Slike i naših naravi

Foto Dalibor Danilović

Bilo bi sumanuto očekivati da neki zamašni priliv novca iz državnog budžeta na račun likovnih umetnika Srbije ne izazove jake reakcije u javnosti. A pogotovu prvi nakon 13 godina pauze u otkupljivanju radova, težak desetine miliona dinara. Tako je i bilo, pa, iako je većinski stav prema nedavno okončanom konkursu Ministarstva kulture i informisanja pohvalan, mnogi tu imaju neko svoje ali.

Da podsetimo, konkurs za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti za 2014. raspisan je u maju ove godine, prvi put od 2001, i bio osmišljen tako da na njega apliciraju institucije čiji je osnivač lokalna samouprava zahtevom za određene radove. Za neke eminentne autore to je značilo da ih pozovu iz datog muzeja ili galerije, i da sa njima potvrde učešće, utvrde cene i sastave opsežne dosjee. Konkurs su spremno dočekali i Muzej rudarstva iz Bora, i kulturni centri Svilajnca, Ribnice, Mionice, narodni muzeji i biblioteke iz raznih krajeva. Jedino je Kragujevac ostao indolentan, jer su, kako kažu, tamošnji nadležni previše pasivni.

Ali, za neeminentne umetnike, iskustvo učešća na konkursu je bilo nalik paklu. Oni su morali da nađu nekog (ko zna nekog) na čelu škole, doma zdravlja ili lokalne stanice MUP-a i još da brinu da ne uvrede Ministarstvo bezobraznim ciframa. Nama su tih dana dolazili umetnici i molili da zajedno dešifrujemo konkurs, kažu kustosi galerije Remont, i sami nesigurni koje su se stavke ticale njih samih, odnosno, kulturnih ustanova izvan navedenog okvira.

Iz istog razloga nije konkurisao ni, recimo, Muzej Cepter, naglašava direktorka dr Ivana Simeonović Ćelić, iako licencom, ali i delom, institucija pokriva sve muzeološke funkcije. Apeli poput pisama ministru ili usmene molbe da se zvanično razjasni kako je moguće razvijati saradnju između javnog, civilnog i privatnog sektora (što je bio jedan od ciljeva javnog poziva), a da nisi državna ustanova, nisu urodili plodom.

Organizacije civilnog društva (bivše NVO) su imale mogućnost da traže sredstva na ime čitavog niza tačaka koje su shvatale i povezivale u meri poznavanja projektnog govora, i tako reagovale. Naglasak je bio na obogaćivanju fondova, podršci produkciji, doprinosu sagledavanja kulture kao potencijala za pozitivan razvoj društva i sličnim opštim mestima.
Usledili su rezultati, sa izvesnim zakašnjenjem, sredinom avgusta. Tada je svima sve bilo jasno, ali kasno, do sledeće prilike. Najmarkantniji podatak jeste da predviđeni budžet od 98.000.000 dinara ne samo da nije probijen, već nije ni dostignut sa 71.801.480 opredeljena. Iako su pristigle 253 prijave, žiri je odlučio da bude finansiran 81 projekat. Članovi komisije su se od početka do kraja vodili ustanovljenim kriterijumima za izbor radova, ne menjajući ih zbog nivoa preostalih sredstava, objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja ovaj fenomen.

Pojedinačne objavljene cifre su takođe zbunile narod kao preterane, iako, u nedostatku realnog tržišta, nije ni znao šta da očekuje. Nije baš da tržišta nema, već je njegova profilisanost i regulisanost na nezadovoljavajućem nivou, kako se izrazilo Ministarstvo koje je želelo da ovim konkursom deluje korektivno u smislu politike cena. Neki umetnici su veoma skromno cenili svoja dela, dok su drugi svoja dela precenili, objašnjavaju i sa žaljenjem dodaju da Ministarstvo nije imalo pravo da sugeriše više cene. Ali je iskoristilo diskrecionu mogućnost da odobri niže iznose od traženih.

Tad su već krenule lavine glasina, od prvih o prenapucanim cenama, ka onim o tome ko je morao da prilagodi iznos našim uslovima, i razna su imena bila u opticaju. Ali, sagovornici NIN-a nisu među njima, iako se na neke od njih tipovalo. Tako je i svetski priznat vajar Mrđan Bajić, dobio svotu po kojoj je lane prodavao radove u Galeriji RX u Parizu, minus galerijska provizija. I višestruko nagrađivani Mileta Prodanović tražio je i dobio sumu po kojoj otkupljuju njegovi kolekcionari. Poznata umetnica Milica Tomić je bila zadovoljna što su joj cene negde u sredini, a, naravno i zato što se našla, kao i mnogi drugi, u fundusu više ustanova. Brojke su javne, objavljene na sajtu, što nije sprečilo čaršijsku i medijsku manipulaciju.
Intimno, tu je bilo i efekta tamnog vilajeta, pa oni koji su tražili, kajali su se što nisu tražili više, a oni koji nisu ni ušli u trku, samo su huktali i prebrojavali pare u tuđem džepu. I čak predlagali da se neki bogati autori, poput Marine Abramović, odreknu nadoknade.

Ponavljanje imena laureata je iritiralo one koji su izostali sa spiska, i koji nisu mogli sebi da priznaju da su i zašto su baš ovi, jedni te isti, toliko traženi. Najtraženiji su pak odbijali ponude nekih institucija, a druge prihvatali, jer su, naprosto, bili realni. Znajući da komisija ni sa jednim imenom ne sme da pretera, mogli su bar da kalkulišu sa kolekcijom u kojoj trajno ostaju radovi.

Zamerke su stizale i na zanemarivanje škola, domova zdravlja i sličnih ustanova pri raspodeli sredstava, ali i na manjkavost u usmeravanju novca po gradovima, i institucijama kulture. Zašto Muzeju savremene umetnosti Vojvodine tolike pare (18.501.649 din.), pitali su, i zašto, uostalom, tamo toliki naši (čitaj: beogradski) umetnici? Šta će Muzeju rudarstva u Boru ti silni crteži na papiru, po tako astronomskim cenama (90.000)? Kako to da Muzeju grada Beograda odobre javnu nabavku (što je zvanična klasifikacija oglasa!) iako nema zgradu, već zakupljuje nekoliko depoa? I zašto na ime kolekcije Oktobarskog salona, manifestacije u konstantnom propadanju?

Sve ovo na stranu, i mnogo toga drugog, ali svi se slažu: nedavni otkup umetničkih radova je istorijski pomak! Znak da je država shvatila koji su joj resursi i potencijal za budućnost. Otkup je popunio mnoge rupe u zbirkama i dao fundamente budućim kolekcijama, ne zanemarujući nijedan kutak zemlje, ali i obeštetio mnoge autore. Bajića, kome je sad kupljeno skulptura maltene koliko u celoj tridesetogodišnjoj karijeri, dobitnike nagrada Oktobarskog salona, koji su Gradu svoje nagrađene radove već poklonili. Čitavu armiju pregalaca bez ikakvih privilegija osim da rade ono što vole.

Uostalom, otkup je dao nadu da će biti bolje, a možda i kao nekad, što se odnosi ne samo na Titovo vreme, već i sve ono pre tranzicije. Koja se za štošta krivi, između ostalog i što je progutala kolekcije mnogih moćnih preduzeća, poput Jugoeksporta i sličnih, kako primećuje LJiljana Ćinkul, istoričarka umetnosti.
U to srećnije vreme, podsticaj umetnosti je bio mnogo jači, jer su paralelno radile dve otkupne komisije, jedna na nivou grada Beograda, druga na nivou Republike Srbije, objašnjava Ćinkulova. Postojao je i Fond mladih koji je pomagao umetnike (do 30 ili 35 godina), članove ULUS-a i ULUPUDS-a. Svaki grad u Srbiji je imao svoju galeriju, programske sheme, kolekcije. Dobri primeri su Čačak, Niš, Kragujevac... Danas je grad Beograd ukinuo i nadoknade koje su predstavljale stimulans umetnicima za njihove samostalne izložbe. Praksa pokazuje da su umetnici najveći sponzori sopstvenog rada, navodi Ćinkul.



Iako, kako naglašava, loše stanje u Srbiji bez prave strategije i idejnog uporišta, nešto malo popravljaju otkupi umetničkih dela koje realizuju banke, osiguravajuća društva i privatni kolekcionari, njih država, videli smo, baš i ne stimuliše. Bez obzira na to što ćete danas stranca odvesti u Muzej Cepter, jer ni Narodni muzej, ni MSU već decenijama ne rade.
S tim u vezi, čaršijom se proneo glas da se sprema otkup radova i za ove dve institucije, pa ostaje da sačekamo plasiranje kolekcija. Do izlaska ovog broja u štampu, umetnici još čekaju konkursom raspoređene pare, pa je sreća što se vreme ubrzava.

Naprednjaci i nazadnjaci

Siroti članovi otkupne komisije, metaforički rečeno, ne bi bili živi da su im imena otkrivena kad je otvoren konkurs. Bar tako pokazuje primer pretnji članici jednog od žirija na nivou Beograda koji je pre mnogo godina raspodelio mnogo manja sredstva. Zato su imena držana u tajnosti do kraja.
Ipak glasine su krenule - da su u komisiji sve isti ljudi, sa vrlo problematičnim aršinima, oni koji su dozvolili da zavladaju koncepti sa Zapada.
Stekao se utisak da je to još jedan konflikt naprednjaka i nazadnjaka, u smislu umetničkih formi, isti onaj koji na srpskoj sceni traje generacijama.