to u dobroj meri i nateran, jer trpi pritisak iz vlastite stranke, kojoj se ne dopada što je Škotskoj obećano to što joj je obećano a da Engleska nema ništa od toga, a strahuje i od izbornog odliva glasova ka desničarskoj, antievropskoj Nezavisnoj partiji Velike Britanije (UKIP). Ali stoji da su Kameron i njegovi otvaranjem engleskog pitanja laburiste saterali u ćošak u najnezgodnijem trenutku, kad do majskih izbora nema još mnogo

I tako ispada da škotski referendum ne da ništa nije rešio - osim državnog statusa same Škotske - nego je otvorio čitav set starih, a zanemarivanih problema. I to ne zato što će, povedeni škotskim iskustvom, sad verovatno i Vels i Severna Irska tražiti veću autonomiju - to bi još relativno lako moglo da se izvede - nego što se, paradoksalno, kao najveći problem ispostavlja Engleska sama: s 85 odsto ukupnog stanovništva Ujedinjenog Kraljevstva nesrazmerno mnogoljudnija od drugih konstitutivnih jedinica; s ekonomski, finansijski i kulturno dominantnim Londonom i sama suočena s problemom neravnomernog razvoja; s regionima od kojih su neki ekonomski jači i imaju više stanovnika od Škotske, a imaju neuporedivo uža ovlašćenja od nje
Referendum, dakle, nije uspeo, ali ništa nije gotovo. Tek počinje.