Koplje sudbine

Na Miholjdan, zvanično, počela jesen, a u Vidovu sve buja kao u rano proleće: majčina dušica opojno miriše, stasala ponovo hajdučka trava, zdravac, ljutić, eeej, procvetale i šumske jagode, dok sa Biljom berem prezrele šipke. Ali, i u raju mora nešto da ti presedne. Cezar ne može da stane na levu prednju nogu! Da li ga je udario kamion sa šumokradicama, da li ga je zakačila govedarska tojaga? Ili ga je ujela zmija jer i šarke su se razmilele po ovom miholjskom letu. Da je trn bolela bi ga šapa, ali Cezar strpljivo stoji dok mu opipavam ranjenu nogu; ništa ga ne boli. Muka ga je pogledati dok hoda na tri noge. Podseća me na nekog Tiberijevog legionara koji se osakaćen vraća sa Dunava, gde je vojevao protiv braće Srba zbog panonskog žita... Ah, valjda će do zime prezdraviti, inače, poješće ga kurjaci. Nema milosti ni u Rimu, ni u Vidovu, iako ti je ime Cezar.

Nego, sve nešto počinjem da slutim da moj ćopavi Cezar predskazuje neku nesreću za Srbiju. Jer, evo, nije prošlo ni dve nedelje otkako je Toma Nikolić u NJujorku objavio rat džihadistima, a na manastirskim zidinama Visokih Dečana ispisan grafit: Kalifat dolazi. A i bugarski navijači na tribinama, pozdravljajući hrvatske fudbalere, razvili transparente Srbe na vrbe i Marselj 1934.

Inače, na laptopu otvorili mi fejsbuk, i, za početak nije loškasto; neki Lale mi javlja da je Longinovo koplje kojim je Isus proboden na raspeću, naš Nemanja poklonio Fridrihu Barbarosi, tu, kod Niša kada je ovaj krenuo u krstaški pohod da oslobađa Isusov grob. E, sad, Nemanja nije pošao sa Barbarosom za Jerusalim pošto je znao da tamo nije bilo ni raspeća, pa, shodno tome, ni Isusovog groba.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, nadovezuje se na mog virtuelnog prijatelja Laleta: Još je Mladen Protić iz Guče tvrdio da je Isus, naš čovek, Slovenin, te da je razapet u Rimu, a ne u Jerusalimu, i, da se to desilo ne u prvom, već, u devetom veku! Ispada da od Isusa do Nemanjića ima, jedva, trista godina!? Samim tim postaje jasno zašto su Nemanjići tvrdili da su od Isusove loze. Otud je i razumljivo otkud Koplje kod Nemanje!?

Ove Jungove reči zvone mi u glavi kao manastirska zvona, kad, na tranzistoru čujem da je Putin dao trideset miliona evra za mozaik od sedamnaest hiljada kvadratnih metara unutrašnjosti Svetosavskog hrama na Vračaru. Čujem da nam vraća i neke srpske ikone. Neće, valjda, da nam vrati i Koplje sudbine. Ono je, sve do kraja Drugog svetskog rata, bilo kod Hitlera, a onda su ga Rusi oteli, ispred nosa američkog generala Patona...

Moja Crna sve ovo pomno sluša, pa bogoradi: Ne bih volela da nam Rusi vrate Koplje sudbine jer ono donosi samo nesreće. Fridrih Barbarosa se, sa tim kopljem, uzevši ga od Nemanje, udavio pijan, u prvom potoku. Hitler je sa tim Kopljem izgubio rat, a Staljin je unesrećio Rusiju. Mada to Koplje pripada Srbima, pogotovo, ako je Isus rodom iz Ohrida ili Prizrena...