Marijana i Ivana

Foto Mitar Mitrović

Dijabetes van kontrole, bubrezi kojima više ni desetosatna dnevna dijaliza nije mogla da pomogne, voda u plućima i oko srca uz bolove koje ni morfijumski flasteri nisu mogli da zaustave, ipak nisu najgore sećanje Ivane Janković, novinarke NIN-a koja je prošlog meseca imala uspešnu transplantaciju bubrega u turskoj bolnici Acibadem u Bursi. Najgori trenutak u celom mom životu je bio kada su uspavali Marijanu i odveli je u operacionu salu. Pre toga smo obe upozorene koje rizike nosi to što je odlučila da mi donira bubreg, od toga da se ne probudi do mogućnosti da ostane nepokretna ili kao biljka, ali ona je bila sigurna da to želi. Ležala sam i čekala da moja operacija počne, već su počeli da mi ubrizgavaju anestetik, a ja sam bila zaleđena od straha šta će biti sa njom.

I dok je Ivanu prožimalo osećanje straha, srpsku javnost je obuzelo osećanje ponosa iako ni slučajno ne spadamo u narod kome je doniranje organa civilizacijska norma koja mnogima omogućava život. Naprotiv, imamo samo pet donora na milion stanovnika, što je sedam puta manje nego u Španiji ili Hrvatskoj, a kada su u pitanju živi davaoci (bubreg je organ koji se može dobiti i na taj način) nismo se pomerili od najuže porodice. Mogućnost da to bude supružnik, ne samo etički već i zakonski nam je pomalo diskutabilna, a od toga da to bude prijatelj ili dobri samarićanin udaljeni smo decenijama. Ali, odluka Marijane Milosavljević, bivše novinarke NIN-a a sadašnje članice tima Agencije za borbu protiv korupcije, dočekana je kao lepa vest koja nam je tako dugo nedostajala. Svi mediji koji su objavili da je transplantacija uspešno obavljena su zasuti porukama čitalaca i gledalaca koji nisu krili divljenje prema Marijani, ali ni prema prijateljstvu njih dveju. Ovo je vest za naslovnu stranu, a ne ono što nam plasiraju, poručila je Snežana, a na nju se nadovezala izvesna Vesna: Svaka čast! Divne ste! Održale ste nam svima lekciju o prijateljstvu, solidarnosti i deljenju! Vi ste srećne što imate jedna drugu, a mi zato što imamo vas!

Na pitanje kako se oseća kao heroina današnjice, Marijana odgovara da je to potpuno pogrešna kvalifikacija za ono što je učinila. I dodaje: Dirnule su me poruke ljudi, ali ne mislim da sam učinila išta posebno. Po meni je normalno da čovek pomogne onome koga voli, a ja Ivanu stvarno volim. Ona je sve ono što ja nisam i ja sam sve ono što ona nije, ali smo se kao takve pronašle i jedna drugoj nadoknađivale ono što u sebi nemamo. NJena racionalnost je nadoknađivala moju iracionalnost i obrnuto. Da nje nema, meni bi život bio nepodnošljiv. Samim tim moja odluka nije bila impulsivna, učinila bih sve što mogu da je ne izgubim.

Sa ovom jednostavno izrečenom ocenom složio bi se svako ko ih je bar jednom video zajedno, ali tešku situaciju u kojoj se Ivana našla nije rešila njena racionalnost, već Marijanino nešto što svakako nije iracionalnost. Ona je bila ta koja je još pre četiri godine, kada su Ivani počeli da otkazuju bubrezi i kada su lekari najavili da će situacija biti sve teža, presekla neizvesnost.



U isto vreme kada je Ivana saznala da joj otkazuju bubrezi, ja sam dobila otkaz u Politici. Tako skršene smo otišle u banju, danima razgovarale i ja sam joj rekla da nema razloga da se plaši, da sam tu ja i da ćemo to moći da prevaziđemo. Vremenom joj je postajalo sve gore, teško se kretala, teško je disala, gubila je koncentraciju, ali je uporno ponavljala ne i da njen cilj nije da mi klepi bubreg i da bude kradljivica bubrega. Radila je dokle god je mogla i bila je zahvalna kolegama što su joj omogućile da piše od kuće, ali poslednjih meseci nije mogla ni tako. Čekala sam dok nije izgubila snagu da ponavlja i to ne i onda sam stvari uzela u svoje ruke.

U junu ove godine, za samo dve nedelje UNS i NIN su zahvaljujući donacijama skupili potreban novac za operaciju u Turskoj. Obe su bile iznenađene odzivom (mi smo sredovečne dame, a u ovoj zemlji ni za decu nema) i to ne samo onih koji su uplatili velike svote, već i donacijama od stotinak dinara. Pominju slučaj mladića koji je priložio 120 dinara, jer je kao student iz provincije samo toliko mogao, ali je rekao da poseduje vredan sat i da će ga prodati ukoliko bude potrebno.

Problem je bio što se sve odvijalo previše brzo, a pripremne radnje nisu obavljene, kao ni ona najvažnija ispitivanje podudarnosti. U Institutu za transfuziju krvi se pokazalo da je gotovo nema, od četiri faktora podudarale su se samo u jednom i to najmanje bitnom. Tada se Marijana obratila bolnici u Bursi i predložila da donira bubreg prvom na listi, a da u zamenu za to Ivana bude prva koja će dobiti odgovarajući bubreg. Rekli su joj da je tako nešto moguće, ali da ne brzaju i da sačekaju da im u Turskoj ponove testove. Iako im je to izgledalo iluzorno, pokazalo se da se podudaraju čak u tri segmenta, mada niko nije našao racionalno objašnjenje za toliku razliku u analizama. Da su turski stručnjaci bili u pravu, potvrđeno je samo sat nakon operacije kada je Marijanin bubreg u Ivaninom telu sam od sebe proradio, mada je uobičajeno da se pokrene tek nakon nekoliko dijaliza.

Kakav si mi ovo turbo-bubreg dala, bile su prve reči koje je Ivana nakon operacije uputila Marijani, uz opasku da ne zna kako je ona sa dva takva mogla da živi. Marijana je uzvratila da je boli toliko da više nikom neće dati nijedan bubreg, kao da ih poseduje bar još pet.
U našem prvom susretu nije bilo patetike, ako izuzmemo osećanje sreće što smo obe dobro. Uostalom, šta bih mogla da joj kažem? Hvala? Pa hvala čovek kaže 20 puta dnevno u samoposluzi ili autobusu, to je tako mala reč za ono što je ona uradila, kaže Ivana.

Ipak, to hvala je Marijani rekla javnost nakon transplantacije, ali tek nakon što je u više navrata prošla pravi pakao. S obzirom na to da sam tokom svih priprema za transplantaciju radila, trudila sam se da idem kod privatnika i da što manje odsustvujem sa posla. U Agenciji su mi svi govorili da nema potrebe, da je povod za moje odsustvovanje dovoljno bitan, ali nisam želela da zloupotrebljavam velikodušnost i pažnju kolega. Jednu veoma bitnu analizu sam uradila u privatnoj laboratoriji Biomedika i ona je pokazala tri puta veće vrednosti koje su ukazivale da sam i sama težak bubrežni bolesnik. Rezultate sam dobila mejlom, otišla sam verujući da je greška, objasnila da svi drugi rezultati ukazuju da sam zdrava, ali su mi samo ispečatirali te nalaze i pružili bez objašnjenja. Uhvatila me je panika, Ivana se već pripremala za operaciju, ljudi su dali novac, a ja ću ispasti pravi prevarant jer u stvari ne mogu da dam bubreg. Najavila sam im tužbu ukoliko se pokaže da je greška, i bila je greška, ali oni nisu ni trepnuli jer znaju u kavom su nam stanju i sudstvo i zdravstvo. Na preporuku advokata pozvala sam jednog od dva sudska veštaka za nefrologiju, lekarku iz Zrenjanina, objasnila joj o čemu je reč i da želim da doniram bubreg prijateljici, ali me je vrlo neljubazno prekinula pitanjem kako se usuđujete da me zovete i uznemiravate, znate li vi da sam ja direktor bolnice? Isto tako neljubazno me je upitala da li znam da nju može da zove samo sud ili advokat. Ne, nisam znala, advokat mi je i rekao da je zovem, kaže Marijana.

A na pitanje kako su njenu odluku prihvatili suprug i roditelji, objašnjava: Bilo im je teško, ali nijednog trenutka nisu pokušavali da me odgovore. Kada je trebalo da mi neko potpiše punomoćje, moj nevenčani muž to nije mogao da uradi ukoliko ne idemo sa dva svedoka. Da ne bih maltretirala ljude odnela sam dokument roditeljima i tek tada shvatila koliko im je teško da ga potpišu, ali su potpisali. Međutim, u opštini su mi rekli da moraju da dođu lično, i došli su, mada su svaki put kad su stavljali potpis izgledali kao da deo njih umire. I to osećanje ih nije popustilo sve dok se nismo vratile.

A onda su stigle u ozbiljnu zemlju sa veoma ozbiljnim zdravstvenim sistemom. Prvi utisak im je bio da je Turska bar 50 godina ispred Srbije što se lečenja tiče i da se tačno vidi da je bez obzira na smene u vlasti postojao konzistentan zdravstveni plan. Iznova su im urađene sve analize, a na kraju su morale da prođu veoma napornu etičku komisiju koja je proveravala da se ne radi o preprodaji bubrega. Pre njih je jedan par sa sličnim zahtevom odbijen procenjeno je da mlada siromašna Ruskinja teško može da bude dobra prijateljica šezdesetogodišnjem Izraelcu.



Tog perioda se sećam kao kroz maglu. Poslednji meseci su mi bili veoma teški, čitavog leta nisam smela da popijem ni kap vode, imam utisak da se sve odvijalo mimo mene i da su me samo ugurali u neki avion. Ali se jako dobro sećam da su mi nakon operacije ponudili vodu. Pitala sam koliko smem, a odgovor je bio - koliko hoću. Svakog dana sam se budila sa strahom da će neko doći i reći šalili smo se, ti u stvari ne smeš da piješ, kaže Ivana.

NJen put oporavka neće biti ni lak ni kratak. Sledećeg meseca će ponovo ići u Tursku da bi joj uklonili dren koji pridržava bubreg, a nakon toga sledi kontrola na tri meseca. Od sad pa nadalje će morati da uzima lekove, a mesečna doza košta oko 1.500 evra. Za dve godine bi trebalo da ide na transplantaciju pankreasa da bi se rešio problem njene osnovne bolesti zbog koje su stradali bubrezi dijabetesa.

Ali sad bar mogu da pijem vodu, kaže kroz svoj karakteristični smeh koji u NIN-u tako dugo nismo čuli.

Odluka sa smislom

Na pitanje kako i zašto je tako lako odlučila da Ivani da bubreg, Marijana Milosavljević kaže: Zato što je to bio način da odbranim svoj svet, svet u koji verujem. Zato što je to moje protiv sveta u kojem živimo, u kojem je sve podređeno onima koji gomilaju novac i egoizmu onih koji stiču. Protiv sveta u kojem se zahteva odricanje od dostojanstva i pristojnosti. Ali mi je veoma drago što se to dogodilo u ovom trenutku mog života. Pre četiri godine, kada sam Ivani obećala bubreg, bila sam očajna zbog otkaza koji sam dobila u srednjim godinama i činilo mi se da ulazim u onu večitu suvišnost. Ulazak u Agenciju je bio moj novi početak, novo dobro mesto za mene i jako sam srećna što sam mogla da joj pomognem kada više nisam bila očajna, već kada mi je bilo dobro i kada je sve ponovo imalo smisla. Na taj način, to je postala prava odluka a ne odluka očajnika.